RSE: Rusija se pokazuje kao naš veliki prijatelj i pokušava da nam pomogne na sve načine. Tražila je nastavak razgovora, hoće da šalje i medicinsku i sve druge vrste pomoći na Kosovo, brani naše interese. Koliko je to u skladu sa njenim pokušajima da ostane u relativno dobrim odnosima i sa Evropskom unijom i sa Amerikom?
LAZIĆ: Mislim da je sve to što čini Rusija, u smislu njenog opredeljenja u vezi sa Kosovom i podrške koju daje, u skladu sa njenom politikom i njenim interesima na međunarodnom planu. Ja bih tu njenu aktivnost prema Balkanu posmatrao u kontekstu nastojanja Rusije, naročito poslednjih godina, da dobije što značajniju ulogu u međunarodnim odnosima, da postane jedan veoma uticajan činilac u tim odnosima. Ako se ima u vidu da je posle raspada SSSR-a, početkom devedesetih godina, Rusija bila na dosta niskim granama, da je izgubila svoje pozicije u svetu, ona, jedan od svojih interesa, vidi u Kosovu i preko drugih spornih i nespornih pitanja, i na taj način želi da se ponovo vrati na međunarodnu scenu, jer je poslednjih godina uspela da stabilizuje stanje u zemlji, i ekonomsko, a delimično i političko. Ona računa na jednu istaknutiju ulogu u svetu. U tom kontekstu posmatrano sigurno da su njoj glavni strateški partneri SAD i Evropska unija, a pre svega SAD. Ona u tim krupnim međunarodnim pitanjima, pre svega vojno-strateške prirode, sa Amerikom ima velike sporove i sukobe koji se dosta teško prevazilaze i teško nalaze zajednički jezik. U tom kontekstu mislim da treba posmatrati i njeno angažovanje u vezi sa Kosovom.
Na neki način Kosovo joj služi kao jedan od elemenata ili polaznih pozicija za nadmetanje sa drugom glavnom velikom silom, sa SAD-om, što je za nas, pošto smo dobili tu podršku, delimično dobro, ali i nije. Nikada nije dobro da jedna mala zemlja, poput naše države, bude u zoni konfrontacija i nadmetanje velikih. Od toga male zemlje mogu dugoročno samo da imaju štete.
RSE: A kako da se odbrane od tog nametanja?
LAZIĆ: Tu dolazi do izražaja veština politike i diplomatije. Male zemlje, polazeći od interesa velikih na međunarodnoj sceni, od problema koji se javljaju među njima, njihovih nadmetanja i sfera uticaja, njihovih strateških ambicija na međunarodnom planu, treba da nađu neke svoje interese, da se prilagode tih interesima i da nađu izlaz iz te situacije. Dobar deo država danas u svetu je našao taj izlaz i svoje interese tako što se uklopio u savremene međunarodne odnose. Sve zemlje su se manje-više uspešno prilagođavale i u vreme hladnoga rata, kada je ideološka, politička, vojna i svaka druga konfrontacija bila još izrazitija. Tada je svet bio defakto podeljen na dva bloka, gde za zemlje, koje nisu pripadale blokovima, nije bilo mesta. Tadašnja Jugoslavija je, preko pokreta i politike Nesvrstanih, nepripadanju ni jednom ni drugom bloku, štitila svoje interese. To pokazuje i činjenica da je naša zemlja posle nekoliko decenija konfrontacija velikih sačuvala svoju nezavisnost i obezbedila razvoj zemlje, a to je cilj svake, i unutarnje i spoljne, politike.
RSE: S obzirom da ste bili poslednji ambasador bivše Jugoslavije u Moskvi, sigurno znate istorijat naših odnosa. Koliko je tačno to da kada god je Rusija htela da nam pomogne, u suštini je radila samo u svoju korist, a često i na našu štetu?
LAZIĆ: Svakako moramo da vodimo računa da li je nešto u našu korist ili na našu štetu. Polazeći od toga moramo svoju politiku, i unutrašnju i spoljnu, da formulišemo, jer se ne radi samo o Rusiji, već i o drugim državama, kako susednim, tako i ostalim. Mislim da mi imamo dosta uprošćene predstave o tome šta su osnovni ciljevi i suština spoljne politike.
Spoljna politika je jedan koherentan nastup zemlje prema svetu, koji treba da stvori što povoljnije međunarodne uslove za ukupan razvoj zemlje. To je najkraće rečeno. Ako polazimo od toga, morao da uočimo da i druge zemlje imaju svoje interese, svoje pretenzije, svoje ambicije, pri čemu je veština politike, posebno malih zemalja, kao što sam već rekao, da se prilagode, da zaštite svoje interese i da obezbede, ako je to moguće, što šire savezništvo, što bolje odnose sa svima u svetu, i sa velikim i sa malim državama i da na taj način posmatraju svet.
Kod nas često posmatramo svet unoseći neke kriterije koji ne pripadaju sferi politike, a još manje sferi spoljne politike, kriterije ljubavi i mržnje. Mi smo robovi perioda poznatih teorija zavere. Živeli smo niz godina u jednoj situaciji i stalno govorili da nas svet mrzi. Kao da svet nema ništa drugo da radi nego da mrzi Srbe, Srbiju i Jugoslaviju. To nisu kriteriji u ozbiljnoj politici i ozbiljnom pristupu, pogotovo ako želimo da obezbedimo uspešan razvoj zemlje. Naše je, ne da menjamo njihovu politiku, ne da utičemo na neke zaokrete u tim politikama, nego da vidimo kojim pravcem oni idu, polazeći od svojih interesa. Sve zemlje vode spoljnu politiku upravo i isključivo polazeći od interesa tih zemalja. Tu treba da nađemo prostor za zaštitu naših interesa.
RSE: Naši ambasadori su povučeni na konsultacije iz nekih zemalja koje su priznale Kosovo, a to su uglavnom najvažnije zemlje u Evropskoj uniji. U diplomatiji važi pravilo da ako je neki mali incident u pitanju, onda se ambasadori pozovu na konsultacije na 15 dana, ako je malo veći, na mesec dana, ali u principu ne duže od dva-tri meseca. Na osnovu informacije iz Ministarstva inostranih poslova oni će tek u septembru biti vraćeni. Ambasadori su tamo ostavili svoje porodice, kao znak da će se vratiti. Koliko ima istine u tome?
LAZIĆ: Mislim da nema nekih pravila u tome koliko se dugo povlače ambasadori, da je to više improvizacija, nego nešto zasnovano na činjenicama, ili na međunarodnom pravu ili protokolu. Nesumnjivo je da je naša zemlja, koja se nije složila sa proglašenjem nezavisnosti, bila prinuđena da preduzme neke korake u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Jedan od tih koraka je i ovo povlačenje ambasadora. Skrenuo bih pažnju da su naši ambasadori, koji su povučeni na konsultacije, po prirodi stvari, po normalnim uzusima međunarodnih odnosa, povučeni privremeno. Oni nisu opozvani. Opoziv je definitivan. Opoziv znači da više nemamo diplomatske odnose na nivou ambasadora, dok se jednog dana ponovo ne dogovorimo, što je dosta složen proces. Već unapred je stavljeno do znanja da mi to činimo privremeno. To je sigurno jedan potez na koji smo bili prinuđeni, da bi pokazali da se sa tim aktom ne slažemo. Pitanje je da li mi time nešto postižemo, da li je to nešto u našem interesu, ili time možemo sami sebi da nanesemo štetu?
Mislim da je u svakom slučaju mnogo bolje imati mogućnosti da se komunicira i kontaktira sa drugim zemljama na najvišem nivou. Povlačenjem ambasadora mi smo praktično izgubili mogućnost da kontaktiramo u zemljama gde su oni bili akreditovani na najvišem i na visokom nivou, jer otpravnici poslova nemaju mogućnost da kontaktiraju sa istaknutim, visokim političkim ličnostima. Nemaju mogućnost da razgovaraju, da prenose poruke, da razmenjuju mišljenja, da dobiju informacije i stavove iz visokih političkih krugova, pa prema tome, mi smo na neki način uskraćeni za jednu normalnu komunikaciju i to upravo sada kada nam to treba da bi objašnjavali naše stavove, da bi iznosili argumentaciju, da bi ukazivali na evoluciju naše politike. Mi smo u tim zemljama upućeni da kontaktiramo na činovničkom nivou, što smanjuje mogućnost suštinske političke komunikacije. Dobro je što zemlje, u kojima smo mi taj potez povukli kao protest zbog njihovog priznavanja nezavisnosti, nisu povukle svoje ambasadore iz naše zemlje, pa oni imaju mogućnosti da preko tih ambasadora održavaju te kontakte. Ali, ni to nije dobro jer smo im ograničili pristup do određenog pomoćnika ministra, opet do činovničkog nivoa. To praktično znači da mi sami sebi zatvaramo kanale komuniciranja sa svetom. Treba videti da li smo nešto time dobili, šta ćemo dobiti i dokle to treba da traje.
RSE: Koji je zvanični stav oko naših diplomata koji su pozvani na konsultacije? Šta je stav vlade?
LAZIĆ: Pored onoga što sam već rekao u vezi sa značenjem tog gesta u međunarodnim odnosima, mislim da ovo treba posmatrati i u kontekstu toga da li ta mera daje neke rezultate ili ne. Ono što bi bilo najgore, to je da neke mere koje preduzimamo budu negativne sa stanovišta naših interesa ili kako kažu diplomate, da budu kontraproduktivne. Ono o čemu se sada razmišlja je to da bi ipak ove diplomate koje se nalaze na konsultacijama možda trebale da ostanu ovde do zasedanja Generalne skupštine UN-a, u septembru mesecu, jer postoji mogućnost da će na toj Skupštini, ukoliko veliki broj zemalja bude priznao Kosova, a mislim da neće, moglo doći do prijema Kosova u UN. Mislim da je to još jedna od mera na liniji naše sadašnje međunarodne aktivnosti - da učinimo sve što je moguće da što manje država u međuvremenu prizna nezavisnost Kosova i da Kosovo ne postane članica raznih međunarodnih organizacija.
Veoma je bitno, imajući to u vidu, ali i drugu stranu, da ovo stanje pozivanja ambasadora na konsultacije ne može dugo da traje. Pre ili kasnije to mora da se završi i pre ili kasnije moramo da stupimo u ozbiljne političke kontakte i komunikacije sa svetom i to ne samo zbog Kosova. Mi moramo to da učinimo i zbog toga da bi zemlja mogla da živi, da radi i da se razvija. Mi ne možemo da zaustavimo život, da se izolujemo od sveta i da time rušimo sopstvenu zemlju. Mi moramo, upravo obrnuto, kroz jačanje naše zemlje, i ekonomsko i političko, kroz njeno veoma jako prisustvo u međunarodnim odnosima, da jačamo našu celokupnu ulogu i poziciju i na taj način doprinosimo rešavanju problema koji su u našem interesu. Samo je to jedan razuman put koji je pred nama.
RSE: Lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore ćemo imati11. maja. Šta ako radikali osvoje većinu glasova? Šta će se dešavati u odnosima sa ostalim svetom, a da zanemarimo šta će se dešavati kod nas?
LAZIĆ: Nemam dokaza i teško mi je to sada da argumentujem, ali mislim da su, na neki način, birači, građani u celini, politički zreliji nego jedan deo političkih struktura.
RSE: Kako tumačite to da su građani zreliji?
LAZIĆ: Iz prostog razloga što se to pre svega tiče njihove kože. Pa kada se tiče njihove kože, njihovog standarda, njihovih uslova života, njihove mogućnosti putovanja po svetu, školovanja dece i svega ostalog, oni, u krajnjoj liniji, izaberu pravu stvar.
Političari, ili jedan deo političara, ili političke stranke, sve to posmatraju kroz stranačke, partijske, klanovske, grupne i druge interese. Ako se to posmatra kroz te druge interese, onda se vodi politika koja im više odgovara od jednog svestranog povezivanja sa Evropom, kojoj pripadamo, kao i povezivanja sa razvijenim tehnologijama. Rekao bih da u poslednje vreme čak i političke stranke to shvataju. Ranije je većina stranaka, koje su bile protiv Evrope, to otvoreno govorila i navodila razloge zašto su protiv Evrope, pri čemu su bile razne parole, od toga da nam je uvek svo zlo dolazilo od Evrope. Sada oni, shvatajući raspoloženje građana koji osećaju šta je njihov neposredan interes, neće reći da su protiv Evrope. Čak i oni koji su protiv Evrope kažu da nisu protiv, ali posle toga dolazi njihov pravi stav koji relativizira taj naš proevropski put. Na taj način lideri tih stranaka takvim pristupom obmanjuju građane i birače. Čini mi se da su građani to već shvatili.
U ovom pogledu mislim da ćemo ipak izabrati put koji je po nizu elemenata naša neminovnost, ta proevropska orijentacija i da ćemo time prevazići sve ove naše dileme. Cela Evropa se praktično ujedinjuje, pa i region Balkana, sve zemlje su se opredelile za evropski put, bez nekih velikih razmišljanja. Nisu one to slučajno učinile. Izneli su čitav niz argumenata koji idu u pravcu njihovih interesa.
Kako naš interes može da bude suprotan interesima svih zemalja? Ne možemo mi da budemo neko ostrvo u tom evropskom moru. Kaže se - Gde svi Turci, tu i mali Mujo. Mi moramo da uzmemo u obzir i taj element - da je to trend savremenog razvoja, da se i mi uklopimo u taj trend, u tu maticu jer samo tako možemo da rešimo probleme sa kojima se suočavamo. Ako se budemo klatili kao klatno, levo ili desno, izgubićemo dragoceno vreme, a ostali svet će se i dalje razvijati. Treba razvijati odnose sa svim državama, kao i saradnju svuda gde imamo interesa. Tu mislim i na Rusiju i na Kinu i na Indiju i na druge zemlje, jer pametna politika to koristi u meri u kojoj je to moguće. Veštačka je dilema ili - ili. Pravi pristup je i - i. Jedino na taj način možemo da rešavamo naše probleme i da stignemo svet koji je, na žalost, dosta odmakao ispred nas.