Postratni sindrom postoji u Srbiji kao ozbiljan problem, ali on nije jako vidljiv, niti su nadležni učinili da to postane, kaže Moma Jeftić, učesnik ratova od '90. godine:
"Polazili smo u rat kao mladi ljudi puni želje, volje, energije, ljubavi i životne radosti. Kada su borbe prestale i rat se završio vratili smo se kući isti, samo nekako drugačiji u duši – sa nekom tugom i setom koja verovatno ostaje za ceo život. Država i društvo su se ogrešili o ratne veterane '90. godina ne vodeći brigu i ne rešavajući sistemska pitanja svih nas koji smo za ovu zemlju davali nešto najvrednije."
Senzibilisanje javnosti za problem ratne traume i njene posledice na pojedinca i društvo, u društvima kakvo je tranziciono srpsko naprosto nije bilo, a Miro Čavaljuga predstavnik Ministarstva za rad i socijalna pitanja, i sam učesnik rata, veruje da se ovim društvo mora ozbiljno pozabaviti:
"Naravno da ne postoje procene koliko ljudi je tada bilo u depresiji, kao dominantnom vidu raspoloženja, niti koliko je takvo stanje ostavilo traga na njima, ali je sigurno da se ne radi o malom procentu. Projekat će imati za cilj da napravi nacionalnu strategiju za pomoć veteranima kojih u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada, pored onih koji tada nisu bili iz Srbije a danas jesu njeni građani - njihovo stanje naš zajednički problem. Vrlo često, možda i suviše često, smo svedoci pojava nad kojima se na trenutak užasnemo, a onda ih prekrije masa svakodnevnih događanja. Najčešće uz neki neprijatan događaj ide i vest da je vinovnik bio učesnik rata, a spomene se i oružje."
Ozbiljno istraživanje, kako se danas ponašaju povratnici sa ratišta, još nije napravljeno. Kada to bude učinjeno, videće se ogromna količina nasilja koju su sobom doneli takvi ljudi. Možda bi povratnici iz rata tada prestali da ratuju "u glavi" i najzad postali civili, kaže doktor sa Vojnomedicinske akademije Miroslav Radovanović:
"Oružje je utihnulo negde '99. godine, ali ratovi još traju u mnogim dušama, naročito noću. Ljudi su iz rata izašli drugačiji, drugačiji od onih ljudi koji su otišli u rat, drugačiji prema svojoj deci, svojim porodicama, prijateljima i društvu – drugačijeg odnosa prema sopstvenoj svakodnevnici. Postali su razdražljivi, nepoverljivi, depresivni i nekontrolisanih poteza, a uz to su poboljevali i od dodatnih oboljenja koja prate pad imuniteta, koji se javlja u 80% slučajeva ratne psiho-traume."
Prema analizama psihologa i psihijatara ova populacija ljudi ima strašno osećanje krivice zbog onoga što su radili na ratištu, kao i da se osećaju odbačeno i izmanipulisano, a svoju mirnodopsku okolinu doživljavaju otuđeno, primećuje načelnica klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije, psihijatar Gordana Mandić Gojić:
"Uloga psihologa i psihijatara je da poštuju integritet svake individue ponaosob, da maksimalno ispoštuju njihovu ličnu životnu istoriju i njihovo lično traumatsko iskustvo, ali i da ukažu svakoj od tih osoba da je ono na čemu treba da radimo zajedno, samo zajedno sa njima, u terapijskom procesu, analiza njihovih ličnih emocionalnih reakcija na traumu – da pokušamo da im pomognemo da ublaže tu reakciju, da je prevaziđu i da se što oporavljeniji vrate u sredinu i nastave svoj život nakon rata."
Prema procenama stručnjaka sa Vojnomedicinske akademije, od oko 400.000 učesnika rata iz Srbije, skoro 35.000 su žrtve posttraumatskog stresnog poremećaja / PTSP. Ali, talas postratnog sindroma još nije prošao i tek se očekuje njegovo ispoljavanje kod učesnika poslednjeg rata iz 1999. godine na Kosovu, jer može da se pojavi i deceniju nakon traumatičnog iskustva.
