U trenucima dok Milica Tomić učestvuje u „Maršu mira“ ka Potočarima njen petnaestominutni film „Žene Srebrenice govore“ prikazan je publici u Tanjgovom Međunarodnom pres centru. Na ovom mestu emitujemo odlomak:
„Izgubila sam muža, brata, oca, majku.“
„Možda ljudi iz Srbije ne znaju šta se sve ovamo dešavalo.“
„Izgubila sam moju generaciju. Nemam generaciju, da budem sa njima. Nema ih više.“
„Za mene života više nema. Nema ni radosti, ni miliosti, ničega. Ja sam sve svoje najmilije pogubila i ne znam više šta da kažem.“
„Ima dosta onih za koje sve više mislimo da nikada nećemo znati šta je sa njima bilo. Biće, otišli su tim putem i da se neće znati ni gde su zastali, ni kakva im je smrt bila i gde su te njihove kosti.“
„Ili da sretnem tog čoveka koji mi kaže ’Dobar dan’, a zna da mi je ubio brata. I ja znam da mi je on ubio brata. I on opet prolazi pored mene i kaže mi ’Dobar dan’. Meni je to teško i ja to ne mogu.“
Obeležavajući trinest godina od srebreničkog genocida organizacije Inicijativa mladih, Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava i Queeria centra, prepustili su svojim mladim aktivistima da govore o odnosu prema onom što se događalo u vreme kada su oni bili deca. Oni su se složili da ih mladost ne oslobađa odgovornosti koju nosi društvo kome pripadaju. Iz Inicijative mladih Aleksandra Miletić:
„Kada je ovaj zločin počinjen imala sam samo šest godina i nisam odgovorna za njega. Ali na žalost odgovorno je ovo društvo u kome živim. Zbog toga smatram da imam puno pravo da saznam istinu. Moji vršnjaci nose slike ratnih zločinaca Mladića i Karadžića u svojim novčanicima pored svojih najdražih. Društvo je dovelo do toga da na ratne zločince mi gledamo kao na neke heroje.“
Da odgovornost društva ne prestaje promenom vlasti, iz Helsinškog odbora za ljudska prava govorila je Jelena Mirkov:
„Imamo ekspoze naše novoformirane Vlade. Njen poslednji cilj je da treba da poštujemo međunarodno pravo. Koje međunarodno pravo? Zašto se konkretno ne kaže – ono pravo koje je prekršeno. Krivično pravo. Nije ni privredno, ni saobraćajno. To bi bilo kao ekspoze profesionalnog vozača autobusa koji vam kaže – ja ću od Nove godine poštovati saobraćajne propise. A vi se onda pitate, s kim sam se ja to do sada vozio.“
Kao posledica takvog stava u društvu ne postoji adekvatan odnos prema zločinu u šta se Jelena Mirkov, kako je ispričala uverila na jednom od novosadskih EXIT festivala:
„Tačno pre tri godine omladinska grupa je na EXIT festivalu u Novom Sadu pokušala da na jedan minut, tačno u ponoć, zaustavi EXIT i oda počast žrtvama Srebrenice. Međutim, to nismo uspeli. Ad hok smo se organizovali i ušli u masu i postavljali ljudima pitanje – koja je njihova prva asocijacija na reč Srebrnica. Odgovori su bili – to vam je za Kravice, za Zvornik, dabogda se ponovilo opet...“
Ne sme se odustajati od toga da država sagleda sopstvenu odgovornost za politiku koja je dovela do Srebrnice, kazao je iz Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević:
„Govori se o saradnji sa Hagom koja će se završiti onog trenutka kada se ova dva zločinca predaju. Ne. Tu tek počinje proces utvrđivanja, tu počinje proces u kome će se tačno utvrditi kolika je bila odgovornost lica koja će se naći pred licem pravde, kao i celokupnog sistema koji je očigledno postojao. U jednom danu ubiti toliki broj ljudi to je sistem!“
Svesni nužnosti da se javnost suoči sa počinjenim zločinom sagovornici su pozvali građane Srbije da posete Potočare kako bi se uverili u srazmere onogo što se tamo dogodilo pre 13 godina. Govoreći o šoku koji je doživela kada je prvi put posetila Srebrenicu aktivistkinja Žema u crnom Jovana Dimitrijević citirala je zabeleške koje je tada napravila:
„Odjednom sam primetila da se nešto vrlo usresređeno kreće kroz masu. Bili su to mrtvi. Spakovani u kutije ne duže od jednog metra i ne širi od kutije za cipele, kretali su se kao voz na rukama živih...“
O Srebrenici je govorila i glumica Mirjana Karanović. Ona je odbacila tvrdnje da se za zločin nije znalo:
„Ja sam znala da se dogodila Srebrnica. Znala sam i mnogo toga, kao i mnogi ljudi koji su znali. Mislim da mi sve znamo, samo je zapravo mnogo lakše ubediti sebe ili pretvarati se da se to možda nije dogodilo. To negiranje je negde jedna vrlo ljudska osobina. Ja mogu da shvatim da ljudi pojedinačno ne mogu da se suoče sa stvarima koje su im se desile. Ali zato mi nismo sami na ovom svetu. Zato postoje drugi ljudi koji nas podsećaju, koji nas podržavaju. Ja mislim da je put ka nekom shvatanju, zapravo, da se društvo bori za pojedinačno prihvatanje.“
Da bi se shvatile razmere zločina u Srebrenici treba govoriti o svakoj od žrtava pojedinačno, a ne samo kao o jednoj od brojki, poručili su učesnici skupa "Srebrenica: Solidarnost i odgovornost".
