Đukić-Dejanović: Osam godina smo bili u opoziciji, a pre toga značajan broj godina u vlasti. I jedno i drugo iskustvo je nama Socijalistima odredilo poziciju pristojne zrelosti i osnažilo osećanje odgovornosti, nego kada smo postajali, u poziciji prvi put, ili u opoziciji prvi put, značajni politički činioci.
RSE: Deklaracija o političkom pomirenju između Socijalističke partije Srbije (SPS) i Demokratske stranke (DS), izazvala je u delu javnosti određenu dozu iznenađenja. Ta Deklaracija odnosi se na prevazilaženje prošlosti, ali se ipak neće baviti njom, već budućnošću. Može li se prevazići prošlost bez određivanja o njoj?
Đukić-Dejanović: Mi živimo u vremenu za koje zaista možemo reći da je istorijsko. Ključni politički činioci sveta su 1996. godine govorili da je Slobodan Milošević faktor stabilizacije na Balkanu, da bi koju godinu kasnije tvrdili da je upravo on kreator najvećeg zla. Zbog toga mislim da prošlost treba ostaviti istoričarima i da je orijentacija DS-a i SPS-a da učine taj čin pomirenja jedan jako dobar model kako treba da se funkcioniše u sadašnjosti i u budućnosti. Model pomirenja između ove dve partije bi trebalo da bude samo prvi korak za opšte-nacionalno pomirenje. Vrata treba da budu otvorena za sve političke subjekte, prvo u Srbiji, a zatim i šire. Zbog toga mislim da je najbolje raditi u sadašnjosti za budućnost.
RSE: Ali ukoliko već nema određivanja prema prošlosti, zašto je onda bila potrebna Deklaracija? Zar to što ste napravili dogovor i ušli u Vladu, nije bio dovoljan znak da ste na neki način prevazišli prošlost?
Đukić-Dejanović: Ima potpuno jasnih stavova i na jednoj i na drugoj strani, kada su u pitanju DS i SPS, da svaki zločin u prošlosti, mora biti kažnjen, da mora biti individulizovan, ali da istovremeno teme o tome ko je to, treba da daju institucije i istorija. U tome je razlika. Niko ne govori o tome da bilo šta treba da bude zanemareno, da bilo koji zločin treba da bude pokriven bilo kojim političkim velom, da bilo koje nedelo treba da bude prikriveno i nesankcionisano, naprotiv, ali to treba da rade institucije i organi, treba da se poštuje međunarodno i nacionalna prava. To treba da bude odnos prema prošlosti.
RSE: Predsednik Tadić je povodom 13. godišnjice Srebrenice, 11. jula, izjavio da su srebreničke žrtve opomena da se svi ratni zločinci moraju naći u Hagu. Da li taj stav predsednika Tadića, koji je lider DS, vašeg koalicionog partnera, deli i SPS?
Đukić-Dejanović: Međunarodno pravo se mora poštovati, naše zakonodavstvo se mora poštovati. Mi imamo Zakon o Hagu, potpuno nezavisno od toga ko je u vreme donošenja tog Zakona bio za ili protiv. Ne samo da zakone moramo poštovati, nego moramo i insistirati na poštovanju zakona, čak i kada nam se ne dopadaju. Mislimo da svi koji su činili zločine treba da budu sankcionisani.
RSE: Nije li to jedna promena u politici SPS-a? SPS je ranije bio protiv izručenja haških optuženika. Vi ste bili među prvim funkcionerima Socijalista koji ste, nakon hapšena Stojana Župljanina i njegovog isporučenja Hagu, izjavili da je Hag realnost i obaveza.
Đukić-Dejanović: Hag je realnost i obaveza države i nema ni jednog političara koji će reći nešto drugo, ako je, pre svega, dobro politički orijentisan. Ako Hag već postoji kao institucija, mi moramo kao država ukazivati na to da neravnopravnost ili nepoštovanje standarda za sve na isti način iritira i javnost, i mora da iritira i političare. Ne možemo reći da je u redu da Vojislav Šešelj, koji je protivnik SPS-a, bude pet godina u Haškom tribunalu, da mu suđenje nije bilo ni počelo, a da je to u redu. Ne možemo se složiti, i pored čvrstih dokaza, a oslobađajuće presude za Haradinaja ili Orića, da je to nešto na šta država ne treba da reaguje. Nije sporno da zločinci treba da budu tamo gde im je i mesto, nije sporno da neki ljudi treba da uđu u određenu proceduru i da se eventualno dokaže njihova vinost ili nevinost, ali dok traju ti postupci, zaštita svih ljudskih prava mora biti ista za sve učesnike u tim procesima. Mi Socijalisti smo ukazivali na to da nam se često činilo, i čini nam se, da je Haški tribunal više politički sud koji treba da osudi, pre svega Srbe. No, Haški tribunal je zaista jedna realnost koju država Srbija mora prihvatiti.
RSE: Da li to znači da lideru vaše partije, Ivici Dačiću, koji sada vodi resor policije, neće biti problem da isporuči, ukoliko policija pronađe jednog od najtraženijih haških optuženika, Ratka Mladića?
Đukić-Dejanović: Mislim da je svima nama jasno da se Ratko Mladić ne nalazi u Srbiji jer bi već odavno bio isporučen. Mislim da će ministar raditi sve svoje obaveze u skladu sa Zakonom i pravilima službe.
RSE: Što podrazumeva, i ukoliko se uspostavi da je Ratko Mladić u Srbiji, da ga uhapsi i isporuči?
Đukić-Dejanović: Ubeđena sam da Ratko Mladić nije u Srbiji. On bi odavno bio isporučen Haškom tribunalu da je u Srbiji.
RSE: Kako objašnjavate to da se u programu ove Vlade, kao jedan od prioriteta, ne navodi direktno ispunjavanje haških obaveza, nego je to podvedeno pod prioritet poštovanja međunarodnog prava, a bio je vrlo konkretan, čak i u prethodnoj Vladi, čiji je premijer bio Koštunica?
Đukić-Dejanović: Tendencija učesnika političkih subjekata ove Vlade bila je da naprave prave prioritete, one koji će značiti pre svega bolji kvalitet života građana Srbije. Neke teme, koje su i bolne i uvek aktuelne za nas, nikada neće prestati da postoje, međutim one naprosto nisu prioriteti. Složićete se da su sada prioriteti ekonomski razvoj i bolji standard građana. Školovanje, nezaposlenost, niske penzije, integracije ka evropskim tokovima, gde Srbija i pripada, borba protiv kriminala, to zaista jesu neki prioriteti.
RSE: Da, ali upravo za evropske tokove, da bi članice Evropske unije ratifikovale Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, koji je Srbija već potpisala, uslov je završetak saradnje sa Haškim tribunalom. Kako onda Vladi Srbije Hag nije prioritet?
Đukić-Dejanović: Mislim da i najstrožiji kritičari državne politike Srbije ocenuju da je tu Srbija dala maksimum i tu su, ne samo prelazne, nego i nešto bolje ocene i od tih najstrožijih stigle Srbiji. Stavljanje ponovo Haga u prvi plan je u stvari možda i jedna prisvesna potreba da se pitamo koliko nas to neke rane bole, koliko nas neke nepravde u vezi sa Hagom bole, a da je Hag neminovnost – nema čoveka, nema deteta koje ide u osnovnu školu da to ne zna.
RSE: Iako je odluka SPS-a da formira Vladu sa DS-om pozdravljena i u Briselu i u Vašingtonu, čak je bilo i nagoveštaja da SPS bude primljena u Socijalističku Internacionalu, ipak ima i drugačijih poruka iz same Internacionale. Nemačka socijaldemokratska partija i socijaldemokratske partije u regionu su jasno poručile da bi SPS prethodno morao da se odredi prema ratnim devedesetim, prema ratnim zločinima, kao i svojoj ulozi i ulozi svoga osnivača i lidera u to vreme, Slobodana Miloševića.
Đukić-Dejanović: Mi smo u nekoliko navrata već govorili o tome da ratni zločini treba da budu kažnjeni, da treba da budu personalizovani. Kongres Socijalisticke partije je odredio mesto osnivaču naše partije, uz potpuno jasnu orijentaciju da partija mora, u skladu sa vremenom u kome se nalazimo, da zauzme kurs socijaldemokratskih tokova u partijskom smislu i u smislu njenog aktivnog činjenja. U krajnjem slučaju, bez obzira na očekivanje drugih, SPS je spremna da neguje jednu aktuelnu i modernu politiku, zbog svojih građana i zbog svoga opstanka, a koji će proisteći iz bazičnih osnova socijalističke ideje. Jedna partija, bez obzira ko ju je osnovao i ko je u kojim fazama bio njen lider, mora da ima svoj život. U ovom momentu SPS je napravila jednu odluku kojom je pokazala koju orijentaciju ima. Vraćanje u to kako ćemo se mi odrediti i zahtevi na tu temu su očekivanja drugih. Mi mislimo da smo se odredili i prema devedesetim, uz ocenu da je građanski rat napravio mnoge jade i individuama i velikim grupama naroda i da zbog toga svi jako žalimo, da to treba da bude jedna stravična opomena da se više nikada i nigde to ne ponovi. Ono što SPS mora da radi to je da, zajedno sa drugim partijama koje učestvuju u političkom životu, daje doprinos pomirenjima, zajedničkim ekonomskim programima, doprinos da se ide napred i da se gleda u budućnost. Istorijska ocena o prošlosti treba da bude bez ostrašćenosti političara i ljudi koje aktuelno bole njihove rane.
RSE: Ali ipak Slobodan Milošević je bio lider vaše partije i predvodio je ovu zemlju u devedesetim. On je i optužen od strane Haškog tribunala. Zašto mislite da SPS ne treba na neki način da se odredi prema njegovoj ulozi?
Đukić-Dejanović: Rekla sam vam jednu činjenicu da je 1996. godine rečeno da je Slobodan Milošević faktor stabilnosti i mira na Balkanu, od onih koji su ga samo dve-tri godine iza toga, za taj isti period, optužili. Političke pohvale i osujećenja idu sa potpuno iste strane i ne možete očekivati da će partija, koju je on osnovao, biti u ovom momentu čak možda i objektivna. Mislim da je preuranjeno zahtevati i insistirati, čak mislim da može biti loše i po političku scenu i po postojanje političkog bića u Srbiji, jasno određenje. Vidite da je Srbija raspolućena. Ako već oni koji su politički stratezi za čitav Balkan, pa i Evropu, imaju dijametralno različite stavove o Slobodanu Miloševiću, u vrlo kratkom vremenskom periodu, mi dajemo odgovor kao Socijalisti. Na svom poslednjem kongresu smo to i učinili - vrlo jasno smo se opredelili i odredili prema predsedniku Miloševiću. On je osnivač naše partije i mi ga kao osnivača naše partije poštujemo, ali moramo imati jedan aktuelni, savremeni kurs koji je u skladu sa realnošću koju živimo.
RSE: I pre formiranja Vlade, ali i posle toga, mnogo se u javnosti govorilo da li SPS treba da se promeni, da li se SPS promenila. Čini se da vi u SPS-u ne volite takvu postavku stvari. Za mnoge analitičare sama ta odluka da uđete u vladu sa DS-om, a ne sa Narodnjacima i Radikalima je dokaz promene SPS. Kakav je SPS danas?
Đukić-Dejanović: Dve grupe razloga su uticale na naše opredeljenje da sa Demokratima uđemo u Vladu. Jedna je krajnje objektivna, dosta jednostavna matematika. Naša ocena je bila da je nemoguće formirati Vladu sa Narodnjacima s obzirom na njihovu postojanost u politici koju su ranije imali i dogovorima koje su ranije realizovali. S druge strane, oni nisu prihvatili naše socijalne zahteve, bez kojih mi ne bismo ušli ni u jednu Vladu, a koji su bili vezani za status penzionera i za pitanja zdravstvene zaštite. Njima to nije bilo važno, a DS-u je bilo jako važno. Negde smo se mnogo brže dogovorili oko tih prioriteta sa njima. S druge strane, demokratska opcija i socijalistička opcija zaista programski imaju dosta zajedničkog. Prema tome, da li smo se mi promenili ili nismo, promenila se pozicija Srbije. Srbija je nacionalne i državne interese stavila na prvo mesto. Kada smo ocenjivali da su državni i nacionalni interesi jako važni, mi smo davali podršku premijeru Koštunici koji je vodio tu politiku. Sada mislimo da je Srbija pred mnogo važnim zadatkom vezanim za status života ljudi u njoj. Mislimo da sa DS-om možemo da radimo krajnje korektno. U krajnjem slučaju DS se odrekla usko-stranačkih interesa da bi bila sa nama u Vladi, a mi se praktično nismo odrekli ničega, mi smo ušli u Vladu u kojoj ćemo realizovati naš program. To je realnost koju nije loše da imaju na umu i slušaoci vaseg radija i građani Srbije. Mi smo bili dosta tvrdi u zahtevima čime ćemo se u Vladi baviti i šta će biti naši prioriteti. Nije tu bilo nikakvih ucena. SPS-u je nuđeno i ona je prosto prihvatila. I ne bi podela resora nikako bila razlog da se ne prihvati koalicija sa Demokratskom strankom Srbije (DSS). DSS sa Radikalima nije bila u stanju da obezbedi parlamentarnu većinu zajedno sa nama jer je gospodin Marković Palma napustio našu koaliciju, i napustio bi je da smo ostali u toj opciji. Nisu imali parlamentarnu većinu i nisu imali razumevanja za socijalne zahteve koji su nama bili izuzetno važni.
RSE: Jedan od prvih dokumenata o kojem će raspravljati Parlament, na čijem ste čelu, je deklaracija o Kosovu – o nastavku kontinuiteta državne politike prema Kosovu. Sa druge strane, u pojedinim zapadnim analizama, jedno od očekivanja od nove Vlade Srbije je, ako ne ublažavanje stava, onda barem retorike prema Kosovu. Kakva će biti sada politika prema Kosovu?
Đukić-Dejanović: Zaista mislimo da je pitanje Kosova i Metohije, i činjenica da je suverenitet i integritet jedne zemlje nešto o čemu nema diskusije, nešto što je naš stav koji ćemo uvek i svuda, ne samo ponavljati, nego se i boriti da on zaživi. Zaista mislimo da ne možemo pitanje Kosova stavljati kao pitanje svih pitanja iz razloga što, i ako to činimo, naši građani neće živeti ni bolje ni srećnije. To može biti tema svih političkih, svih stručnih i svih naučnih skupova i neka bude gde god ima svrhe da bude. U krajnjem slučaju, naš ulazak u evropske asocijacije ima i tu ideju da na određenim instancama, koje su i svetskog i evropskog nivoa, pričamo našu priču o tome da Srbija nema samo tradiciju vezanu za Kosovo, nego da ima i po međunarodnom i po nacionalnom pravu obavezu da čuva svoj deo južne pokrajine. To jeste pozicija koja će nam biti mnogo lakša jer ako se budemo zatvorili u jedan začarani krug, pa sami sebi to pričali, onda nema svrhe ni takva priča. Treba da napravimo jedan nov korak, da tamo gde se to ne shvata kao suštinski prioritet Srbije, koristimo sva sredstva diplomatije, politike, ekonomije, razložnosti i da govorimo onima koji to ne razumeju, a ne sami jedni drugima. Mislim da će tu biti jedan zaokret u odnosu na pitanje Kosova do sada. Inace kontinuitet priče i istine o tome da je to naša južna pokrajina koje se nikada nećemo odreći, jeste predmet prve tačke dnevnog reda na prvom narednom zasedanju.
RSE: Mislite li da može biti nekih problema u saradnji sa zemljama u regionu, pre svega zbog već pomenutog reagovanja socijaldemokratskih partija iz regiona? I ako smem da Vam postavim jedno lično pitanje, šta mislite, kako biste bili dočekani, ako biste kao predsednica Parlamenta, otišli u zvaničnu posetu Zagrebu ili Sarajevu?
Đukić-Dejanović: Gospodin Luka Bebić, predsednik Sabora Hrvatske, napisao m je jednu jako toplu čestitku, koja je u neku ruku i obavezujuća u pogledu naredne interparlamentarne saradnje Parlamenta Srbije i hrvatskog Sabora. I koristim priliku da kao odgovor na deo vašeg ličnog pitanja kažem tu činjenicu. Nije ni malo lako ići po onim terenima koji su još uvek dosta roviti. Svi gubici i sva nekvalitetna činjenja u prethodnom periodu su još uvek jako živa, ali mislim da predstavnici naroda, a parlamenti to jesu, moraju, čak i pre zvanične diplomatije, činiti nekakve korake približavanja, uvida u to da su patnje svih strana ipak patnje, ali i neminovnost da se gleda napred. U tom smislu mislim da interparlamentarna saradnja sa Bosnom, sa Hrvatskom, naravno koja će biti inicirana sa naše strane, ja tu uopšte nemam dilemu ko to treba da inicira, ko prvi to učini, a ja sam potpuno spremna da kao predsednik parlamenta to budem ja. Zaista nemam nikakav strah, ne samo zbog lične pozicije, nego zbog uvida u to da je najveća vrednost svaki čovek, da odem gde god treba da bude predstavljena Srbija, da promovišem potrebu da pravimo jednu neuporedivo drugačiju budućnost.
RSE: Prethodna Vlada, iako je bila manje raznorodna i sa manjim teretom prošlosti, nije potrajala ni godinu dana. Sami ste rekli da će zbog tesne većine u Parlamentu biti veoma teško. Mogu li se postignuti politički kompromisi održati na duže vreme, u punom mandatu od četiri godine?
Đukić-Dejanović: U ovom prvom periodu je izuzetno teško raditi jer je parlamentarna većina prilično tanka. Činjenica je da će se na dnevnom redu nalaziti takve teme i takvi zakoni koji bi trebalo, bar po pojedinim tačkama, da privlače i pojedine grupacije iz opozicije i da ta većina ne mora baš uvek biti tako tesna i tako knap. Zašto mislim da je problem što je ova većina ovakva kakva je. Zbog toga što su moguće tehničke blokade Parlamenta od opozicije, i zbog toga što makar i neko iz opozicije glasao za predlog vlade, imaće potrebu da Skupštinu koristi kao političku govornicu. I zato mislim da će to malo vremenski ograničavati rad.
