U svojoj završnoj reči, tužilac Tom Hanis rekao je da je u procesu izvedeno dovoljno dokaza koji potvrđuju navode optužnice da su šestorica optuženih bili učesnici u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu":
“Želim da zaključim, ovo nije predmet u kojem imamo priznanje ili dokument koji sve otkriva. Nemamo kopiju plana u kojem stoji da će svi Albanci biti proterani sa Kosova. Međutim, mislim da svi znamo da je ljudska priroda takva da često možemo zaključiti da bi okolnosni dokazi mogli biti uverljiviji ili pouzdaniji nego neko otvoreno priznanje ili dokument. Povrh toga, mi imamo i iskaze preživelih masakra i onih koji su deoprtirani. Prema tome, ako se svi ti dokazi uzmu zajedno možemo da kažemo da okolnosni dokazi vode samo prema jednom jedinom razumnom mogućem zaključku i zatio se mi nadamo da ćete vi kao profesionalni sudci koristiti zdravi razum kada budete sjeli da razmatrate dokaze o ovom predmetu. Časni sude, vi ste to puno puta rekli, ako se nešto zove mačka i izgleda kao mačka verovatno jest mačka. Prema tome, mi od vas tražimo da to imate na umu kada budete pisali presudu.”
Tužilac Hanis rekao je i kolike kazne tužilaštvo očekuje za sve one koje sud proglasi krivima:
“U slučaju da jednog ili više optuženih proglasite krivim za bilo koju od optužbi u optužnici, mi smo preporučili raspon od 20 godina do doživotnog zatvora.”
Suđenje bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i još petorici saoptuženih za zločine počinjene na Kosovu počelo 10. jula 2006, a dokazni postupak optužbe trajao je do 1. maja 2007. U Srbiji je ovo suđenje proteklo, gotovo, nečujeno. Politički zvaničnici tom suđenju nisu davali preveliki značaj, a mediji se njim, zapravo, nisu ni bavili.
Ljubiša Rajić, profesor na Beogradskom Univerzitetu, kaže za RSE, da postoji više razloga za to:
“Prvo, zainteresovanost za takvu stvar je rezultat želje da se raščisti sa prošlošću. To teško može da se ostvari dok su u punoj snazi i aktivnosti one generacije koje su u tome aktivno učestvovale. Drugi element je što mnogi osećaju neprijatnost i potiskuju neprijatne stvari iz svakodnevnog života ili tako velike kao što su bili ovdašnji ratovi. Sledeći element je nedostatak političke volje, jer raščišćavanje sa prošlošću znači i preuzimanje odgovornosti za tu prošlost. I poslednji element je u tome da su ljudi zainteresovani da žive normalno, da prežive sa onim platama koje imaju. Mnogo ima siromašnih, mnogo ima nezaposlenih i njih baš briga da li se nekome sudi ili ne sudi, njih zanima kako će da prežive do sutra.”
Direktor Medijske dokumentacije "Ebart" Velimir Ćurguz Kazimir, kaže za RSE, da je nezaintreseovanost javnosti za ove slučajeve proizvod nezaintresovanosti političkih i intelektualnih elita da se time bave. On ističe da na zamišljenoj skali odgovornosti za takvo stanje mediji svakako ne zauzimaju prvo mesto:
“Na prvom mestu treba staviti političke elite i političke stranke koje daju ton onome što je najbitnije i najvažnije. Ako se već nekoliko godina ponavlja i utvrđuje gradivo o tome da je socijalno-ekonomsko-privredni preporod prioritet, a tek posle toga sve ostalo i na kraju tog niza suočavanje sa prošlošću i odgovornost za počinjene zločine, onda se mediji prilično lako uklapaju u to, jer svako voli da ima lepu sliku o sebi bez obzira u kakvom društvu ili sistemu živeo.”
Andrej Nosov, predsednik Inicijative mladih za ljudska prava, organizacije koja se godinama bavi suočavanjem sa ratnim zločinima i savladavanjem ratnog nasleđa, kaže za RSE, da će se građani Srbije mnogo pre suočiti sa zločinima koji su počinjeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nego na Kosovu:
“Što se tiče Kosova, tu je situacija dosta teška zato što, sa jedne strane, veliki broj ljudi u Srbiji nema spremnost da čuje šta se to dogodilo na Kosovu, a, sa druge strane, mi i danas prema Kosovu i prema kosovskim Albancima imamo jedan grozan odnos koji se svodi na to da nećemo da priznamo njihova dokumenta, nećemo da govorimo o zločinima iz prošlosti, nećemo da dozvolimo da se preko administrativne linije ljudi slobodno kreću, nećemo da dozvolimo da Kosovo uđe u međunarodne organizacije... Tako da ako to posmatramo u tom svetlu onda nije za čuđenje to što medije i javnost ne interesuje šta se dešava u Tribunalu i sadašnje ćutanje medija o slučaju Milutinović i ostali, samo je nastavak jednog posla koji je možda i u akcionom planu.”
