Lider Abhazije Sergej Bagapš u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
„Ja uvek govorim da nemam ništa protiv gruzijskog naroda niti gruzijske države. Mi živimo jedni pored drugih i zbog toga želimo da uspostavimo normalne odnose na civilizovan način kao dve nezavisne države. Podržavam uspostavljanje kulturnih, ekonomskih veza i dobrosusedskih odnosa.“
Gubitak Abhazije i dalje je „otvorena rana“ za nacionalna osećanja Gruzijaca.
Svante Kornel (Cornell), zamenik direktora Instituta za Centralnu Aziju i Kavkaz na Džon Hopkins Univerzitetu:
„Od svega što se desilo u prvim godinama nezavisne države Gruzija, smatram da pitanje Abhazije najviše povređuje nacionalnu samosvest Gruzijaca. To je za njih bilo najveće poniženje i veliki udar za njih prilikom izgradnje nezavisne države. Nema dileme da većina Gruzijaca smatra da je nerešeno pitanje Abhazije ključni razlog zašto Gruzija nije postala funkcionalna država.“
Ipak i građani Gruzije i Abhazije danas, 20 godina nakon sukoba smatraju da je nužno mirno rešenje sukoba, zatim tolerancija i spremnost na kompromis.
Nodar Čeišvili (Cheishvili), psiholog iz Tbilisija:
„Bilo je zločina tokom rata na obe strane i svi mi to znamo. Zato je jedini put ka pomirenju da sve strane to priznaju i pokaju se. Veoma je važno i poboljšati ekonomsku situaciju, jer da bi Abhazi i Južnoosetijci bili zainteresovani da žive sa nama, Gruzija mora da im bude privlačno mesto za život. Zalažem se za mirno rešenje i apsolutno odbijam mogućnost da se to učini ratom. Ne želim da moji ili bili bilo čiji sinovi uzmu oružje u ruke i ponovo ratuju kao tokom 1990-ih godina.“
Da li postoji mogucnost za državni suživot Gruzije i Abhazije ili je za Abhaze bitna samo nezavisniost?
Natella Akaba, predsednca Asocijacije abhazskih žena:
“Ne. Ne mogu zamisiti sebe državljankom Gruzije jer previše zla dolazi iz te zemlje.”
Džemal (Jemal) Pkhaladze, slikar iz Tbilisija:
„Zalažem se za mirno rešenje. Rat ništa ne bi doneo. Isuviše je ljudi poginulo. Bilo bi opet mnogo gubitaka na obe strane iako Gruzija sada ima mnogo opremljeniju armiju. Zato treba sve učiniti da se spreči rat. Najbolji način je da Gruzija postane član NATO-a. U tom slučaju ruske mirovne snage morale bi da napuste našu zemlju i onda bismo mogli direktno da pregovaramo sa Abhazijom.“
Naši sagovornici iz Abhazije kažu da je pre rata bilo dosta kontakata između njih i Gruzijaca, pa čak i prijatelja.
Zuhba Aslan iz Sukhumija:
“Naravno, imam ih i danas. Održavam veze sa Gruzijcima koji nisu učestvovali u tragičnim dešavanjima 1992. godine. Pili smo zajedno. Nismo živeli odvojenim životom. Do početka rata i raspada Sovjetskog Saveza, ljudi su živeli jedni do drugih, čak i nakon rata. Naravno, postoje i pravila ponašanja.”
Gruzijka izbegla iz Abhazije:
“Imali smo mnogo Abhaza prijatelja i suseda. Ne mogu da zamislim da ako su živi da bi nas odbacili kada se vratimo. Sećam se abhazskog dečaka koji mi je tokom rata svako jutro donosio 20 litara nafte da bih mogla da zagrejem kuću. Ne znam da li je taj momak živ. Moj pokojni brat je oženjen Abhaskom. Njegova deca i žena i dalje živi u Abhaziji. Ne verujem da bih imala problema ako se vratim, ali je sve neizvesno. Jednom sam pokušala da razgovaram telefonom sa bivšim komšijama u Abhaziji. Komšinica Grkinja mi je rekla da više ne zovem. Verovatno se boji jer se telefoni prisuškuju.”
Natela Akaba iz Sukhumija:
“Moja najbolja prijateljica je iz mešovitog braka, pola je Beloruskinja. Ima gruzijski pasoš. Njen otac je bio Gruzijac. Ona živi u Moskvi i prihvata ovu situaciju. Naravno, ima kontakata ali na neutralnoj teritoriji. Ja ne posećujem Gruziju. Moji prijatelji većinom žive u Moskvi.”
Roin Agrba iz Abhazije o suživotu pre rata:
“Uvek smo živeli normalno kao susedi. No, drugo pitanje je suživot u jednoj državi. Za Abhaze to je vrlo neugodna, negativna stvar. Mi smo 70-tak godina proveli zajedno, i to je za naš narod bila čista svakodnevna diskriminacija. Sprovođena je gruzijacija Abhazije, odnosno prisilno naseljavan gruzijski živalj kako bi se promenila demografska slika Abhazije. Naravno da je većina Abhaza reagovala negativno.”
RSE: Da li je to bilo vidljivo u Sukhumiju pre rata?
Agrba: Do 1989. nije tako izrazito, ali oni su uvek smatrali da mi samo živimo u njihovoj kući. Možete zamisliti kakav je osećaj biti podstanar u sopstvenoj kući? No, komšijski odnosi bili su u redu, igrali smo zajedno u fudbal. Pogotovo ja, dečko koji se išao u gruzijsku školu, govori gruzijski jezik. Završio sam 10 razreda i 4 godine sam studirao na Universitetu u Tbilisi.
RSE: Da li je bilo mešovitih brakova?
Natela Akaba, predsednica Asocijacije žena Abhazije:
“Da, bilo je mešovitih brakova, sedeli smo za istim stolom, oplakivali mrtve. Ne mogu reći da nismo imali prijatelja iz “suprotnog” kampa, ali postojao je skriveni konflikt. Pripisivali su nam gruzijski identitet. Naši prijatelji Gruzijci su nam govorili da Abhazija ne postoji te da su Abhazi sišli sa planina. Duboko u duši je postojalo nepoverenje prema Gruzijcima koji su pokušali da nas asimiliraju na nasilan način.”
Zuhba Aslan, preduzetnik iz Abhazije:
“Naravno. Ja lično znam mnogo primera mešovitih brakova, i mogu reći da njihovo sklapanje ne zavisi od političke situacije.”
Predsednik Abhazije Sergej Bagapš:
„Mislim da ih nema puno, ali postoje primeri. Moja žena je Gruzijka, što ne utiče na moj stav prema svetu i mojim odlukama. Porodica je porodica. Ljudi sklapaju brakove, vole se, žive… I mi smo civilizovani ljudi i savršeno to razumemo.”
Roin Agrba, preduzetnik iz Sukhumija:
“Ja sam imao romantičnu vezu u Tbilisiju sa Gruzijkom još pre rata. No, njena majka otvoreno mi je rekla preko telefona da njena curica neće da se zabavlja sa Abhazom: "Ti ćeš se vratiti kući, a moja kćer će ostati ovde". To je bilo 1988.”
Jedni drugima ćemo oprostiti
Uoči rata mnogo se više govorio jezik druge nacije nego sada.
Gruzijka izbegla iz Abhazije:
“Ostavila sam kuću na moru. U gradu sam imala stan. Moja deca su rođena i odrasla tamo. Imala sam dobar posao i sve što se može poželeti. Moji susedi su bili ne samo Abhazi, već i Rusi, Turci i Jevreji i svi smo bili u dobrim odnosima. Ali rat je učinio svoje. Uverena sam, međutim, da ćemo jedni drugima oprostiti. Moja majka je Abhaska. Imam dosta rođaka Abhaza koji su u brakovima sa Gruzijcima. I dalje održavam kontakte sa svojim abhaskim rođacima u Abhaziji. U prošlosti je bilo obavezno da se uči ruski ako ste hteli da budete uspešni. Mi smo koristili ruski jezik kao prvi, a tek potom naš maternji.”
Zuhba Aslan, preduzetnik iz Abhazije:
“Abhazi većinom dobro znaju da pišu i govore gruzijski. Ja lično mogu razumeti taj jezik, ali ga ne govorim odlično. Jedan deo populacije – mlađe generacije – slabo razume gruzijski jezik jer nemaju mnogo kontakata sa Gruzijcima.”
Natela Akaba:
“Ne. Živela sam u Moskvi do svoje desete godine. Nakon toga prešla sam Gruziju. Moja generacija nije govorila gruzijski a starije generacije su bile prisiljene da ga govore.”
RSE: Koji se jezik učio u školama?
Akaba: “Gruzijski jezik se učio u gruzijskim školama, i na zahtev Gruzijaca ili Abhaza u ruskim školama.”
Roin Agrba, preduzetnik iz Abhazije:
“Vrlo malo. Gledajte, ove generacije kojie su od 1950-80-ih nasilno upisivane u gruzijske škole, još nekako govore gruzijski. Ali, njih je sve manje.”
On se priseća i ratnih vremena.
“Vrlo ružne uspomene. Rat je rat. Bilo je svega i svačega na svim stranama. Neću da branim svoje, ali sa naše strane to je bio odgovor, kao refleks odbrane. No, zločina je bilo na obe strane.”
Agrba je bio dobrovoljac:
“Naravno. Pamtim kako je počeo rat. Bio sam direktor jednog privatnog trgovačkog preduzeća. Sedeo sam u svojoj kancelariji, kada je neka žena uletela i uzviknula da je počeo rat, ja sam pomislio: "S kim ćemo ratovati?" Nismo ni mislili da ćemo ratovati sa Gruzijom. Nismo bili pripremljeni da će naši susedi, naša rodbina ratovati sa nama.”
Gruzijka izbegla iz Abhazije:
“Ja nemam nikakvih kontakata i ne razmišljam o tome. Mnogo je krvi proliveno i nesreće se desilo. Moj brat je bio ranjen. Ne znam šta bismo mogli da delimo. Ali pre rata smo imali dobre odnose, prijatelje među Abhazima.”
Abhazi veoma retko putuju u Gruziju. Natela Akaba:
“Pošto sam bila član parlamenta tokom rata, bilo je veoma opasno po mene. Sada, iskreno, ništa me ne vuče u Gruziju.”
RSE: Teoretski, možete ići u Tbilisi?
Akaba: Rado bih išla tamo da govorim na nekoj konferenciji, pošto su mnogi Gruzijci obmanuti u vezi raspoloženja koje vlada u Abhaziji. Želim da kažem istinu koju ja znam.
Pojedini Abhazi putuju u Gruziju zbog biznisa. Roin Agrba:
“Ja ne putujem iz dva razloga. Jedan je principialni, a drugo – nemam u Gruziji ekonomskog interesa. Sve što je potrebno možemo kupiti u Rusiji i na Bliskom Istoku. Ja dosta putujem, ne samo u Rusiju. Sada planiram da otputujem kod poslovnog partnera u Emirate, u Evropu. Sa ruskim pasošem možemo putovati svuda. Stekli smo pravo koje je nužno čoveku u 21. veku, a to je sloboda kretanja.”
Predsednik Abhazije Sergej Bagapš kaže da su traume još uvek velike.
“Mi se nismo odvojili od njih, mi smo oterani. Pogledajte Ustav Gruzije. Postoje istorijske i zakonodavne veze - de jure i de facto. Onda dođu kod u naše kuće u Abhaziji i Južnoj Osetiji da nas ubijaju i unište. Tokom rata 1992. godine, gruzijski ministar odbrane Gargashvil je rekao: “Žrtvovaću 100.000 Gruzijaca kako bih likvidirao 92.000 Abhaza”. To je nama pokazatelj. Mi se borimo za nezavisnost ne iz kaprica već zato što želimo da očuvamo našu naciju."
Gruzijski ministar za reintegraciju Temur Iakobašvili je pre imenovanja bio poznati ekspert.
„Imao sam priliku da putujem u Južnu Osetiju. Često sam sretao Abhaze ali ne u Abhaziji.“
RSE: To vas pitam zato što vremenom se stvaraju paralelne realnosti na terenu.
Iakobašvili: Kada je reč o Abhaziji i nakon etničkog čišćenja skoro 250.000 Gruzijaca, Abhazi nisu u većini. Najbrojnija etnička zajednica u Abhaziji su Jermeni, potom Gruzijci i Abhazi tek na trećem mestu. U ovom trenutku u Abhaziji po mojim saznanjima živi oko 45.000 Abhaza, dok je 30.000 tokom i nakon rata otišlo. Generalno govoreći ja sam ipak optimista da će biti pronađeno rešenje. Veći sam optimista sada nego dok sam bio na prethodnom poslu.”
