Svake godine nevladine organizacije za ljudska prava i porodice žrtava obeležavaju zločin počinjen nad putnicima voza br. 671, a ove godine, prvi put, godišnjica je bila obeležena na mestu otmice, na železnickoj stanici Štrpci u Republici Srpskoj.
Više nevladinih organizacija u zemlji i regionu zatražilo je da se ovaj zločin u potpunosti rasvetli. Sandra Orlović, iz Fonda za humanitarno pravo, koja je sa porodicama žrtava boravila u Prijepolju, za RSE kaže:
"Zločin u Štrpcima je, kao i zločin u Severinu, specifičan po tome što se radilo o državljanima tadašnje SRJ koji su prolazeći kroz teritoriju Republike Srpske oteti od strane formacije Vojske Republike Srpske. Ono što je zaista specifično i porazno za ovu državu je to odsustvo prave reakcije državnih organa na to što se desilo tim ljudima, tako da imamo situaciju da i danas posle 15 godina tela još uvek nisu pronađena. Ne postoji zvanična inicijativa, čak ni indicije, da se državni organi uopšte interesuju i angažuju po tom pitanju. Ovi ljudi koji su oteti u Štrpcima i stanovnci Severina su za državu, čini mi se, kao žrtve drugog reda. Ovde danas nije bilo države Srbije, ovo je bio jedan privatan skup, i to je jedna velika sramota za ovaj grad i za državu Srbiju."
Više nevladinih organizacija u zemlji i regionu zatražilo je da se ovaj zločin u potpunosti rasvetli. Sandra Orlović, iz Fonda za humanitarno pravo, koja je sa porodicama žrtava boravila u Prijepolju, za RSE kaže:
"Zločin u Štrpcima je, kao i zločin u Severinu, specifičan po tome što se radilo o državljanima tadašnje SRJ koji su prolazeći kroz teritoriju Republike Srpske oteti od strane formacije Vojske Republike Srpske. Ono što je zaista specifično i porazno za ovu državu je to odsustvo prave reakcije državnih organa na to što se desilo tim ljudima, tako da imamo situaciju da i danas posle 15 godina tela još uvek nisu pronađena. Ne postoji zvanična inicijativa, čak ni indicije, da se državni organi uopšte interesuju i angažuju po tom pitanju. Ovi ljudi koji su oteti u Štrpcima i stanovnci Severina su za državu, čini mi se, kao žrtve drugog reda. Ovde danas nije bilo države Srbije, ovo je bio jedan privatan skup, i to je jedna velika sramota za ovaj grad i za državu Srbiju."
Za zločin u Štrpcima optuženi su pripadnici paravojnih formacija pod komandom Milana Lukića. Prema navodima optužnice, grupa vojnika, koju je predvodio Milan Lukić, 27. februara 1993. godine, tačno u 15 casova i 48 minuta, iz voza koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar izvela je 19 putnika, a zatim ih kamionom prebacila u Višegradsku banju, gde su posle mučenja ubijeni. Većina ubijenih bili su iz Priboja, Prijepolja, Beograda i Podgorice. Za otmicu putnika odlukom Višeg suda u Bijelom Polju na 15 godina zatvora osuđen je Nebojša Ranisavljević iz Despotovca. Vrhovni sud Crne Gore potvrdio je tu presudu.
Selma Memović, čijeg oca su ubili pripadnici ove paravojne formacije, kaže za RSE da vlasti u Srbiji ne pokazuju spremnost da ovaj zločin rasvetle do kraja:
"Žalosno je i tragično što se setimo samo za godišnjicu. Porodice se ne sete samo za godišnjicu, ali današnja vlast, nadležni organi i sva ostala uprava se sete samo ovako za godišnjicu i to je jako žalosno. Nadamo se da će se rasvetliti."
A, Šefkija Kaljević, čiji je tridesetogodišnji brat Niazim, takođe, jedna od žrtava zločina u Štrpcu, kaže za RSE da se porodice žrtava osećaju zaboravljeno i poniženo:
"Ne može se opisati kako se osećam, ne samo ja već i svi članovi porodica, kada ni posle 15 godina ne znamo gotovo ništa o svojim najbližima. Sećam se dobro, kao da je juče bilo, iako je prošlo 15 godina. Nisam mogao ni pomisliti da tako nešto može da se desi u našoj državi, da se ne otkrije, iako se zna ko je nalogodavac, organizator i izvršilac egzekucije – jednostavno se ćuti."
Ramiz Crnišanin iz Sandžačkog intelektualnog kruga, za RSE, naglašava da žrtve u Štrpcima ne smeju biti predmet manipulacije i instrumentalizacije:
"To je zločin kojeg se savremeni svet grozi, da se putnici i radnici preduzeća koji su krenuli na svoje poslove otmu i pobiju, da za to odgovaraju neki sporedni izvršioci, a da se ne utvrde pravi krivci i organizatori te otmice. Srpska demokratska javnost bi trebala da se suoči sa stvarnošću, međutim, i dalje se krše ljudska prava i negiraju žrtve, i to javno preko raznih udruženja. I dalje se sprečavaju razni skupovi od strane profašističkih organizacija kao što je 'Obraz' i druge – to je ono što zabrinjava."
Šest NVO za zaštitu ljudskih prava iz Srbije zatražilo je "sprovođenje temeljne istrage i suđenje ostalim počiniocima i naredbodavcima, javno priznanje stradanja žrtava kroz podizanje spomenika, saopštavanje pune istine i uloge bivših vlasti o ovom zločinu, te angažovanje na utvrđivanju lokacija na kojima se nalaze posmrtni ostaci njihovih najbližih". Sandra Orlović dodaje:
"Sama činjenica da procesom, i pored jasnih naznaka i čvstih osnova da su u zločinu učestvovala još neka lica, čija su se imena tokom postupka često pominjala, nisu svi obuhvaćeni nam govori da pravda zapravo nije zadovoljena u apsolutnom smislu. Dakle, pravda je zadovoljena samo u jednom malom delu. Porodice žrtava, koje je ova država takođe zaboravila, danas sigurno ne mogu biti zadovoljne onim što se dešavalo tokom tog postupka."
Tela ubijenih putnika sve do danas nisu pronađena. Članovi porodica žrtava kažu da bi im pronalaženje posmrtnih ostataka, barem u nekoliko, olakšalo sadašnje patnje. Šefkija Kaljević ističe:
"Kada bih znao gde su mu kosti, kada bi se proces završio, mogao bih da odem da mu se pomolim – bilo bi mi lakše."
Uprkos izostanku spremnost vlasti u Srbiji da ovaj zločin rasvetli do kraja, Selma Memović veruje da će telo svoga oca na kraju ipak pronaći:
"Nada umire poslednja."
