RSE: U celom svetu postoji problem porasta cene hrane i nafte. To je i naš problem. Verovatno će nas to mnogo više pogoditi nego neke bogate zemlje. Mislite li da smo morali u toj meri da podižemo cenu hrane i nafte?
Ćulibrk: Ono što najviše zabrinjava svakog građanina ove zemlje je to da smo praktično rekorderi po poskupljenju hrane u čitavom regionu. To jeste globalni problem, ali ono što je ovde evidentno je to da je kod nas cena hrane u poslednjih nekoliko meseci, od početka godine pa do sada, najviše poskupela, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji iz okruženja. Da li je bilo razloga za to? Teško je reći. Ako je to uticaj nekih svetskih trendova, onda bi bilo sasvim u redu da smo i mi imali nekakav prosečan rast cene hrane. Kod nas se radi i o nečemu drugom, a to su već dobro poznate priče i pretnje ekonomista, da mi u dobrom delu privrede imamo monopole koji kontrolišu značajan deo tržišta i na taj način diktiraju cenu hrane, dižu svoje marže. Zahvaljujući tim velikim zaradama na maržama, kod nas je cena hrane možda i najskuplja u regionu.
RSE: A nafta?
Ćulibrk: Ono što najviše zabrinjava svakog građanina ove zemlje je to da smo praktično rekorderi po poskupljenju hrane u čitavom regionu. To jeste globalni problem, ali ono što je ovde evidentno je to da je kod nas cena hrane u poslednjih nekoliko meseci, od početka godine pa do sada, najviše poskupela, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji iz okruženja.
: Na žalost, Srbija je veliki zavisnik od uvoza i direktno zavisi od kretanja cene na svetskom tržištu. Dodatni problem je taj što je ministar finansija javno poručio da nema prostora za smanjene akciza. Mnoge zemlje su smanjile porez, taj deo opterećenja, da bi na neki način amortizovale skok cene nafte na svetskom tržištu. Kod nas to nije urađeno. Kako sada stvari stoje, to se neće ni desiti jer svi znamo da je budžet u velikim problemima i da bi na jesen država mogla da počne da se zadužuje da bi redovno isplatila sve ovogodišnje obaveze. Mi smo sada u rukama onih proizvođača nafte koji diktiraju cenu. Postoji jedan poseban problem, koji do sada uopšte nije rasvetljen – koliko nam tu cenu nafte na svetskom tržištu diktiraju neki mešetari koji su izgubili dobar deo svog novaca tako što su investirali na rizično američko tržište hipotekarnih kredita? Oni su tamo pukli ogromne pare i sada pokušavaju da se vade. Vade se tako što velika sredstva ulažu u hranu i naftu i na taj način pokušavaju da potpire rast cene nafte, da izvuku bar deo gubitaka. Za sada se pojavio samo stidljivi nagoveštaj tog faktora. Nisam pristalica teorije zavere, ali ovo mi zvuči sasvim smisleno. Verovatno i taj deo utiče na rast cene hrane i energenata.
RSE: Mi vozimo kola koja koriste jedan od najlošijih benzina u Evropi, a ipak plaćamo isto kao i drugi, koji voze na kvalitetan benzin?
Ćulibrk: I pri tome vozimo kola koja su najstarija u Evropi i najviše troše u Evropi. Prosek starosti je oko 15 – 20 godina. To je prosečna starost automobila u Srbiji. To je poseban problem jer što su kola starija, ona više troše, a da ne govorimo o troškovima održavanja samog automobila. Kada je bila prva naftna kriza, pre tridesetak i više godina, razvijeni svet je gledao da se od toga spašava merama štednje, smanjivanjem potrošnje i kupovanjem automobila koja manje troše. Kod nas, bez obzira kolika je cena goriva, vidimo na ulici praktično isti broj automobila. Vidimo da se u kolima vozi jedna do dve osobe, retko kada ćete videti po ulicama Beograda pun automobil. Još uvek trošimo mnogo više nego što bi objektivno trebali i ponašamo se neracionalno. Energiju rasipamo, a ona ne može da se obnavlja.
RSE: Ako smo pojedinačno neracionalni, verovatno taj fenomena postoji i na nivou države?
Ćulibrk: Apsolutno.
RSE: U budžetu Srbije je ostalo još samo 300 miliona eura, a nismo došli ni do polovine godine. Trebalo bi da ono što je planirano za budžet, potraje do kraja godine.
Ćulibrk: Budžet zavisi od toga koliko dobro se planiraju prihodi i rashodi. Pretpostavljam da se onaj tekući deo rashoda, a to su mesečni izdaci za plate zaposlenih i dotacije Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, skuplja uglavnom od tekućih prihoda – poreza, PDV-a, carina, akciza i tako dalje. Onaj drugi, kapitalni deo budžeta, je problematičan jer neće biti novca za otplatu svih dospelih obaveza po osnovu javnog duga. Radi se o isplati stare devizne štednje, ovogodišnje rate, kao i o isplati spoljnog duga.
RSE: Šta je javni dug?
Ćulibrk: To su obaveze države koje je država preuzela i za koje je garantovala. Postoje dva dela. Postoji unutrašnji dug – to je dug prema domaćim građanima, prema preduzećima, prema putarima koji su asfaltirali pa još uvek od Direkcije za puteve to nisu uspeli da naplate. Drugi dio je spoljni dug prema stranim kreditorima i poveriocima.
Problem je ubrzanje inflacije
RSE: Imamo dosta deviznih rezervi koje držimo u stranim bankama sa vrlo niskim kamatama. Bilo je mišljenja nekih ekonomista da bi možda bilo bolje da vraćamo delove duga koje imamo prema inostranstvu, umesto što držimo te pare sa kamatom od jedan posto?
Ćulibrk: Devizne rezerve ne služe za to. One služe da bi na neki način obezbedile sigurnost i stabilnost domaće valute i da bi obezbedile spoljno-trgovinsku likvidnost u platnom bilansu. Ekonomisti su apelovali na izvršnu vlast da koristi prihode od privatizacije za vraćanje dugova. Onog momenta kada je prodat MOBTEL za milijardu i 300 miliona eura, bilo je pitanje šta uraditi sa tim parama. Da li prevremeno vratiti dugove i na taj način izbeći čak i deo kamata, ili te pare uložiti u nešto drugo? Te pare su dobrim delom potrošene, ali je i prevremeno vraćen ceo dug MMF-u, kao i deo duga Svetskoj banci. Možda je mogao da se vrati još jedan deo spoljnog duga u međuvremenu. Kada imate pare u džepu, one vas svrbe i ne mogu dugo da ostanu u džepu. Ako ih niste potrošili na pravi način, verovatno ćete ih potrošiti na nešto što u tom momentu i nije bilo najpotrebnije, a to ćete videti tek kada vam te pare zatrebaju za nešto drugo. Tako je i u ovom slučaju. Novac je dobrim delom koristio za potrošnju. Tome je doprinelo i nekoliko izbornih ciklusa koji se u Srbiji već svake godine obnavljaju. Prošle godine smo imali parlamentarne izbore, ove godine predsedničke izbore, pa opet parlamentarne, pa lokalne i pokrajinske. Za svake izbore vlast pokušava da obezbedi što bolju startnu poziciju, a to znači da se baš i ne usteže od javne potrošnje i da dobar deo novca iz budžeta ide i za neke isplate koje možda, u normalnim uslovima, da nema izbora, ne bi se trošile.
RSE: Ne znamo ni dalje koliko su stranke dobile i potrošile novca za izbore, ali čini mi se da ne postoji ni kontrola budžeta?
Ćulibrk: Mislim da kontrola budžeta postoji zbog činjenice da novac iz budžet ne može da se troši onako kako se nekome prohte. Onog momenta kada se budžet usvoji u Parlamentu, definišu se određene stavke i određene količine novca koje za to mogu da se utroše. Nenamensko trošenje budžeta je veoma malo moguće. Mislim da to sadašnji ministar finansija sebi nikada ne bi dozvolio, niti bilo koji drugi.
RSE: Da li to znači da imate dobro mišljenje o njemu?
Ćulibrk: Apsolutno. Mislim da je zaista profesionalac i da bi retko koji ministar u njegovoj poziciji, kada se pregovora o nekoj novoj Vladi, kada se ne zna na kom će on mestu biti i da li će uopšte biti u Vladi, izašao u javnost sa upozorenjem da nas na jesen čekaju problemi, ukoliko se nešto hitno ne preduzme. Mogao je da ćuti i da taj problem prepusti nekome ko će da dođe na to mesto i da kaže kako više nemamo para. Mislim da je dobro što to nije prećutao.
RSE: Inflacija je dvocifrena, već u ovom trenutku. Šta nas čeka dalje?
Ćulibrk: Problem je što se inflacija iz meseca u mesec ubrzava. Da je inflacija dvocifrena i da stagnira na nekom istom nivou, to ne bi bilo toliko zabrinjavajuće. Problem je što u decembru mesecu, kada se meri rast cena na malo, u odnosu na prethodni decembar je inflacija bila oko 10,1 posto. U prvom kvartalu je već izašla na 12 posto. Prema najnovijim podacima, za maj mesec potrošačke cene su veće nego u maju prošle godine za 14,5 posto. Mi imamo problem sa ubrzavanjem inflacije. Prošlog meseca su cene porasle za 1,8 posto. Cena nafte i hrane na svetskom tržištu se ne smiruje, iako ima nekih nagoveštaja da bi pšenica mogla da bude jeftinija posle ove žetve. Problem je što mi svim tim globalnim efektima tovarimo i guramo u jedra inflacije i dobar deo domaćih, maksimalno što možemo. Tu mislim na previsoku javnu potrošnju. Kasni se sa restrukturiranjem javnih preduzeća, koja se i dalje ponašaju neracionalno, ne vode računa o troškovima. Sve svoje troškove, bez obzira da li su opravdani ili ne, oni prevaljuju na teret krajnjih potrošača. Da li imamo podatke o tome koliko zaista košta proizvodnja jednog litra benzina ili jednog kilovata električne energije? Nemamo. Mi ništa od toga ne znamo. Samo povremeno se ispostave zahtevi Vladi da se cena goriva ili struje poveća za određeni procent jer će u suprotnom Elektroprivreda ili naftna privreda otići u gubitke.
Direktorske plate kao državna tajna
RSE: Da li to znači da su te firme potpuno otuđene od bilo kakve kontrole ili obaveze da daju podatke, bar nadležnima?
Ćulibrk: Problem je uvek bilo pitanje plata direktora javnih preduzeća. To ima tretman državne tajne. Mi svi znamo kolika je plata premijera ili predsednika Republike, ali ne znamo kolika je plata direktora EPS-a ili NIS-a. Ne spadam u demagoge. Ako neko rukovodi kompanijom čiji je godišnji obrt milijardu ili dve milijarde eura, nemam ništa protiv da ima platu pet-šest hiljada eura, ali imam protiv ako sa tom platom kompanija beleži gubitke.
RSE: Na Zapadu, ako ste vlasnik privatne firme, možete da dižete, i svoju platu i platu dragocenih službenika koji vrede, koliko god hoćete, ali ako ste u firmi koja nije privatna, ipak morate da se držite nekih pravila.
Ćulibrk: Tačno je to. Da imam pravo da odredim šta će biti, ja bih u domaća javna preduzeća doveo profesionalce za menadžere, dao bih im menadžerske ugovore i pravo na bonus ukoliko na kraju godine ta firma ostvari određeni profit. Dao bih im odlične plate. Ne možete očekivati od nekoga da za platu od 500 eura rukovodi kompanijom koja ima godišnji obrt od dva miliona eura i ima dobre rezultate. Zašto bi on to radio? Uzmite plate ljudi koji rukovode bankama u Srbiji. To su profesionalci i njihovo znanje se dobro plaća. Njihove banke beleže profite.
RSE: Na Kosovu, jedan deo vlasti, pokušava da odgovori ljude od toga da tamo rade za razne institucije, da im se daju plate ako sami ostave posao. Da li nas to košta značajno, ili to nisu bitna sredstva?
Ćulibrk: To je već stvar principa. Tu više nije stvar ni u novcu, ni u nečem drugom. Bilo je i ranije rasprave o tome da li pojedini ljudi koji žive na Kosovu dobivaju dvostruke plate - i od vlasti iz Srbije i od vlasti sa Kosova.
RSE: Neki žive u Srbiji a dobivaju dvostruke plate.
Ćulibrk: Upravo to. To je za mene mnogo veći problem i to je taj moralni aspekt cele priče. On je mnogo gori nego ovo. Ovo nisu velika sredstva, samo što se ne pomaže ljudima koji nemaju od čega da žive i koji ne dobivaju apsolutno ništa. Sredstva se troše za neke stvari koje baš i nisu najpotrebnije i najpametnije.
RSE: Penzionerska partija, koja hoće da uđe u Vladu, traži da 70 posto prosečne plate bude prosečna penzija. Koliko je to realno?
Ćulibrk: Ne znam koliko to može da bude realno, ali znam koliko to košta. Baš nedavno je profesor Pavle Petrović za Ekonomist napisao jedan tekst u kojem je izneo preciznu računicu. Ukoliko bi se u ovom momentu formirala Vlada i usvojio jedan takav stav, onda bi do kraja godine to budžet Srbije koštalo dodatnih 250 do 350 miliona eura, a sledeće godine ravno milijardu eura.
RSE: Mi te pare nemamo?
Ćulibrk: Naravno da nemamo. Mi bi došli u situaciju da u budžetu za sledeću godinu imamo dodatni deficit od 2,5 posto bruto društvenog proizvoda. To je dakle suma koju treba obezbediti ukoliko bi se išlo na to. Mislim da tih para nema i da je to nerealan zahtev. Može se govoriti o nečem drugom – da se obezbedi na neki način da rast penzije prati rast standarda stanovništva u skladu sa napretkom reformi. Ukoliko reforme izostanu i ukoliko se reforme zaustave, jednokratno povećanje penzija na kraju će se pretvoriti u veliki gubitak za sve penzionere. Oni će dobiti nominalno više para u dinarima, ali će ti dinari vredeti manje. Sa tim dinarima oni neće moći da kupe ni onu robu koju sada mogu da kupe, tako da će svi oni biti na gubitku, bez obzira što im se čini da imaju više. Imali su oni prilike da budu milijarderi tokom devedesetih godina, ali im te milijarde nisu vredele ništa.
RSE: Svaki ekonomski novinar je i vrlo informisan politički novinar. Šta kažete - idemo li u Evropu vrlo dosledno, ili će Boris Tadić morati da napravi silne ustupke SPS-u?
Ćulibrk: Sadašnja situacija i pregovori oko Vlade neminovno zahtevaju čitav niz kompromisa. Sa aspekta ekonomskih reformi, tih kompromisi neće voditi ka pozitivnom raspletu situacije. Bilo bi mnogo bolje ukoliko bi postojala jedna jaka proreformska Vlada koja bi mogla ove reforme, koje su zakočene, da pogura brže. Od 2000. godine prošlo je osam godina, a mi se nismo mnogo makli od počeka. Mnogi su u zabludi kada misle da su reforme pri kraju. Mi smo tek sada pred onim najtežim, drugim, mnogo težim delom tranzicije, kada mora da se restrukturira javni sektor u kome je formalno zaposlen ogroman broj ljudi. Tu ima mnogo viškova. A da bi se taj problem rešio, moraju da budu jaki socijalni programi, a za to treba novca. Taj novac u Srbiji ne može da se obezbedi, može da dođe samo s polja. Ukoliko želimo da imamo neku jaku ekonomiju, koja će nas polako dizati i približavati zemljama iz okruženja, u kojoj će građani moći da računaju zaista na bolji život, da to ne budu neke otrcane fraze u koje više niko ne veruje, moraće nešto i da se plati. Da bi se to platilo, neko će morati malo da se strpi. Ne možemo stalno povećavati plate, mnogo brže nego što raste produktivnost. To se dešavalo poslednjih godinu-dve dana. Zato smo i dospeli u ovakvu situaciju da imamo nagoveštaj problema sa budžetom.