Tadašnji i sadašnji ministar Mlađan Dinkić opisao je povučenu odluku kao brzopletu i pojasnio da će ovog puta mnogo bolje promisliti:
„Doneta je odluka da se aukcije do daljnjeg odlože iz prostog razloga što je ta Uredba, moram da budem otvoren, doneta za vreme rada tehničke vlade. I nije neka velika pažnja poklonjena njenom sadržaju“, objasnio je Dinkić.
Tehnička Vlada funkcionisala je od polovine februra kada je Vojislav Koštunica raspustio svoj kabinet, pa sve do kraja juna kada je izabrana Vlada Mirka Cvetkovića. I mada je i sam sedeo u ranijoj Vladi ministar Dinkić tek je u sada otkrio u kakvim okolnostima je doneta odluka o stavljanju na aukciju imovine kompanija država nastalih raspadom Jugoslavije:
„Moram da kažem da ljudi koji su tehnički odlučivali o tome nisu bili ni upoznati sa time što je otišlo na Vladu. To je bilo u vreme dok još nije bila formirana ova nova Vlada.“
Dinkić koji obavlja posao ministra ekonomije pozvao je, kaže, stručnjake koji su se ranije bavili pitanjem sukcesije kako bi utvrdili šta bi dalje trebalo činiti. Među njima verovatno neće biti i doskorašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić. Za naš program on je podvukao je da se njegov kabinet zalagao za primenu “principa reciprociteta” u razvijanju privredne saradnje sa državama bivše Jugoslavije. U tom kontekstu pravila podele nekada zajedničke imovine utvrđena u ranije postignutom dogovoru o sukcesiji otišla su u drugi plan:
“Ukoliko Hrvatska i Slovenija na odgovarajući način štite svojinska prava srpskih preduzeća i srpskih građana, takvu istu zaštitu bi trebalo pružiti i slovenačkim i hrvatskim preduzećima i građanima u Srbiji. Znači treba slediti princip reciprociteta jer je to najefikasniji način da se obezbedi efikasna zaštita i srpskih interesa u okolnim zemljama bivše Jugoslavije.”
Uslovno govoreći Srbija bi prostom prodajom bosanske, slovenačke, a posebno hrvatske imovine zapravo mogla da se osveti za ono što je njoj proteklih godina učinjeno. Iz Biroa za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije Milivoje Miletić:
„Poznato je da je Hrvatska jednostavno prodala imovinu srpskih preduzeća.“
Ili, kako na konkretnom primeru podseća ekonomista Aleksandar Stevanović:
„Pa ako ćemo iskreno da govorimo ’INA’ odnosno ’Beopetrol’ je prodat ’Lukoilu’ pre oko tri godine, pa se nije neka prevelika prašina digla zbog toga.“
Niko više, osim ako ih pitate, ni ne spominje dogovor o podeli imovine bivše Jugoslavije koji je nakon mnogo muke stupio na snagu 2. juna 2004. godine. Prodajom imovine srpskih preduzeća izvan teritorije Srbije već su uvedena pravila zahvaljući čemu je postalo jasno da taj dogovor malo koga zanima, a što je za bivšeg ministra Parivodića bilo sasvim dovoljno da i Srbija krene istim putem:
„Treba slediti prosto prakse kako se to radilo i u tim drugim zemljama. Baš tako.“
RSE: Ako vas dobro shvatam to bi značilo da taj papir, dogovor o sukcesiji, nikoga više ne bi morao da obavezuje?
„Ja vam kažem na nivou principa kako treba pristupati tom pitanju. Ne znam tačno sadržinu dogovora o sukcesiji, ali pretpostavljam da je on zasnovan na jednom principu otvorenosti i zaštiti svojinskih prava respektivnih preduzeća iz različitih zemalja bivše Jugoslavije.“
Osnovno pravilo na kome se bazirao očigledno zaboravljeni sporazum o sukcesiji bilo je – šta je privatno bilo pre rata, ostaće privatno i po njegovom okončanju, a šta je bilo društveno deliće se na ravne časti. Niko nije spominjao mogućnost da svako prodaje tuđe, samo zato što je u njegovom dvorištu. A pošto ispada da je baš tako rađeno saradnik Centra za slobodno tržište Aleksandar Stevanović kaže da sada preostaje jedino da se problem, kako tako, ali konačno reši:
„Najbolje je doći do rešenja, a najgora je stvar da rešenje nemate godinama. I mislim čak da i taj pristup, prosta prodaja, ne bi bio mnogo loš, jer ne verujem da bi neko mnogo dobio ili izgubio na priči sa društvenom imovinom.“
RSE: Kako ste tako sigurni ako na primer sarajevski mediji pominju da se vrednost imovine bosanskih preduzeća u Srbiji procenjuje na dva miliona evra?
„Za državu to nije velika imovina. Dva miliona evra stvarno nije ništa. To čak ni za bogatijeg pojedinca nije mnogo.“
RSE: Ukoliko se stvar zaista bude rešavala tako po kratkom postupku, koliko to zaista utiče na privrednu atmosferu, na tržišna kretanja u regionu?
„Ovo je jedan ostatak ostataka dinosaurusa društvene sredine. Mnogo je bitnije kako mi postupamo sa privatnom svojinom i kako postupate sa novim inostranim investicijama u Srbiji i sa privatnim investicijama uopšte. To je najbitnija stvar i na tom pokazujete da li ste ozbiljna država ili niste.“
Svim stranama zaista je zajednička samo želja da se podela imovine već jednom završi. Stoga se insitiranja svih privrednih komora u regionu da se garantuje pravo na svojinu sve slabije čuje. Iz srpske komore Milivoje Miletić:
„Pitanje imovine je univerzalno pitanje. I bez obzira na status imovine, da li je ona bila državna, društvena, zadružna i tako dalje, jedno od osnovnih civilzacijskih dostignuća je da se poštuje pravo vlasništva na imovinu. Bez obzira na njen status vlasnik imovine jednostavno mora biti obeštećen, odnosno imovina mu se mora vratiti ili se mora na neki drugi način obeštetiti.“
Vlada Slovenije pozdravila je potez kolega u Srbiji odmah nakon što je ovdašnja Agencija za privatizaciju na svom Internet sajtu postavila odluku o odustajanju od spornih aukcija. Međutim, dobra volja govori samo da je konačna odluka odložena, ne i pronađena.
