Abhazija je nakon pobede u ratu nad gruzijskim snagama 1993. de fakto nezavisna država koju međutim niko u svetu ne priznaje. Posle sklapanja primirja 1994. bilo je različitih inicijativa za rešenje statusa ali skoro da nema pomaka u pregovorima. Do kraja 1990-ih vođstvo Abhazije je bilo spremno na neku varijantu konfederalnog sporazuma sa Gruzijom. Međutim, nakon toga insistira isključivo na nezavisnosti. Abhaziju u njenim nastojanjima obilato pomaže Rusija, kako za vreme samog rata pa sve do današnjih dana. Naime, mada Rusija igra ulogu posrednika i duž linije razdvajanja razmeštene su njene trupe kao mirovne, ona u suštini podržava Abhaziju. Gruzija optužuje Moskvu za pristrasnost i istovremeno se oslanja na pomoć Zapada. Tbilisi ističe da nije reč o etničkom sukobu Gruzijaca i Abhazije već o političkom zbog mešanja Rusije i njenog nastojanja da spreči evropatlantske integracije Gruzije i stabilizaciju stanja u južnom Kavkazu. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, odnosi Tbilisija i Moskve dodatno su zategnuti a dve strane se međusobno optužuju i zveckaju oružjem na liniji razdvajanja.
Protivrečno tumačenje istorije
Abhazija se graniči sa Rusijom na severu i gruzijskom regijom Samegrelo na jugoistoku. Ima 8700 kvadratnih kilometara (Kosovo 10.887 a Kipar 9240) na kojem je do rata živelo oko 500 hiljada a sada svega 216 hiljada stanovnika. Čini osminu teritorije Gruzije i drži polovinu njene crnomorske obale. Za vreme Sovjetskog Saveza bila je atraktivna turistička destinacija.
Osim nesuglasica oko političkih i pravnih principa, konflikt je podstican i oprečnim viđenjima istorije i pravde. Abhazi tvrde da nikada nisu dobrovoljno izabrali da budu deo Gruzije, već da su nasilno prisajedinjeni u vreme utvrđivanja granica Sovjetskog Saveza 1920-ih godna. Oni optužuju Gruziju da ih je diskriminisala u vreme SSSR. Tbilisi to negira, ističući da je Abhazija najbogatiji deo Gruzije, da su Abhazi uvek imali pristup visokim pozicijama, i privilegije nedostupne Gruzijcima iz Abhazije.
Abhazi imaju bliske kulturne i jezičke veze sa etničkim grupama na severnom Kavkazu (Abazians, Adzges, Kabardians i Čerkezi). Za razliku od Gruzijaca oni se nikada nisu snažno identifikovali sa pravoslavljem. U stvari kod njih nema predominantne verske tradicije. Zastupljeno je i pravoslavlje, Suni islam, paganstvo i ateizam.
Njihov jezik za razliku od gruzijskog, pripada severnokavkaskoj grupi. Radikalni gruzijski istoričari nastoje da minimiziraju prisustvo Abhaza na ovoj teritoriji, ističući da su došli sa Severnog Kavkaza tek u 16. i 17. veku. Abhazski istoričari pak tvrde da su Gruzijcki došli u Abhaziju u većem broju tek u 20. veku. Gruzijski istoričari s druge strane insistiraju da je Abhazija bila deo Gruzije od prvog veka pre nove ere.
Prema Sovjetskom cenzusu iz 1989. Abhazi su činili samo 17 odsto stanovništva Abhazije a Gruzijci 45 procenata. Prema ruskom cenzusu iz 1886. bilo je 59 hiljada Abkhaza, odnosno 85 odsto stanovništva.
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler:
„Abhazi su u 1920-im verovatno bili još u većini, ali je nakon Drugog svetskog rata Staljin masovno naseljavao Gruzijce u Abhaziju da bi uspostavio etnički balans i zato su Abkhazi u 1990-tim činili svega 20 odsto stanovništva.“
Abhazija se priključila 1917-8 Republici Severni Kavkaz. Menjševici su preuzeli vlast u Gruziji i anektirali Abhaziju. Abkhazi gledaju na period od 1921. do 1931. godine kao na moderni izvor svoje državnosti. Tvrde da su imali status republike, koja je donela svoj Ustav 1925, imala je svoju zastavu, amblem i usvjala sopstvene zakone.
Tom de Val, analitičar londonskog Instituta za rat i mir u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
„Istina je i nije istina. Abhazija je dugo bila autonomna oblast, a takođe je dugo imala istorijske veze sa Gruzijom. Istorija se može iščitavati na oba načina. Važno je razumeti da je koncept apsolutnog pripadanja relativno moderan. Pre 100 godina ljudi su imali više slojeva identiteta, i još uvek imaju. Mogu, na primer, reći da su Jermeni ali pod vlašću Persijanaca. Postoji mnogo različitih nivoa identiteta. Problem nastaje kada se ljudi primoravaju da odaberu samo jedan od njih.“
Abhazija je 1921. godine potpisala ugovor o delegiranju dela nadležnosti Gruziji. Ustavom SSSR iz 1924. Abhazija je definisana kao autonomna republika u okviru Gruzije. 1931. i formalno je svedena na status autonomne republike u Gruziji.
U narednim decenijama, položaj Abhaza je pogoršan, jer su Staljin i Berija, poreklom Gruzijci, vodili politiku, kako su je mnogi videli, „Gruzijacije Abhazije“. Gruzijci, Rusi i ostale etničke grupe su bile ohrabrivane da se naseljavaju u Abhaziju, dok su Abhazi istovremno proterivani u Sibir i stradali u staljinističkim čistkama čime je smanjivan njihov broj.
Lider Abhazije Sergej Bagapš u intervjuu za Radio Slobodna Evropa o razlozima za traženje nezavisnosti:
„Postoji mnogo razloga. U prvom redu tu su istorijski i politički koji se mogu porediti sa onim na Kosovu. Takođe, razlozi se mogu naći i u periodu Sovjetskog Saveza, kada je pitanje Abhazije dolazilo na dnevni red svake decenije – da li treba biti u sastavu Gruzije ili nezavisna, demokratska država. A tu je i rat sa Gruzijom, te naše opredeljenje da ne želimo biti deo Gruzije i već imamo nezavisnu državu.“
Koliko je osnovan danas zahtev Abhaza za ostvarivanje prava po osnovu istorije. Temur Iakobašvili, gruzijski ministar za reintegraciju za naš program kaže:
„Ima mnogo spekulacija na svim stranama koje jednostrano tumače istoriju, preteruju, pokušavajući da sada izmene neka istorijska zbivanja. Ja smatram da treba da se prisećamo na primer dobrih priča iz Biblije. Međutim, ako pokušavamo da u istoriji pronađemo osnov za sadašnje političke ciljeve, onda ćemo biti njeni zarobljenici. Umesto da se međusobno optužujemo ko je u pravu a ko ne, mnogo je celishodnije da se okrenemo budućnosti, jer mi nismo samo odgovorni pred onima koji su poginuli u ovim sukobima već i pred živima. Smatram da treba da sledimo dobar primer Evrope i zajednički iznova napišemo istorijske knjige.“
Od ekologije do nacionalizma
Gruzijski nacionalni pokret su delimično pokrenuli aktivisti za ljudska prava iz 1970-ih, poput Zviada Gamsahurdije, kasnije prvog predsednika Gruzije, koji su u vreme Gorbačovljeve „Glasnosti“ još jedanput stupili na scenu. Ali to nije bilo zalaganje za slobode u smislu individualnih, građanskih sloboda i prava, već kolektivnih, odnosno nacionalne afirmacije u odnosu na pripadnike drugih naroda.
To se može videti na slučaju projekta Transkavkaske železnice koji su 1987. kritikovali gruzijski stručnjaci zbog ekoloških posledica. To pitanje je postalo ključno, odnosno oko njega je nastajao i razvijao se gruzijski nacionalni pokret. Dakle, u početku ekološko pitanje koje se manifestovao kroz etno-nacionalni okvir.
Gruzijski nacionalni pokret je pre svega bio usmeren protiv sovjetskog sistema koji je smatran produžetkom carskog ruskog.
Gruzijski zakoni o jeziku kao i državljanstvu iz 1989. godine su podrazumevali prava gruzijske većine tako da je državljanstvo bilo zasnovano na principu etniciteta a ne građanstva. Manjinama nije bilo uskraćeno državljanstvo ali su bili tretirani kao građani drugog reda. Formalno priznati ali u praksi tretirani kao neka vrsta „istorijskih gostiju“ čije prisustvo treba tolerisati. Smatrani su stranim elementom koje je sovjetska uprava instalirala i stoga su predstavljale pretnu za realizaciju gruzijskih težnji ka nezavisnošću i time njihova autonomija nezakonita. Stoga je percepcija gruzijskih nacionalista bila povezana sa osećanjem istorijske žrtve pre svega od Rusije, odnosno osećanje nesigurnosti granica, nastanjenih manjinama koje su smatrane „petom kolonom“. Zato se na pitanje manjina nije gledalo kao na domaći problem već instrumentalizaciju sukoba koje podstiče Rusija.
Početak rata
Jula 1988. šezdeset najviđenijih Abhaza poslalo je pismo Komunističkoj partiji SSSR u Moskvi tražeći obnovu nezavisne Abhazske republike a specijalnim ugovorom regulisale bi se njene veze sa Gruzijom.
Kao odgovor, u novembru 1988. masovne demonstracije u Tbilisiju na kojima je učestvovalo 100 hiljada lica. Oni su zahtevali okončanje diskriminacije Gruzijaca u autonomnim oblastima.
U martu 1989. masovno okupljanje Abkhaza, koji zahtevaju obnovu suvereniteta Abhazije koji je postojao pre 1931. godine. U aprilu demonstracije u Tbilisiju u znak protesta zbog zahteva Abhazije. Intervenisale su trupe Ministarstva policije SSSR, ubijeno 22 lica, uglavnom žene i mladi ljudi.
U julu iste godine. 15 lica ubijeno u uličnim sukobima u Sukhumiju, Abhazija zbog ustanovljavanja ogranka Univerziteta iz Tbilisija.
Aprila 1991. gruzijski parlament proglasio otcepljenje od SSSR posle referenduma o nezavisnosti. Gruzijski proglašen kao jedini državni jezik. Gruzijske trupe su ušle u Abhaziju 13. avgusta 1992. u nameri, kako se isticalo, da spreče terorističke akte na prugama ka Rusiji i oslobode uzete taoce. Pošto nisu naišle na otpor ušle su u Sukhumi i napale zgradu abhazskog parlamenta. Započeo je opšti rat.
Od leta 1992. do leta 1993. gruzijske trupe kontrolisale su veći deo Abhazije, uključujući i prestonicu Sukhumi. Neprestane borbe izazvale su teška stradanja i muke civila. Ruske trupe su obezbedile opremu, municiju i trening obema stranama, ali više Abhazima. U julu 1993. Rusija je u Sočiju posredovala u sklapanju primirja i sporazuma o postepenoj demilitarizaciji Abhazije. Međutim, 16. septembra 1993. abhazske trupe su prekršile primirje i započele su sveopštu ofanzivu uz pomoć dobrovoljaca sa Severnog Kavkaza. Nakon 11 dana intenzivnih borbi, abhazske trupe su preuzele kontrolu nad celom teritorijom osim gornjeg klanca reke Kodori. Većina Gruzijaca, između 200 i 250 hiljada, izbeglo je iz ove regije. U ratu je poginulo 8 hiljada lica a 18 hiljada je ranjeno.
Obe strane su činile zločine, međutim niko ih nije procesuirao. Abhazi optužuju Gruzijce za kolektivnu odgovornost za ratne zločine, tvrdeći da se Gruzijci ne mogu vratiti u Abhaziju, jer bi tamošnje stanovništvo tražilo osvetu zbog zločina tokom rata.
Moskovskim sporazumom iz maja 1994. formalno su okončani sukobi. Oko 1.700 mirovnih trupa, mahom Rusa, nadgleda područje dugo 85 kilometara i široko 24, duž granice Abhazije i ostatka Gruzije.
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler:
„U 1997-oj Moskva je bila ključni posrednik u pregovorima u nastojanju da se postigne neki sporazum. Najvažnija ličnost bila je bivši šef ruske diplomatije Jevgenij Primakov. On je pripremio dva dokumenta. Gruzijska strana je bila veoma blizu da prihvati sporazum ali ih je na kraju odbila. Situacija se promenila u leto 1998, kada su gruzijske paramilitarne snage upale u Abhaziju u nastojanju da preuzmu kontrolu. Nema pouzdanih podataka u kojoj meri je iza ovakvog poteza stajala vlast u Tbilisiju. Međutim, ta akcija je završena potpunim fijaskom. Nakon toga, Ujedinjene Nacije koje su posredovale u sklapanju primirja 1994. godine, preuzele su aktivniju ulogu. One su formirale tzv. "Grupu prijatelja". Reč je o 5 zemalja – Rusija, SAD, Nemačka, Francuska i Velika Britanija - koje su delovale na manje više isti način kao i OEBS-ova "Minsk grupa" sa kopredsedavajućima.“
Ona ističe da je vođstvo Abhaza zapravo vremenom radikalizovalo svoju poziciju.
„U početku, Abhazija je želela konfederaciju sa Gruzijom. Vlasti u Tbilisju međutim nisu prihvatile taj predlog. Krajem 1990-ih, tadašnji predsednik Gruzije Ševarnandze je predlagao asimetričnu federaciju, odnosno da Abhazija i Južna Osetija imaju posebnu vrstu autonomije u sklopu federativne Gruzije, pri čemu bi Abhazija imala veće nadležnosti nego Južna Osetija. Međutim, nakon upada gruzijskih snaga u Abhaziju 1998. godine, vođstvo u Sukhumiju je radikalizovalo svoju poziciju, ističući da se gruzijskom rukovodstvu ne može verovati i da zato jedino dolazi u obzir nezavisnost.“
