Stručnjaci ističu da je vojno neutralna, kakvom Srbija sebe trenutno smatra, zapravo, vrlo sporna odrednica, prvenstveno zbog toga što je Srbija već nekoliko godina članica Partnerstva za mir, što je u suprotnosti sa tvrdnjom da je vojno neutralna. Sa druge strane, vojna neutralnost otvara i pitanje da li je takva pozicija skuplja ili jeftinija od pozicije vojne neutralnosti zemlje i kakve benefite donose ove dve mogućnosti?
Govoreći na okruglom stolu pod nazivom „Da li Srbija treba da bude vojno neutralna“, Ljubomir Kljakić, bivši pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju, kaže da je vojna neutralnost za Srbiju najbolje rešenje:
„Mislim da je u interesu Srbije i njenih strateških interesa da ovaj pokušaj da se uspostavi kao vojno neutralna, to znači kao zemlja koja nije angažovana u tekućim ratnim sukobima, a i ne želi da bude angažovana u budućim ratnim sukobima, da je to jedna strateška pozicija od koje Srbija može imati apsolutno, da se najgrublje izrazim, koristi, naročito pod pretpostavkom ukoliko bi Srbija uspela u nekom razumnom vremenskom roku, od sada u narednih pet, šest godina da razvije svoje unutrašnje, ekonomske, infrastrukturne i sve druge kapacitete koji jednu zemlju čine zemljom.“
Sa druge strane, stručnjaci naglašavaju da je biti vojno neutralan daleko skuplji koncept nego pripadati nekom integrisanom sistemu odbrane. Filip Ejdus, izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose, za RSE kaže:
„Koncept vojne neutralnosti je izuzetno skup ekonomski i na spoljno- političkom planu i na odbrambenom planu jedna lošija opcija od ulaska u vojne saveze. Nije čudo, stoga, da sve države iz regiona i veliki deo država koje su ušle u Evropsku uniju prvo ušle u NATO, gotovo sve osim Kipra i Malte, a naravno da je u slučaju Srbije ta odluka opterećena kosovsko-metohijskim problemom i jednostavno, istorijskim nasleđem, pogotovo zbog bombardovanja 1999. godine. Drugim rečima, moj lični stav je da je pitanje Kosova i Metohije završeno i da činom proglašavanja vojne neutralnosti mi nećemo povratiti južnu srpsku pokrajinu, ali da ćemo izgubiti neke nove šanse, dok činom ulaska u NATO mi možemo iskoristiti tu šansu da ne izgubimo neke druge stvari koje nas u budućnosti čekaju.“
Srbija je nakon pada Miloševićevog režima reformu vojske okrenula u pravcu izgradnje standarda po ugledu na NATO savez. Članica Partnerstva za mir postaje 2006. godine, ali još uvek nije potpisala bezbednosni sporazum, odnosno, dokument u kojem se reguliše razmena poverljivih podataka između NATO i Srbije, i koji je preduslov za punopravno učestvovanje Srbije u programu „Partnerstvo za mir“ i otvaranje misije u sedištu Alijanse u Briselu. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Skupština Srbije je krajem decembra 2007. god proklamovala vojnu neutralnost usvajanjem Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka.
Ipak, Srbija ne odustaje od svog hoda ka Evropskoj uniji, ali postavlja se pitanje, može li Srbija postati članica EU, a da pre toga ne postane članica NATO? Stručnjaci na ovo pitanje daju različite odgovore.
Mitar Kovač, brigadni general, načelnik Uprave za strategijsko planiranje Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane Republike Srbije, kaže da je to teorijski moguće, ali da iskustva zemalja nekadašnjeg istočnog bloka koje su postale članice EU govore suprotno:
„Što se tiče, sada, sistema odbrane, normalno pridržava se zvanične rezolucije o vojnoj neutralnosti, ali kada pogledate iskustva država jugoistočne Evrope koje su prošle proces tranzicije kroz Partnerstvo i prošle pripremni program i ušle u NATO, pa onda tek u Evropsku uniju, a nekim državama to je bio uslov da bi ušle u Evropsku uniju, kao što je to prvenstveno Rumunija i da znamo da su preko tih integracija dobile inpute ili povoljne ocene ili preporuke da brže uđu u Evropsku uniju nego što su ispunile neke formalne kriterijume. Što se tiče sada sistema odbrane, normalno, pridržava se zvanične rezolucije o vojnoj neutralnosti.“
Zoran Dragišić, Profesor na Fakultetu bezbednosti, kaže da se iza pitanja da li Srbija treba da bude vojno neutralna ili ne, zapravo, krije pitanje da li Srbija treba da postane članica NATO saveza ili ne? On smatra da je za Srbiju daleko bolje da postane deo integrisanog sistema odbrane:
„Srbija izolacijom od vojnih saveza gubi da bi uključivanjem u vojno-političke saveze u skladu sa vlastitim nacionalnim interesima, u skladu sa vlastitim strateškim opredeljenjima mogla da podeli svoju bezbednost, tim pre što mi imamo faktičku situaciju da su naši bezbednosni izazovi i pretnje sa kojima se u ovom trenutku suočavamo takve prirode, da svi naši, najmanje, naši susedi, a neke bezbednosne izazove delimo i sa globalnom zajednicom, tako da ne postoji ni jedan razlog da se mi u tom smislu izolujemo, jer u svemu tome ja vidim, pre svega, velike koristi za Srbiju. Na pitanje koliko košta vojna neutralnost odgovor je košta mnogo, na pitanje da li Srbija to može da plati, odgovor je ne može. “