Liz Fuler, analitičar Radija Slobodna Evropa, ističe da su opcije visoke autonomije Nagorno Karabaha, za šta se zalaže Azerbejžan, i nezavisnosti ove regije, što je stav Jermenije – nepremostiva prepreka.
"Pregovori su svakako odugovlačeni u 1990-im. Međutim, u slučaju Nagorno Karabaha, međunarodni posrednici su veoma aktivno i stalno predlagali različita rešenja. Bilo je pet predloga. Dva u 1997, koje je Jermenija u principu prihvatila ali je Nagorno Karabakh odbacio. Njihova suština između ostalog bila je povlačenje jermenskih snaga, zatim formiranje "zajedničke države" između Nagorno Karabaha i Azerbejdžana, kako bi se izbegle odrednice "federacija" ili "autonomija", koja je u vreme Sovjetskog Saveza bila devalviarana. To je verovatno razlog zašto separatističke regije nisu prihvatile nijednu inicijativu Gruzije i Azerbejdžana koje pominju autonomiju, jer je pojam autonomija bio bez suštinskog značenja zato što praktično nije bilo autonomije. Dakle, svi predlozi su imali za cilj da se pronađe rešenje za visoku samoupravu Nagorno Karabaha, ali ne i njegovu nezavisnost. Ključne tačke sporenja iz predloga koji se sada razmatra su povlačenje jermenskih trupa iz 7 azerbejdžanskih distrikta u okruženju Nagorno Karabaha, kao i referendum na kome bi se građani ove oblasti u nekom trenutku izjasnili o svom statusu. Međutim, Azerbejdžan ne prihvata tu opciju".
Savetnik prvog jermenskog predsednika Žerard Libardian kaže da se Azerbejdžan zalagao za pristup „korak po korak“, a Jermenija za „paket rešenje“.
"Bilo je mnogo pokušaja da se pronađe rešenje, ali jedini uspeh do sada je postizanje primirja 1994. Rusija i Kazahstan su najpre pokušali da posreduju 1991 - 92. godine. Potom je Iran posredovao. Postojala su dva pristupa. Jedno je bilo nastojanje da se konflikt reši u paketu, a drugo, korak po korak. To znači rešavanje onih pitanja oko kojih je moguć sporazum, a ostala ostaviti za kasnije. U igri je bilo pet pitanja. Ključno je, naravno, status Nagorno Karabaha, zatim bezbednost. Veoma je važno bilo i pitanje sedam distrikta okolo Nagorno Karabaha, koje je Jermenija zauzela da bi ga osigurala od napada azerbejdžanskih snaga, uključujući i Lačin koridor kojim je Nagorno Karabah povezan sa Jermenijom. U prvoj fazi pregovaračkkog procesa Jermenija je bila spremna da vrati ove oblasti i omogući povratak izbeglica a da zauzvrat Azerbejdžan otvori granice. Status Nagorno Karabah bi se rešavao u drugoj fazi".
Međutim, Azerbejdžan i Nagorno Karabah su smatrali da je moguć sporazum jedino ako to podrazumeva i rešenje statusa ove oblasti. No, pošto nije bio moguć sporazum o statusu, onda ništa nije rešeno.
Imitacija pregovora
Vafa Guluzade, savetnik bivšeg azerbejdžanskog predsednika Hajdara Alijeva smatra da su pregovori tokom 1990-ih uglavnom bili imitacija.
"Ja sam bio predstavnik predsednika Alijeva u pregovorima sa Jermenijom, ali to nisu bili stvarni pregovori zbog pozicije Rusije. Oni su imali odličnog pregovarača Vladimira Kazimirova, ali on je u suštini sprovodio naloge svoje vlade. Kazimirov je pripremao predloge koji su bili neprihvatljivi za Azerbejdžan ali i Jermeniju, tako da je sve to bila imitacija pregovora. Rusija je nastojala da ponovo stacionira svoje trupe u Azerbejdžanu nakon što su se povukle 1992. godine. Moskva je nastojala da na samitu OEBS-a u Budimpešti 1994. izdejstvuje povratak svojih trupa u svojustvu mirovnih snaga, međutim Azerbejdžan je to odbio. Iskreno da kažem, mi smo uspeli da odolimo ruskom pritisku zahvaljujući ugovoru o eksploataciji i distribuciji nafte koji je predsednik Alijev potpisao sa SAD-om u septembru 1994. Time smo postali jedan od prioriteta Vašingtona. Rusija je bila prilično zatečena ovim potezom predsednika Alijeva. Zahvaljujući pomenutom ugovoru o nafti uglavnom se i poštuje sporazum o primirju iz 1994".
Žerar Libardian:
"Predloženi sporazum koji je Ter Petrosijan prihvatio kao osnovu za pregovore podrazumevao je da se o statusu Nagorno Karabaha i koridora Lačin kojim je povezan sa Jermenijom, odlučilo u drugoj fazi. Pre utvrđivanja statusa, jermenske snage bi se povukle iz 6 od 7 distrikta okolo Nagorno Karabaha. Ta zona bi se demilitarizovala. Azerbejdžan ne bi mogao da tu razmesti vojsku kao ni teško naoružanje. Omogućio bi se zatim povratak azerbejdžanskih izbeglica. S druge strane, Azerbejdžan bi ukinuo blokadu granice sa Jermenijom, uspostavili diplomatski odnosi između dve zemlje i, uopšte, normalizovala komunikacija i kontakti. Nakon toga, usledio bi drugi krug pregovora o statusu. Zamisao je bila da se vrate teritorije kako bi se uspostavio mir a da se pri tom ostavi otvorenim pitanje statusa. Međutim, jermenski premijer, ministar odbrane i ministar bezbednosti odbacili su ovaj predlog Ter Petrosijana, ističući da Jermenija nema razloga da pravi ustupke. Oni su smatrali da pomenutih 7 distrikta treba vratiti jedino kada Azerbejdžan prihvati nezavisnost Nagorno Karabaha.
Petrosijan je predložio ovo rešenje u septembru 1997. Interni sukobi u rukovodstvu Jermenije oko pomenutog predloga su potrajali do februara 1998, kada je Petrosijan podneo ostavku. Njegov predlog je odbačen".
Levon Ter-Petrosijan je prilikom podnošenja ostavke u februaru 1998. izjavio da podnosi ostavku zbog „dubokih problema“ izazvanih sukobom opcija za „mir“ i „rat“. On je poručio da je „partija koja se zalaže za mir i pomirenje poražena“.
„Vladino telo čije ime znate zatražilo je od mene ostavku. Imajući u vidu da bi moje dalje vršenje predsedničke dužnosti u situaciji koja je stvorena moglo da predstavlja ozbiljnu opasnost po stabilnost zemlje – prihvatam taj zahtev i obljavljujem moju ostavku“.
Žerar Libardian:
"Nakon toga predloženo je formiranje zajedničke države, tako što bi se Nagorno Karabah i Azerbejdžan kao dva ravnopravna entiteta ujedinili, pri čemu bi Nagorno Karabah imao veću samostalnost nego u sovjetsko vreme. Ni to nije prihvaćeno. Nakon toga su jermenski predsednik Robert Kočarijan i azerbejdžanski Hajdar Alijev razgovarali o mogućnosti razmene teritorija. Azerbejdžan bi prihvatio nezavisnost Nagorno Karabaha u zamenu za kopneni koridor ka Nahčevanu. Jermenija bi dala deo svog južnog distrikta, što bi postala nova granica Azerbejdžana i Irana. U međuvremenu, došlo je do krvoprolića u Parlamentu Jermenije 1999. kada su ubijeni premijer, predsednik parlamenta i nekoliko ministara. Ostalo je nejasno da li je to povezano sa pregovorima o Nagorno Karabahu ili ne. Istraga nije uspela da utvrdi više od onoga što su napadači, koji su u međuvremenu zatvoreni, rekli da su bili uznemireni korupcijom vlasti i slično, mada mnogi ne veruju da je to pravi razlog za njihovu akciju".
Vafa Guluzade: "Alijev i Kočarijan su postigli veoma dobar sporazum. Alijev je uspeo da ubedi Kočarijana veoma darežljivom ponudom".
RSE: Koji su bili detalji tog sporazuma?
Vafa Guluzade: "Suština je u razmeni teritorija, bolje rečeno prolaza preko određenih područja, što je Jermenija prihvatila. Međutim, nakon ubistva premijera i još nekoliko visokih zvaničnika u jermenskom parlamentu, Kočarijan je pozvan u Moskvu gde je bio prisiljen da promeni svoj stav. Po povratku je odbacio sve što je dogovorio sa Alijevim".
Od arpila 2004. u okviru „praškog procesa“ posreduje „Minska grupa“ koju je formirao OEBS, a koju predvode Francuska, Rusija i SAD. U periodu od 10 godna pre toga odbijena su tri mirovna plana. Jedan N. Karabah, drugi Azerbejdžan. Ne zna se kakav je bio odgovor obe strane na treći iz 2001.
Između 2004 i 2006. postojala je nada da će biti ostvaren progres pregovorima, ali nakon susreta u Rambujeu, Bukureštu i Minsku 2006. predsednici Jeremnije i Azerbejdžana Robert Kočarijan i Azerbejdžana Ilham Alijev nisu postigli sporazum.
„Minska grupa“ predlaže povlačenje jermenskih snaga sa okupiranih teritorija oko Nagorno Karabaha i prelazno rešenje za održavanje bezbednosti pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice do referenduma o statusu. Referendum, status koridora Lačin i uslovi pod kojima bi se održao referendum/plebiscit su ključna prepreka za postizanje sporazuma.
„Praški proces“ je težio postepenom pristupu a ne iznalaženju sveobuhvatnog rešenja. To je bio inovativni pokušaj da se postigne sporazum o „setu fer, balansiranih, primenjivih principa koji bi omogućio obema stranama draftiranje dalekosežnog sporazuma“. Fokusiranjem na principima želela su se izbeći stara neslaganja o „korak po korak pristupu“ ili sveobuhvatno rešenje“.
„Sporazum o principima“ je zahtevao značajne ustupke sa obe strane. Jermenija je trebalo da prihvati povlačenje svojih trupa oko N. Karabaha i omogući povratak izbeglih lica. Azerbejdžan je pak trebalo da prihvati da se glasanjem utvrdi finalni status N. Karabaha. Jermenske snage trebalo bi da se povuku pre utvrđivanja finalnog statusa ali nakon postizanja nekog sporazuma o mehanizmima za utvrđivanje statusa.
Sabin Frejzer, direktor evropskog programa u Međunarodnoj kriznoj grupi u intervujuu za RSE o mehanizmima tokom eventualnog prelaznog perioda.
"Mislim da se Azerbejdžanu ne bi dozvolilo da pošalje policiju ili armiju u ovu provinciju, da šalju zvaničnike ili da imenuju lokalne organe. U ovom prelaznom periodu, Nagorno-Karabah bi imao jaku autonomiju i nastavio da funkcioniše kao do sada. Jedina razlika bi bila uspostavljanje odnosa sa Bakuom, te dobijanje subvencija od njega, što bi poboljšalo veze između dve strane".
Uočeni su neki pozitivni pomaci u pregovorima. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev je izjavio krajem novembra 2006. da pregovori „ulaze u završnu fazu“. OEBS je na samitu od 5.decembra 2006. bio optimističan ali oprezan. Jermenski ministar inostranih poslova Vardan Oskanian, takođe je optimisičan.
„Pregovori o principima za rešavanje sukoba se nastavljaju. Rekao bih da se obe strane približavaju jedna drugoj oko teških pitanja. Međutim, pošto ovi pregovori imaju više slojeva, u igri su principi ali i detalji. Teško je pobrojati sve i reći 7,8 ili 9 spornih pitanja“.
Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev (Aliyev) kaže da njegova zemlja ne odustaje od odbrane svog teritorijlanog integriteta. (Nastup na azerbejdžanskoj državnoj telviziju 29. novembra 2006. povodom susreta prethodnog dana sa predsednikom Jermenije Robertom Kočarijanom (Kocharian) na marginama CIS (Zajednica nezavisnih država) u Minsku.
„Azerbejdžan nije promenio svoju poziciju. Mi insistiramo na rešenju pitanja Nagorno Karabaha polazeći od principa očuvanja našeg teritorijalnog integriteta. Trebalo bi primeniti četiri Rezolucije Ujedinjenih nacija koje naglašavaju taj princip. Okupacione snage treba da napuste azerbejdžansku zemlju i više od milion naših građana treba da se vrati svojim domovima“.
Najspornije je pitanje budućeg statusa Nagorno Karabaha. Jermenski ministar inostranih poslova Vardan Oskanian.
„Mi instistiramo na tom pitanju, pravu na samoopredeljenje, jer ne vidimo drugačiji put za rešenje ovog sukoba. To je ključni problem za nas. Kao što sam uvek govorio, sva ostala pitanja se zasnivaju na ovom. Ako Azerbejdžan prihvati pravo na samoopredeljenje nagorno Karabaha, onda će biti moguće da se razgovara o ostalim problemima“.
Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev:
„Da ponovim, pozicija Azerbejdžana se nije promenila. Naš teritorijalni integritet treba da se uspostavi i u tom procesu stanovništvo Nagorno Karabaha dobiće najviši stepen samouprave“.
Jermenski ministar inostranih poslova Vartan Oskanian:
„Ako je Azerbejdžan u stanju da skupi hrabrost i prizna narodu Nagorno Karabaha pravo da sam odluči o svojoj sudbini, onda postoji mogućnost da se ostvari istinski napredak u ovom procesu“.
Dve godine kasnije, izaslanik SAD u „Minsk grupi“ Metju Brajza (Matthew Bryza) u intervjuu Radiju Slobodna Evropa takođe ističe da je učinjen značajan napredak u poslednje dve-tri godine.
"Jedna ličnost iz ovog regiona koja je bila prilično involvirana u pregovore u prošlosti, rekla mi je da je prijatno iznenađena kako su neke ideje koje su ranije bile u opticaju sada prihvaćene i pretočene u političke i pravne koncepte na papiru. Dakle, teoretski veoma smo blizu sporazuma. Međutim, preostaje još dosta veoma teškog posla, odnosno treba da se postignu kompromisi prepuni izazova. A to je moguće jedino u nešto mirnijoj atmosferi".
Problem je međutim što obe strane povezuju, odnosno uslovljavaju ispunjavanje jednog principa drugim i time se vraćaju na prethodnu fazu.
Kada je reč o referendumu trebalo bi utvrditi ko može da glasa i koje bi bilo referendumsko pitanje. Azerbejdžan međutim prihvata referendum samo pod jednim uslovom. Kazar Ibrahim, portparol Ministarstva inostranih poslova u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
"Prema Ustavu Azerbejdžana bilo kakav referendum moguće je održati isključivo uz učešće svog stanovništva na celoj teritoriji a ne samo jednog njenog dela".
"Sanjam Karabah svake noći"
Oko 800.000 azerbejdžanskih izbeglica i raseljenih lica i dan danas, 14 godina nakon uspostavljanja primirja, teško živi. Do skora su ih pomagale međunarodne organizacije i vlada u Bakuu. Međutim, strane donatorske organizacije su glavnom prekinule finansiranje ističući da Azerbejdžan ima obilje „petro“ dolara pa treba sam da pomogne svojim sugrađanima. Nova Vlada u Bakuu gradi kuće za izbeglice koje se finansiraju iz Državnog fonda za naftu. Izbeglice koje govore za Radio Slobodna Evropa, žive u jednom studentskom hostelu u Bakuu. Svi ističu da sanjaju o povratku na svoja ognjišta.
Baladža Abdulajev (Balaja Abdullayev) (58), Zengilan distrikt:
"Da. Vratio bih se. "Mi ne možemo da spavamo bez Karabaha". Vratili bismo se ako nam to neko kaže, čak iako je opasno. Ne možemo da živimo bez našeg Karabaha. Skoro svake noći ga sanjamo".
Sadi Ahmadov (68), Džabrail (Jabrail) distrikt:
"Da. Čeznem za Karabahom. Ako ga Vlada Azerbejdžana oslobodi odmah bi se vratio. Ali, ne znam kako će to biti učinjeno – ratom ili mirovnim pregovorima. Želim da se vratim i obrađujem našu zemlju, zarađujem za život".
Izbeglica iz distrikta Zangilan:
"Da, želim da se vratim. Nemam nameru da ostanem ovde čak iako bi mi predsednik Alijev dao ogroman stanu u Bakuu. Ja nisam ptica da živim u soliteru. Imao sam 100 hektara zemlje u našem distriktu. Želim da se vratim i da je obrađujem. Imam 79 godina, ali ako počne rat išao bih da se borim".
Alijev (Alyev) Karam iz distrikta Fuzuli koji je sada pod upravom Azerbejdžana:
"Ako Karabah bude oslobođen trčeći bih se vratio sa svojim sinovima".
Huseinov Hidajet (Huseynov Hidayet) iz Zangilan distrikta:
"Želim da se vratim u Karabah, ali Vlada Azerbejdžana treba da stvori uslove za to. Čeznem za svojom zemljom, vodom, klimom. Karabah je najbolje mesto za život u Azerbejdžanu".
Azerbejdžanske izbeglice međutim ističu da ne prihvataju da se vrate pod jermesku upravu.
Baladža Abdulajev:
"To nije njihova teritorija. Ko su Jermeni da vladaju nama? To je naša teritorija. Mi ćemo se vratiti odmah ako nam to predsednik Alijev naredi".
Istovremeno, ni jermenske izbeglice ne prihvataju da se Karabah vrati pod upravu Azerbejdžana. Gavrosh Nikoghosian, 81, iz sela Čaliu, oblast Martakert u Karabahu. Od 1990-ih živi u Jermeniji:
"Ako presečete hleb na dva dela, ne možete ga ponovo sastaviti. Čitavih 70-godna oni "izjedaju" Jermene i na kraju su počinili masakr u Sumgaitu. Kako mogu da se vratim pod upravu Azerbejdžana. Ja dajem svoj život za Nagorno Karabah. Ja sam invalid, veteran iz dva rata. Došao sam u Jermeniju, ali nisam mogao da izdržim. Nakon dve sedmice otišao sam dobrovoljno da se borim u Nagorno Karabahu. Zašto? Da ne bih izgubio otadžbinu. Zbog toga želimo da se udružimo sa Jermenijom. Mi smo Jermeni, zato treba da živimo u jednoj zemlji".
Vahram Atanesian, predsednik Odbora Parlamenta Nagorno Karabaha za spoljnu politiku o okolnostima u kojima je bi bio moguć povratak azerbejdžanskih izbeglica.
"Lično mislim da su izbeglice Azerbejdžanci iz Nagorno Karabaha taoci azerbejdžanske vlade I ja želim da im ta vlada omogući da slobodno izaberu državljanstvo I mesto gde će živeti. Pretpostavljam da bi većina izbjeglica želela državljanstvno republike NK. U tom slučaju bi mogli uživaju sva građanska prava I učestvuju u društveno političkom životu Nagorno Karabaha".
Prema podacima UNCR tokom sukoba 1990-ih izbeglo je i oko 400 hiljada Jermena, pre svega iz delova Azerbejdžana koji su pod kontrolom vlasti u Bakuu, ali i Nagorno Karabah i sedam susednih distrikta koje su sada pod jurisdikcijom Jermena. Iako kažu da su zadovoljni kako ih tretiraju sunarodnici i vlasti u Jermeniji, mnogi bi se vratili kada bi se stekli elementarni uslovi.
Melanija Balian iz azerbejdžanske Šahumian oblasti koja je pod kontrolom vlasti u Bakuu:
"Nema nam povratka. Ja se bojim jer u mom Šahumian regionu sada žive "Turci". Ja imam invalidno dete i plašim se da bi, ako se vratimo nešto moglo da mu se desi. Želim da ostanem u Jermeniji. To je sada moja otadžbina".
Jermenka izbegla iz Šahumian regiona:
"Kako možemo da se vratimo? Mi smo stari. Naša deca nisu ovde. Ona su sa nama došla kao izbeglice ali su potom otišli u Rusiju u potrazi za poslom. Samo bi mladi mogli da se vrate na naša ognjišta i započnu novi život. Mi smo prestari za to. Mi smo prinuđeni da ostanemo u Jermeniji".
Rima Antonian-Nikoghosian, iz sela Čaliu, oblast Martakert u Karabahu:
"Želim da se vratim bez ikakvog razmišljanja na moju zemlju, da pijem moju vodu u Karabahu".
