RSE: Gradska uprava Novog Sada je zabranila manifestaciju povodom Dana Evrope. Razlog je predizborna tišina, ali Dan Evrope nema nikakve veze sa izborima. Organizator, Centar za regionalizam, na čelu sa Aleksandrom Popovem, ipak je, uprkos zabrani, odlučio da na ulici Novog Sada održi ovaj sastanak. Gde će se održavati skup?
POPOV: Skup će se održati u najstrožem centru grada.
RSE: Koliko ljudi očekujete da će da dođe?
POPOV: Pošto je ljudima dosta gužve oko izbora, zbunjujućih poruka, pretnji, psovki i svega što to prati, ovo je ipak lep događaj. Nadam se da će ljudi hteti malo da se relaksiraju, odmore od svega i da uživaju u lepoj muzici, plesu mladih i lepom ugođaju koji predstavlja ono šta bi Evropa mogla da znači za Srbiju, ako ikada uđe u nju.
RSE: S obzirom da vam je Gradska uprava zabranila održavanje tog skupa, šta očekujete da će se desiti?
POPOV: Nismo još dobili nikakvo zvanično rešenje, iako smo na vreme uputili zahtev. Što se mene tiče, ta zabrana ne postoji. Saopštili su nam da nas je odbila Komisija za odobravanje korišćenja gradskog zemljišta, ne samo nas, već i sve druge nevladine organizacije koje su nameravale da održe manifestacije povodom Dana Evrope. Službenica koja nas je zvala rekla je da je to zbog predizborne ćutnje, na šta smo rekli da ova manifestacija nema nikakve veze sa izborima, niti sa strankama, pošto je ovo akcija jedne nevladine organizacije koja nema stranačka obeležja, nego da je to nešto što obeležava cela Evropa. Neke države taj dan imaju čak i kao praznik.
Da li će ovaj put nešto pokušati da urade, ne znam, ali u svakom slučaju smo rešili da realizujemo ovo što smo namerili. Ako misle da to tako može, neka nasilno prekinu ovaj skup, ali mi sami ga nećemo prekidati.
RSE: Ko je u Gradskoj upravi, da li Maja Gojković?
POPOV: Oni imaju svoja tela. Kako je nama saopšteno, odlučivala je Komisija za odobravanje korišćenja gradskog zemljišta, u našem slučaju to je plato ispred Srpskog narodnog pozorišta. Oni su preko Sekretarijata za komunalne poslove nama to usmeno saopštili. Jedan organ Gradske uprave nam je usmeno saopštio da ova manifestacija nije odobrena. Ovaj događaj smo uredno prijavili Ministarstvu unutrašnjih poslova i od njim imamo odobrenje, tako da nema razloga da ga ne održimo.
RSE: Mi smo zemlja u Evropi, ali sami sebe izbacujemo sa evropskog terena.
POPOV: Jesmo zemlja u Evropi, ali pogledajte koliko je antievropskog ponašanja u ovoj zemlji, počev od sednice Vlade, kada su pojedini ministri napustili sednicu ne želeći da glasaju za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Izgleda da je dobar deo političkog tela oko toga veoma podeljen i sada nastavljaju podelu unutar stanovništva jer šalju zbunjujuće poruke, umesto da objasne koje su prednosti pridruživanja Evropskoj uniji. Priča se o tome kako Evropa hoće da nam otme Kosovo, kako je sve lažirano i slično. Mislim da ovaj Dan Evrope treba da bude daleko svečanije proslavljen nego ijedan do sada, samim tim što je pre nekoliko dana potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Sve zemlje koje su ušle u tu fazu, svečano su je obeležile i to je za njih bio poseban događaj. Srbija je zemlja čuda, tako da ovo nije nikakvo iznenađenje.
RSE: Održavate vrlo bliske kontakte sa nevladinim organizacijama koje su u Igmanskoj inicijativi. Pokušavate da uspostavite dijalog. Koliko se još može uspostaviti dijalog, obzirom da je prošlo toliko godina od sukoba, od krvi, od ratova na ovim prostorima?
POPOV: Na nekim područjima, pa i po retorici koja već više od pola godine vlada na prostorima gde se desio rat, kao da je rat juče prestao. Razaranje i krvoproliće kao da je juče prestalo. U Bosni postoje velike čarke na relaciji Republika Srpska - Sarajevo, zatim mešanje Beograda u to, pa onda oštre reči na relaciji Sarajevo - Beograd i tako dalje. Pogledajte samo retoriku koja vlada u jednom delu našeg establišmenta, pa bi mogli mirne duše da kažemo da se zapravo od Dejtonskog sporazuma, koji je potpisan pre 13 godina, ništa nije promenilo.
Mi i sada uporno radimo, kao i za vreme rata, gledamo da otvaramo neke prostore. Na moju veliku radost u tome doživljavamo uspehe. U Dubrovniku je 5. maja bio sastanak gradonačelnika svih gradova sa tromeđe Bosna i Hercegovina - Hrvatska - Crna Gora, koji su potpisali Memorandum o saradnji, o stvaranju zajedničke Komisije za ostvarenje projekta iz oblasti vatrogastva, zaštite voda, turizma, razminiranja i slično, mnogih stvari koje tište građane ovog područja. Dugo vremena su pregovori ostali zaleđeni jer Dubrovnik nije mogao da oprosti Trebinjcima i Crnogorcima što je napad došao sa njihove strane. Mi smo sedam godina radili na tome da dođe do obnove saradnje i konačno smo uspeli. Taj Memorandum je potpisan. Sada treba da se sastanu ministri inostranih poslova tri države, da pozdrave ovaj čin i da podrže da se što pre pređe u njegovu realizaciju. Već za mesec i po dana bi trebala da se sastane zajednička komisija, da počnu zajedničke projekte koji će se delegirati za naredni ministarski skup koji će biti u oktobru u Herceg Novom.
To je jedan uspeh koji daje ohrabrenje. Tu se desilo i nešto lepo jer je taj potpisani Memorandum faktički mirovni sporazum za ovo područje. Do sade je bilo zaleđeno stanje odnosa. Desila su se dva lepa čina jer je predsednik Skupštine opštine Trebinje, Nikola Sekulović, u svom izlaganju zatražio oproštaj od Dubrovčana za ono što se desilo za vreme rata od strane Trebinja. Isto to je učinio i ministra Ročen, u jednom lepom izlaganju, gde je ukazao i na krivicu Crne Gore za razaranje Dubrovnika i za žrtve. Takođe je izrazio želju da, koliko je u njihovoj moći, doprinesu da se te rane zacele. Može se raditi i na taj način kada imamo političare koji su spremni da osluhnu glas nevladinih organizacija. Onda se dese neki veliki pomaci koji su za mene i lični uspeh i uspeh Igmanske inicijative.
RSE: Šta će se po vama dešavati na Kosovu? Uspostavljen je dijalog, a čini se da će dolazeće godine biti najteže od svih prethodnih godina u kojima smo se razišli mi koji smo nekada bili jedna država. Sada je između nas kao neki Berlinski zid.
POPOV: Kosovo je poseban problem jer predugo traje. Mi faktički u celom prošlom veku nismo imali neke normalne odnose na Kosovu, tako da je ovo samo jedno veliko finale cele te priče. Prošle decenije je bilo velikih sukoba, razaranja i mnogo žrtava, tako da je sada, u ovo vreme, teško ući u neki ozbiljniji dijalog.
Centar za regionalizam, zajedno sa nevladinom organizacijom Majka Tereze iz Prištine, realizuje projekt koji se zove Civilni dijalog. Mi već sedam godina radimo na obnovi saradnje civilnog sektora Kosova i Srbiji i imalo smo veliki uspeh. Već je oko 450 nevladinih organizacija i drugih subjekata civilnog društva uključeno u ovu saradnju, što mislim da je veliki uspeh jer je strahovito važno obnavljati i održavati međuljudske komunikacije.
Nastavićemo sa tim delovanjem, bez obzira na ono što političari rade, nudićemo dijalog i rešenja, nametati se sa predlozima i nadam se da ćemo, ne sutra, ali u neko blisko vreme, uspeti da otvorimo dijalog među političarima, koji će dovesti do toga da i to bude zona mira, stabilnosti, tolerancije i saradnje.
RSE: Bili ste organizator antifašističkog marša prošle godine u Novom Sadu. Tada su istovremeno bili i fašistički i antifašistički marš. Šta se posle toga dešavalo? Da li je sve utihnulo, ili je bilo nekih recidiva?
POPOV: Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je stanje zadovoljavajuće. Građani su 7. oktobra 2007. godine, pošto vlast nije htela to da uradi, stali na stranu toga da ne dozvole da nacisti marširaju našim ulicama. To je imalo efekta. Novi Sad je prije toga bio poligon za iživljavanje neonacista u raznim varijantama, od toga da su upadali na tribine na Filozofskom fakultetu gde su tukli neke učesnike ove tribine, preko toga da su za vreme Exita bili Kolonu različitosti koja je išla kroz Dunavski park, do toga da su prebijali glumce u Pozorištu mladih. Skin-hedsi su napadali Rome.
Odlučili smo da im se kaže da je sada dosta i da to više nećemo da trpimo. Tada se okupilo preko pet hiljada Novosađana koji su nas podržali u borbi protiv nacizma. To je bila snažna poruka da to nećemo ni ubuduće dozvoljavati. Tada smo bili napadnuti od strane Obrazovaca, a s druge strne i od Nacionalnog stroja. Čak je jedna naš aktivista bio povređen. Ipak je tada policija odreagovala i pohapsila je počinioce toga napada. Nadam se da će to biti i procesuirano. Od tad do danas nije se desilo ništa slično, niti je bilo njihovih ispada. Čak i u ova turbulentna vremena nakon proglašenja samostalnosti Kosova, nisu se eksponirali, za razliku od Beograda, gde je bilo vidljivo njihovo delovanje.
RSE: Neki političari prizivaju etničke sukobe u Vojvodini. Nekada, u vreme katoličkog Uskrsa ili Božića, pravoslavci, u ulici kojom su prolazili katolici u katoličku crkvu, su prali prozore svojih kuća da bi tako ukazali poštovanje svim katolicima. Isto se dešavalo na pravoslavni Uskrs ili Božić. Ima li takve idile danas?
POPOV: Na žalost, takve Vojvodine više nema. Dugo trajanje većinskog nacionalizma od početka devedesetih pa do današnjih dana, proterivanje Hrvata uz asistenciju Radikala, napadi na pripadnike Mađara nakon događaja na Kosovu 2004. godine su u mnogome poremetili međuetničke odnose u Vojvodini i zbog toga Vojvodina i Novi Sad više nisu tako idilični. Ovde je sve manje višejezičnih natpisa na ulicama i na tablama. Muzika za uši, koju su slušala deca od malih nogu, su bila različiti govori različitih pripadnika manjina. To je bio Vojvođanski milje - različite nošnje i običaji. To je bilo bogatstvo Vojvodine.
Na žalost se to u mnogome pokvarilo, tako da mi već imamo Bečej, grad blizu Novog Sada, gde žive Srbi i Mađari kao nacije jedna pored druge, a ne jedna sa drugom. Imamo sve više monoetničkih kafića, sve manje se mladi mešaju. Tome su najviše doprineli političari i društvene elite. Te idile više nema i na žalost neki od vodećih političara kao da prizivaju još gora vremena. Takvim stvarima nema dovoljno otpora među građanstvom.
RSE: Da li nevladine organizacije nemaju snage da utiču u pozitivnom pravcu na takve događaje?