Eksperti ističu da postojećom dinamikom suđenja, do kraja 2020. godine sudovi u regiji mogli bi procesuirati najviše 1.200 počinilaca ratnih zločina. A to ne bi, kako kažu, obezbedilo tačan pregled počinjenih ratnih zločina, vraćanje ljudskog dostojanstva žrtvama i poverenja među etničkim zajednicama u regionu.
Upravo zbog toga, kaže Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo u saradnji sa lokalnim partnerima već izvesno vreme radi na stvaranju Regionalne komisije za utvrđivanje i kazivanje činjenica o ratnim zločinima:
"U Fondu za humanitarno pravo zajedno sa našim regionalnim partnerima, Dokumentom iz Hrvatske i Istraživačko dokumentacionim centrom iz Sarajeva, zastupamo ideju o formiranju regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima. Naglašavam za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, a ne utvrđivanje uzroka u tim ratovima, i mislimo da samo takva komisija može dati jedan tačan, precizan, objektivan i zvaničan zapis o počinjenim ratnim zločinima."
Osnivanje ovakve jedne regionalne komisije, nužno je i zbog velikog broja počinilaca ratnih zločina, kaže Zorana Pajić istraživač na King’s College London i nekadašnji profesor Međunarodnog javnog prava na Pravnom fakultetu u Sarajevu:
"Napravite jedan misao eksperiment. Srebrenica, šta mislite koliko ljudi je bilo potrebno da se za dva dana pobije 7.000-8.000 ljudi?! To nisu samo izvršioci, koji su pucali, to su hiljade ljudi iz okolnih sela koji su pravili pite, donosili kafu i vodu, mehaničari koji su bili tu pri ruci i popravljali kamione kojima su dovožene žrtve. To je ogromna brojka, raste do neviđenih razmera, komisija Republike Srpske za Srebrenicu je utvrdila taj broj i mislim da je u pitanju oko 22.000 ljudi. Ko je koliko kriv i odgovoran, to nije naš posao i time se nećemo baviti, ali samo želim da vam predočim monumentalnost problema."
U oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji stradalo je najmanje 120.000 ljudi i još uvek nije razjašnjena sudbina oko 17.000 njih, kažu u FHP. Nataša Kandić ističe da jedina nada za razrešenje sudbine nestalih leži u stvaranju Regionalne komisije za utvrđivanje i kazivanje činjenica o ratnim zločinima:
"Jako smo razmišljali kako će se rešiti ovo pitanje 17.000 nestalih. Na ovaj način, kako stoje stvari, neće se nikada rešiti. Mislimo da samo regionalna komisija može doći do tih podataka koji bi otkrili lokacije na kojima se sakrivaju posmrtni ostaci i time pomoći porodicama žrtava da prestanu da lutaju."
Florens Artman, bivša portparolka haškog tužilaštva, kaže za RSE da je za ovu komisiju presudno važno da bude regionalna:
"Najbitnije je da to bude regionalna komisija zato što se rat odvijao na više područja i ljudi žive sa različitih strana granica. Ne može svako imati svoju sliku, koje se međusobno ne podudaraju, postoji samo jedna istina o ratu koja je, naravno, široka i kompleksna. Ne može Hrvatska imati jednu sliku, Bosna i više njih, a Srbija opet neku treću. Istorija je zajednička i zato je potrebno da ta komisija bude regionalna i da ne postoje granice jer ni zločini ni žrtve ne poznaju granice."
Sudski procesi kojih na prostorima bivše Jugoslavije ima malo, a i taj mali broj slučajeva traje i po nekoliko godine, nije dovoljan za zadovoljenje žrtava, kaže za RSE Tea Gorjanc-Prelević, iz crnogorske nevladine organizacije “Akcija za ljudska prava”:
"Sudski postupci, krivični postupci, istrage, kažnjavanje za ratne zločine, kao i parnični postupci za nadoknadu štete žrtvama, koji su neophodni, nisu dovoljni i ne predstavljaju prevenciju protiv ponavljanja zločina u budućnosti. Ti postupci imaju takvu prirodu da se ne čuje dovoljno šta se dešava unutar sudnica, dok bi regionalna komisija za utvrđivanje činjenica, pored utvrđivanja činjenica, javno publikovala i organizovala javna svedočenja koja bi se prenosila na televiziji. Tako bi širi krug ljudi mogao da čuje šta se to događalo za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, do koje mere su stradali civili, i nadam se da bi to odgovarajuće delovalo na buduće generacije, da im ne padne na pamet da tako nešto ponove."
