Ovo pitanje se otvara nakon što je predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da bi Vlada Srbije u saradnji sa pravnim stručnjacima trebalo da usvoji novi predlog pravnih mera protiv država koje su priznale nezavisno Kosovo i naglasio da očekuje da u narednom periodu pravni stručnjaci preuzmu svoj deo odgovornosti i da sugerišu te pravne mere po principu zaštite državnih interesa".
Obrazlažući stav da bi Vlada Srbije u saradnji sa pravnim stručnjacima trebalo da usvoji novi predlog pravnih mera protiv država koje su priznale nezavisnost Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić kaže da je ovaj korak potreban jer pravnici nisu ni dali prioritetne predloge pravnih mera, već su one samo taksativno navedene:
Obrazlažući stav da bi Vlada Srbije u saradnji sa pravnim stručnjacima trebalo da usvoji novi predlog pravnih mera protiv država koje su priznale nezavisnost Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić kaže da je ovaj korak potreban jer pravnici nisu ni dali prioritetne predloge pravnih mera, već su one samo taksativno navedene:
“I očekujemo da u narednom period pravni stručnjaci preuzmu svoj deo odgovornosti, da sugerišu te pravne mere, prvo po principu zaštite državnog interesa. Potom, drugi princip kojim po mom mišljenju treba da se rukovode je koja bi od tih mera ne samo ugledala svetlost dana, nego koja bi bila primenjiva, da ne krenemo u određene pravne postupke koji su vrlo efektnio sa stanovištva unutrašnje javnosti, a nemaju nikakvog međunarodno korisnog dejstva”.
A ono što je u javnosti do sada pominjano kao moguće opcije su tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo i kao druga varijanata mogućnost da se od Međunarodnog suda pravde preko UN zatraži savetodavno mišljenje. Za premijera Srbije Vojislava Koštunicu međutim nema dileme koje bi pravo sredstvo za Srbiju bilo najefikasnije:
“Tužba je najefikasnije sredstvo protiv jednog broja država koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Najpe, pravno na to upućuje niz stručnjaka iz sveta i mi smo dobili u tom pogledu podršku od eksperata koji se bave međunarodnim javnim pravom iz više zemalja. Zapravo, tim tužbama se ne brani Srbija, brani se međunarodni poredak, brani se autoritet organizacije UN”.
Istovremeno, Koštunica smatra da opcija u kojoj bi se tražilo mišljenje Međunarodnog suda pravde ima mnogo više manjkavosti:
“Tužbe pred međunarodnim sudom pravde su nešto drugo od mišljenja koje bi se tražilo od Međunarodnog suda pravde, koja bi tražila Generalna skupština UN u septembru mesecu, dakle, “ne lipši magarče do zelene trave”, znači pola godine kasnije umesto odmah. Osim tga, ako vi tražite mišljenje, znači da u nešto sumnjate, niste potpuno sigurni, a mi smo potpuno sigurni u ovoj stvari da postoji osnov za tužbu”.
S druge strane, dugogodišnji diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Simeon Pobulić kaže da je moguće jednovremeno pokrenuti tužbe i tražiti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ali da načelno to nije najsrećnije rešenje koje u principu ne daje nikakve rezultate. Pobulić dodaje da obe opcije koje su do sada pominjane u javnosti imaju ozbiljne nedostatke.
“Kad zatražite mišljenje preko organa UN, tada ste izloženi raznim političkim stavovima jer to treba da donesu tela gde ministarstva spoljnih poslova daju svoja gledišta koja su apsolutno poltički obojena, a ne pravno. To je u neku ruku veća neizvesnost. Ako tužite države, onda ulazite u drugu zamku. Procesi mogu da traju godinama a dotle se situacija na terenu može znatno promeniti i onda ćete doći u situaciju da dobijete presudu suda koja vam praktično u vašoj politici ili u vašim odnosima sa svetom neće mnogo značiti”.
Osim tužbi i mišljenja Međunarodnog suda pravde postoji još jedna opcija na kojoj se trenutno radi, ističe pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH za genocid i ambasador u Holandiji profesor Radoslav Stojanović.
“Da se pred Savetom bezbednosti UN dođe do mogućnosti da se donese odluka o poništenju akta nezavisnosti Kosova u kom slučaju sva priznanja otpadaju pošto ta država nestaje. Ali, ova mogućnost je malo verovatna. Tu se mešaju pravne i političke stvari. Pravno, jedino Savet bezbednosti može da donese takvu odluku, a politički ne može jer oni koji imaju pravo veta neće glasati za takvu odluku i to vam je politika.”
Na posletku, Simeon Pobulić zaključuje da Tadić, zahtevom da se donesu nove pravne mere, zapravo traži razjašnjenje koja bi od dve pomenute opcije, tužbe ili savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, više odgovarala Srbiji:
“On sad traži da pravnici sve to još jednom preispitaju, da daju svoje mišljenje o kompletnom potezu. Ne samo šta je moguće, nego to što je moguće kako treba izvesti i šta treba na kraju očekivati s obziroma na pravne norme, s obzirom na odnose snaga onih koji će o tome odlučivati”.
