RSE: Gospodine Kruniću, u ovoj seriji Radija Slobodna Evropa razgovaramo o uzrocima raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Da li se slažete sa mišljenjem da je taj raspad počeo još u godinama pozne Titove vladavine? Neki čak misle da je raspad počeo još početkom sedamdesetih godina, u vreme kada je Tito slomio takozvana liberalistička rukovodstva u Zagrebu i Beogradu, rukovodstva koja su navodno bila sklonija reformama. Kako gledate na to mišljenje i u kakvom je vama sećanju ostalo to razdoblje poslednjih godina Titove vladavine?
Krunić: Da, moguć je zaključak - da je raskol počeo početkom sedamdesetih godina, mada se može ići i dublje u prošlost. Recimo, do reformske godine 1964. - 1965. Istina je da su klice raspada postojale uvek, samo je pitanje pogleda na to kako se taj federalni organizam lečio od ranijih kriza. Ja, ipak, lociram početak raspada Jugoslavije u 1988. godinu. Jer, tada više nije bilo leka za nju. Kao prvo, 1988. godine počinje razbijanje federacije, a sa razbijanjem federacije Jugoslavija više nije mogla opstati, jer je jedino kao federacija i mogla egzistirati. Drugo, sa dezavuisanjem federacije dolazi do snaženja centrifugalnih sila. To snaženje faktora cepanja je dobilo neverovatne razmere u 1988. godini i više nikad nije zaustavljeno. Najzad, 1988. godina je već sedma ili osma uzastopna godina podbačaja u ekonomskom razvoju Jugoslavije. I kad su se te okolnosti stekle, onda je, po mom mišljenju, to vreme pravo određenje za odgovor na pitanje kada počinje raspad Jugoslavije. Istina je da je i '71. godina bila godina velike uznemirenosti u Jugoslaviji, kada je došlo do eksplozije maspoka u Hrvatskoj. Taj maspok (masovni pokret) u Hrvatskoj je dosta uzdrmao Jugoslaviju. Kao što je poznato, tada je došlo do intervencije vrha SKJ, Tita lično, prvo u leto '71. godine, na takozvanom sastanku u vili Vajs u Zagrebu, pa je onda došlo do sastanka u Karađorđevu, tj. do 21. sednice, kada se u dvodnevnoj raspravi otvaraju sva pitanja političkog stanja u Hrvatskoj. želim da podsetim da je te '71. godine Tito vrlo resko napao hrvatsko rukovodstvo zbog maspoka, zbog nacionalizma, zbog razbijanja federacije. U svim tim raspravama uopšte nije bilo reči o nekakvim njihovim reformskim poduhvatima. Oni su, naime, kritikovali federaciju, kritikovali su koncentraciju kapitala i takozvani anonimni kapital koji se odlivao u beogradske banke i zbog koga su oni imali neposredan povod da pokrenu političke akcije. Ali, stvari su se otele kontroli koja je prerasla u nešto što nije bilo željeno i što je bilo vrlo opasno. činilo se da tog trenutka hrvatsko političko rukovodstvo i nije bilo svesno u kakvo je sve vode zašlo. Tito ih je otvoreno pitao: "Hoćete li vi ponovo četrdeset prvu? Zar vi ne znate da se Srbi naoružavaju po Krajini, po Lici? Kuda će to odvesti?" Bio je vrlo rezak. U jednom trenutku je rekao: "Ako neko od vas neće da se bori protiv toga, neka napusti odmah sve funkcije, neka se povuče." Dakle, to je bila jedna vrlo direktna prozivka. U Srbiji je bilo nešto drugo. U jesen '72. godine je došlo do rasprave o stanju u Srbiji, rasprave u političkom vrhu Srbije kod Tita. A mislim da su ta dva događaja identična samo po tome što su i jedan i drugi razrešavani ili, kako bih rekao, i jedan i drugi su okončani raspravom kod Tita i u prisustvu Tita. Tako da to ima snažan prizvuk njegove lične intervencije u prilike u Hrvatskoj i Srbiji. Tih intervencija, valja se podsetiti, bilo je i u Makedoniji, zatim ih je ranije bilo u Sloveniji, sa takozvanom "cestovnom aferom". Bilo ih je i u nekim drugim krajevima. Setimo se nekoliko njegovih rasprava i razgovora sa albanskim rukovodstvom na Kosovu 1968. godine, pa i 1978., i tako dalje.
RSE: Kad vas pitam o početku sedamdesetih godina, ciljam na neka mišljenja da su i u Hrvatskoj i u Srbiji posle tih intervencija rašireni stavovi da se, eto, iz jugoslavenskog vrha sprečavaju reformske struje, da se sprečava demokratizacija, da je Jugoslavija pretežak okov za nacionalne težnje za promenama. Da li se u tom smislu može govoriti o porastu otpora prema jugoslovenskoj ideji, posle spomenutih brutalnih političkih obračuna sa, u narodu dosta ukorenjenim, političkim garniturama u Zagrebu i Beogradu?
Krunić: Ja to tako nisam doživeo, naročito u Srbiji ne. Jer, za srpsko rukovodstvo iz tog vremena sve se moglo reći, ali ne da je nacionalističko. Ono se kretalo vrlo obazrivo, kao po jajima, u čitavom periodu ustavne reforme od 1968. godine, pa dalje, a naročito 1971. godine. Bilo je obazrivo i krajnje korektno i kooperativno prema svima. I kad su imali neka nezadovoljstva zbog rešenja nekih odnosa u zemlji, nisu uslovljavali. Naprotiv, upozoravali su, ali su bili vrlo tolerantni, baš zato da Srbija ne bi izazvala nikakve raskole i da ne bi doprinela jačanju tih centrifugalnih sila, koje su očito bile prisutne. Ne može se u ovom razgovoru, naravno, ići dublje i duže u tu istoriju. Ali, ako je o Srbiji reč, onda bih još rekao - znate, tu je sticaj okolnosti. Ja se sad sećam, ovog trenutka mi pada na pamet, ona, valjda, francuska izreka - više vredi jedan dobar argument od nekoliko boljih arumenata. Taj jedan dobar argument za te događaje iz 1972. godine u Srbiji - ja nemam. Tito je tada osudio rukovodstvo Srbije zbog "gnjilog liberalizma". To je bila formula - gnjili liberalizam, pa onda, razume se, nedovoljna borba protiv nacionalizma, pa da ima dosta zapostavljanja klasne borbe i klasnog interesa u Srbiji, i tako dalje. Mislim da je, istini za volju, više godina postojao jedan hladan, službeni odnos dela rukovodstva (ili najvažnijih, najodgovornijih ljudi) iz Srbije prema Titu i prema saveznom rukovodstvu. U nekim ekscesnim situacijima to se vidi iz odnosa prema Dolancu, koji je bio izvršni sekretar saveznog partijskog vrha. Zatim postojalo je jedno uverenje, koje nije bilo neosnovano, da su i Koča Popović, i Todorović, i Nikezić, pa i neki drugi - svi dosta hladni i dosta distancirani od nekih poteza Tita i saveznog vrha u pitanjima spoljne politike, a i one u zemlji. To je, naravno, stvaralo podozrenje kod dela rukovodstva u Jugoslaviji, pre svega kod samog Tita. On je, čak, i u Hrvatskoj, da se sad vratim malo nazad, u raspravi sa njima rekao: "Ja znam da i u Hrvatskoj i u Srbiji ima onih koji govore protiv mene". To je to podozrenje, koje je razvijalo međusobno nepoverenje. A ja ne verujem da je to bio jedini razlog. Mislim da je tu bilo više potrebe da se predupredi neposlušnost u Partiji, da se predupredi to lagano odvajanje, lagano oponiranje politici koja se definiše kao partijska politika u samom saveznom vrhu.
Normiranje utopije
RSE: Pošto ovde govorimo o uzrocima kasnijeg raspada Jugoslavije, hteo bih da vam postavim neka pitanja oko saveznog ustava iz 1974. godine. Dugo se, naročito u Beogradu, analizirao taj ustav i mnogi smatraju da je on bio taj prvi korak ka raspadu. Vi ste baš u to vreme bili u Beogradu, gde ste kao vojvođanski kadar učestvovali u svim tim ustavnom raspravama. Da li se moglo osetiti, još tada, da se novim ustavom eventualno stvaraju pretpostavke za raspad, ili ste pristalica onog mišljenja - da je to, ustvari, bio pokušaj da se jugoslovenske republike kako-tako održe zajedno?
Krunić: Ustavna reforma nije bila motivisana samo stanjem u federaciji i odnosima između republika koje čine federaciju. Istina, i to je bio važan faktor. Na kraju-krajeva, mnoge pobune iz republika išle su zbog toga što ustavom nisu dovoljno utemeljene republičke samostalnosti u razvojnoj politici, nije preciziran pojam suvereniteta i republika. Ustavne reforme su, ako se setimo, i u prvoj i u drugoj fazi, pa zaključno sa Zakonom o udruženom radu (ZUR-om), išle u pravcu dalje razrade i utemeljenja pozicije udruženog rada u društvu i podastiranja jednog normativnog okvira za stabilniji razvoj samoupravljanja. To će se završiti sa drugom fazom ustavnih promena i sa 10. kongresom 1974. godine. I mi posle toga imamo jedan relativno miran period sve do kraja Titovog života, odnosno do 1981. godine, do početka kosovskih događaja. Meni se čini da je tada bilo jako važno obezbediti samostalnost republika i autonomnost pokrajina, samostalnost u autonomnosti, u onome što pojmovno to treba da znači. I to je i postignuto. Da li je toga u ustavu iz '74. bilo više ili manje od potrebnog, različito će se ocenjivati. Oni koji su bili pristalice unitarističkog koncepta Jugoslavije ili nešto tvrđeg koncepta zajednice, a u svakom slučaju tvrđe i jače pozicije saveznog rukovodstva, slede logiku da je ustavom iz '74. godine otvoren proces razlaza, da je puklo ono vezno tkivo koje je držalo republike i pokrajine u zajednici. Ja ne mislim tako. Mislim da su kasniji događaji potvrdili da se Jugoslavija mogla jedino održati na federaciji, na federalizaciji zemlje i sistema, na uvek pažljivom praćenju samostalnosti i odgovornosti republika i za celinu, ali i za svoj sopstveni razvoj. Na kraju-krajeva, Jugoslavija je i nastala, istini za volju tek ona druga Jugoslavija, tako što su se, kako smo to posle i u ustavu definisali, narodi i narodnosti republika dogovorili da žive u zajedničkoj državi. To je ta formula koju je trebalo osnažiti i u realnim pozicijama republika. Više je, možda, zasmetalo tada, pa i kasnije, što se u mnogim odredbama ustava, a naročito u Zakonu o udruženom radu, krenulo u normiranje utopije. Dakle, ono što je idealno zamišljeno, što je sledilo mladog Marksa ili se razvilo kod postarijeg Kardelja, pretvoreno je u normu za koju se trebalo izboriti da se sprovodi, od načela, recimo, "slobodne razmene rada", pa do mnogih drugih vrlo delikatnih pitanja funkcionisanja sistema. Ja taj koncept ne osporavam kao ideal, kao pogled na budućnost, kao, čak, oblik demokratije, oblik najpotpunije građanske participacije u odlučivanju u društvu, participacije građana, a ne stranaka - ali, naravna stvar, da je taj sistem, pošto je bio i preglomazan i prenormiran, pucao. A ništa nije bilo gore, nego tvrdoglavo slediti sve to što je normirano u jednom razmaku od gotovo 10 godina, s upornim ponavljanjem da se to mora sprovesti. Prošla su posle tri kongresa od Desetog, tri kongresa i 12 godina, a da smo se mi stalno zadržavali na takozvanom kontinuitetu, kontinuitetu jedne politike koja je bila zajedno s Titom formulisana, a koja je 1974. godine zaokružena u jedan sistem. I trebaće dosta vode da protekne Dunavom, da se onda odgovorni ljudi sete, tek negde 1984./1985. godine, da treba izvršiti reviziju normative u pogledu udruženog rada, osnovnih organizacija udruženog rada, te atomizacije u privredi, pa onda niza drugih pitanja. Tada će doći i do ponovnog otvaranja pitanja redefinisanja nekih funkcija federacije, jer je ona očito prestajala da funkcioniše. Ona, naime, nije mogla funkcionisati po prostom zbiru "jednorodnih" interesa republika. Nije imala izvorne funkcije, pa su joj se morali pridodati veći autoritet i snaga organa federacije, da bi mogla da se dalje razvija. Na kraju-krajeva, vrata su bila otvorena mnogim promenama. Mislim da uopšte nije bila greška u federaciji, u federalizaciji. Setićemo sa da je i 1938. - 1939. godine 20. veka, Kraljevina Jugoslavija, kao unitaristička država, krenula u federalizaciju. Sporazum Cvetković - Maček je to. Hrvatska banovina je oblik federalizacije. Slovenci su još tada, u vreme razgovora Cvetković - Maček oko Hrvatske banovine, otvorili i svoje pitanje. I da nije bilo rata, verovatno bi taj put išao dalje ka federalizaciji. Sva naša spoticanja posle Drugog svetskog rata bila su vezana za nefunkcionisanje zajedničke države, zbog toga, kako smo tada govorili, a što se sad čini da je obična fraza, što federacija "ne federira", i tako dalje. Jedini oblik zajedničke države je mogla biti federacija. Teško je nagađati, ali verovatno da će i svaki budući oblik povezivanja na prostorima Balkana ili bivše Jugoslavije, kroz neke decenije tamo unapred, morati strogo voditi računa o toj samostalnosti entiteta koji čine jednu takvu ili drukčiju zajednicu, svejedno kako god se ona zvala.
Podšišavanje autonomije
RSE: Idemo nekako hronološki, sada smo na početku osamdesetih godina. Tita više nema, pali se kosovska kriza, javlja se parola "Kosovo republika", demonstrira se. Vi ste u to vreme već u Novom Sadu, u vrhu Pokrajinskog komiteta. Mnogo se govori o tome da je Kosovo, osim što je jedno izvorno krizno žarište u Jugoslaviji, u velikoj meri poslužilo srpskom rukovodstvu i kao instrument političke manipulacije. Da su navodno čitave ekipe srpskog rukovodstva tim kosovskim problemom stalno presirale Jugoslaviju, da bi izborile jedan drugačiji položaj Srbije i da bi, eventualno, nametnule neke drugačije koncepcije Jugoslavije. Da li i vi delite mišljenje da je Kosovo bilo i politički zloupotrebljavano?
Krunić: Da, svakako. Nažalost, parola "Kosovo republika", koja se pojavila 1981. godine u studentskim nemirima u Prištini, (a, podsećam, studentske nemire imali smo i u Zagrebu 1971.), u suštinskom smislu javljala se i ranije. Ona, ustvari, nikad nije ni zgasla. Uvek je bila negde pritajena. Ipak, mislim da se, posle poraza balista 1945. odnosno 1946. -1947. godine, kad su oni potpuno likvidirani, stanje na Kosovu bilo dosta smirilo. Kosovo će, međutim, ostati jedna tema koja nije do kraja, kako bih rekao, ne samo politički nego ni studijski praćena, ni izučavana. Mi smo samo sledili politički tok događaja, pa smo se tako i ravnali. To je bilo pogrešno. Srpsko rukovodstvo je 1981. godine odmah postavilo pitanje autonomija, zbog događaja koji su se odigrali u martu i aprilu mesecu u Prištini. Celo to leto, sve do poznate 18. sednice u decembru, trajaće o tome rasprave, više-manje zatvorene, u Predsedništvu CK Srbije i u drugim organima. Ali, to nije izlazilo u širu javnost. To su bile vrlo mučne i teške rasprave. Povodom srpskih zahteva, mi smo tada otvoreno govorili: "Pa tu se radi o visokom podšišivanju autonomija, mi na to ne pristajemo". Stalno smo se bunili, još od 1. sednice CK Jugoslavije, maja 1981. godine, pa dalje, što se spajaju tekući događaji na Kosovu i status autonomija u Jugoslaviji i Srbiji. Međutim, srpsko rukovodstvo je upravo to pitanje otvorilo. U leto 1981. godine već će se čuti na Predsedništvu CK Jugoslavije - da Srbija nije ravnopravna, da srpski narod nije ravnopravan (Petar Stambolić). Naravno, time se načinjalo jedno krupno pitanje ustrojstva zemlje. Dobro, tome smo odolevali, i tek će u decembru 1981. godine to krucijalno pitanje prvi put izaći u javnost. I ta sednica, koja je poznata po tome što je trajala dva-tri dana, što je na njoj govorilo sto i nešto govornika, prvi put je uznemirila najširu javnost. A za aktere politike je ona samo finale višemesečnih rasprava.
RSE: Govorite o sednici CK Srbije?
Krunić: Govorim o 18. sednici CK Srbije, decembra 1981. godine. Kasnije će se to raspravljati kao pitanje otpora Vojvodine srpskom rukovodstvu. Na toj 18. sednici ja sam u jednom trenutku postavio pitanje: "Pa, dobro, tema je Kosovo, a raspravlja se o Vojvodini. Ko je na dnevnom redu, Vojvodina ili situacija na Kosovu?" Baš zato što se tako naglo krenulo u rešavanje takozvanog srpskog pitanja, sada već na nov način, i to godinu dana posle Tita, naravno da smo svi bili podozrivi da se tu hoće jedna potpunija revizija ustavnog položaja republike, a to znači, pre svega, gubljenje pozicije autonomija i zato smo žestoko davali otpor. Taj žestoki otpor trajaće sve tamo do 1988. godine, nekad uz podršku jugoslovenskih organa, odnosno drugih republika, nekad bez te podrške - to je zavisilo od konkretnih okolnosti. Ako dozvolite, hoću još da kažem da mislim da albansko pitanje na Balkanu, pa i u Jugoslaviji nikad nije priznato kao legitimno. Ono nikad nije ni otvoreno. Postojalo je srpsko pitanje, postojalo je hrvatsko, s vremena na vreme se otvaralo i slovenačko, ali albansko pitanje - nikad. Ta stvar se završavala na granici kulturne autonomije, koju, evo, možemo, kao 1989. godine, na kraju-krajeva i da ukinemo. To pitanje se gubilo iz vida i mislim da se i na ovom slučaju vidi taj neistoričan, nepolitičan odnos rukovodstva u Srbiji prema temeljnim pitanjima sopstvene države. Gubilo se iz vida da je albanski narod doživeo, prvo, jednu eksploziju nataliteta, da su mu otvorena vrata jednog civilizacijskog procesa, i to sve u više-manje zaokruženom krugu, sa oko šest miliona ljudi. S tom činjenicom se nikad ozbiljno nismo suočili, sa činjenicom da je to sad dosta značajan i nov faktor političkih odnosa na Balkanu, pa i u Evropi. Može se činiti da je to ironija istorije i politike - ali su svi nacionalni albanski pokreti išli od kosovskih Albanaca, od "naših" Albanaca. Priština je postala jači centar albanske kulture i albanske nacije nego Tirana i nas je, kako da kažem, držala u miru sama okolnost da je tamo Enver Hodža i da naši Albanci tamo neće, da oni u taj savez neće. Zato su tražili visoku autonomiju. Pa i 1972. i 1973, oni su tražili veći stepen autonomije nego mi iz Vojvodine. Mi nikad nismo tražili grb, zastavu, himnu i tako dalje. Oni su to već tada tražili, 1971./1972. godine. To je interesantno. Ali mislim da se taj naš ignorantski odnos prema albanskom pitanju sveti, onda kad se to silom preseca, kad se rešava na drastičan način, koji u politici nikad, razume se, nije probitačan.
Nepristajanje na Jugoslaviju
RSE: Negde 1986. godine, vojvođanski komunisti vas delegiraju u centralno partijsko rukovodstvo u Beogradu, a nekako se u to vreme probija na sam vrh Saveza komunista Srbije i Slobodan Milošević. Zanima me da li ste pristalica teze da je Milošević bio jedan "fatalan izbor" ili zagovarate ono drugo stanovište - da svaka istorijska tendencija sebi nađe izvršioca?
Krunić: Ako je moguće to pomiriti, ja bih prihvatio i jedno i drugo. Jeste bio fatalan, nema šta. Ali fatalan je bio u meri u kojoj nije bio samo jedinstven događaj u tom vremenu u kadrovskoj politici i u politici u Srbiji uopšte. Njegov izbor za predsednika nije slučajan. Na tome su jako insistirali u partijskom rukovodstvu Srbije. Ne svi, tu su oni bili već podeljeni. Jedna trećina u partijskom rukovodstvu, otprilike, bila je protiv, a dve trećine su, naravna stvar, pristajale uz ono što je predlagao tadašnji predsednik Predsedništva CK Srbije, Ivan Stambolić (i znalo se da iza toga stoji i drugi veći deo državnog rukovodstva). Jeste, radilo se tada o vaspostavljanju onih istorijskih tendencija koje sada možemo prepoznati kao tendencije ka velikoj Srbiji ili ka srpskoj Jugoslaviji pod izgovorom drukčije pozicije Srbije u Jugoslaviji. Pažljiva analiza će, po mom uverenju, nesumnjivo voditi ka zaključku - da je Srbija sa Slobodanom Miloševićem demonstrirala nepristajanje na ravnopravnost u Jugoslaviji. Ona je, navodno, tražila samo ravnopravan položaj za sebe, ali faktički, sve do raspada Jugoslavije, ona je demonstrirala i nepristajanje na ravnopravnost. Evo, to će potvrditi i praksa treće Jugoslavije. I to je ta stara zamka. Zato govorim o vaspostavljanju istorijskih tendencija, jer su one u Srbiji u političkoj misli i među javnim ličnostima često bile prepoznatljive, čak i javno saopštavane. A, naravno, one su bile fatalne. Slobodan je, na kraju-krajeva, želeo da bude vođa i on je to i postao. Ta sklonost ka vođi je bila prepoznatljiva u različitim arhaičnim slojevima, pa i u delu elite u Srbiji, i oni su ga, tako da kažem, lansirali u orbitu, iako su morali da znaju kakve su njegove osobine. Ako to nisu znali, onda je to jako loše za njih. Srbija polovinom osamdesetih godina zapada u više zamki. To je, prvo, ono o čemu smo već govorili - spajanje kosovske krize sa pitanjem položaja autonomija u Srbiji i Jugoslaviji. Zatim, mislim da je za kasniji sled događaja bio dosta značajan izbor Nikole Ljubičića za predsednika Predsedništva Srbije. Mi smo to kadrovsko opredeljenje tada oćutali. Ja sam ga skoro, u razgovoru sa nekim ljudima u Srbiji, ponovo pokrenuo: "Zašto ste vi na visoku republičku poziciju birali Nikolu Ljubičića, profesionalnog vojnika, koji je bio Titov general i ministar odbrane celu prethodnu deceniju? Koji su bili razlozi da on tada dođe u Srbiju, kao da Srbija nije imala ljudi da budu na toj funkciji, koji su tu bili autentični, izrasli na privrednim i političkim temama Srbije?" Danas se ne krije da su, ustvari, hteli baš takvu prestižnu ličnost, koja je imala autoritet u Jugoslaviji, baš taj vojnički autoritet, pa onda i politički, zbog rešavanja tog takozvanog srpskog pitanja - vis-a-vis autonomija i svog položaja u Jugoslaviji. Sledeći taj politički cilj, došlo se do izbora Slobodana, kao čvrstog, odlučnog, onog koji će rešavati stvari prečim putevima, jurišnički. A nije bila tajna, ustvari, za rukovodstvo da on nije pristajao na autonomije kao takve, sem kao na neko nužno zlo koje, eto, ne možemo da izbegnemo. Dalji tok svari je bio neizbežan. Da je zaustavljen 1987. godine, na onoj 8. sednici, Milošević bi verovatno ostao u sećanju samo kao radikalan političar, možda i kao verbalni reformator, kao prodoran čovek, ali ne bismo imali sve ove posledice. No, posle su sve te nedoumice nestale, ostalo je samo u svesti ljudi, pa i u političkoj praksi - dokazivanje vođe. I u tom smislu jesu te istorijske tendencije uzrok daljih događaja. Mi smo davali upozorenja jula 1988. godine, kad su počeli događaji i demonstracije, ali nas tada nisu razumeli.
RSE: Mislite na vojvođansko rukovodstvo?
Krunić: Da, da, na vojvođansko rukovodstvo. Kad je ovde saopšteno i kad je ovde rečeno - ako se on ne zaustavi, biće veliko zlo, napraviće on veliko zlo, i tako dalje, to je naišlo na nerazumevanje. Privatno je većina ljudi iz drugih republika odobravala naš stav, jer su i sami bili nepoverljivi. Prema Miloševiću je već bio prisutan visok stepen podozrenja, nema šta. Ali, sva rukovodstva su tada, više-manje, vodila tekuću politiku, tako da se ne narušava mir u kući, i to će posle baciti senku na čitav tok događaja leta i jeseni 1988. godine, pa onda, razume se, i kasnije.
Kad se pšenica ne pokosi na vreme
RSE: Polovinom 1987. godine postajete i predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Da pokušamo da se setimo, to je već godina kada se širom Jugoslavije, čini mi se, znalo da smo na izvesnoj prekretnici, da se država i društvo moraju reformisati, da se ekonomski sistem mora radikalno menjati. U kojoj meri je tada savezno partijsko rukovodstvo bilo svesno da dolazi vreme ubrzanih promena? Da li je u tom rukovodstvu bilo spremnosti na neke radikalne reforme? I, sa kojom idejom ste pripremali, to je tada bio jedan od vaših glavnih poslova, onu međukongresnu konferenciju, 1988. godine? Molio bih vas i da ocenite raspoloženje, stanje svesti i raspored snaga u najužem partijskom rukovodstvu u to vreme.
Krunić: Ceo period od 1986., odnosno od 13. kongresa, išao je dosta nervozno, politički život u federaciji se odvijao pod jakim pritiskom kosovskog pitanja. Kako je vreme odmicalo, nije bilo sednice, a onda nije bilo ni dana, da Kosovo kao tema nije pritiskalo, više-manje, sva rukovodstva, a naročito CK Jugoslavije. Drugo, nervoza je bila izrazita, pa je 13. kongres bio dosta žestok kongres, u smislu kritike partijskog rukovodstva zbog sporih reformi i sporih promena u društvu. Kritika nije uvek bila jasno definisana, nekad su te kritike bile i protivrečne, ali, u svakom slučaju, došlo je do jednog javnog manifestovanja nezadovoljstva vrhom Partije. Od 1987. godine, gotovo se ništa ne menja, samo što je kulminirala ta naša uznemirenost i svest da se stvari moraju brže menjati, pa smo se odmah toga uhvatili, ne čekajući sledeći kongres - hajdemo odmah na pripremu partijske konferencije, koja je statutom i bila predviđena da se zbog važnih stvari može održati između kongresa. Tako da smo već 1987. godine, već u poznu jesen, doneli odluku o tome i formirali pripremni odbor, negde decembra 1987. ili januara 1988. godine. Već je bilo prezrelo vreme za reforme. To vam je kao kad ne pokosite pšenicu sa njive na vreme, pa je skidate u nevreme, a onda pola otpadne, onda su gubici veliki. Mi smo imali velike gubitke već s tim kašnjenjem i dugo smo se bavili tim pitanjem - da li je za sve već kasno? Ja mislim da nije, da i tada, 1988. godine, vreme za jugoslovenske reforme nije isteklo i da su one mogle da se sprovedu. Ne prihvatam tezu da je za sve bilo kasno, jer su to dani nekoliko meseci ili godinu dana pre pada Berlinskog zida. Boljševičkom komunizmu je bilo odzvonilo. No, jedna stvar je taj proces u istočnoevropskim zemljama, pa i u samoj Rusiji, a druga stvar je u Jugoslaviji. Jugoslavija je bila zemlja reformi, ona je u njih ulazila stalno, ona je bila već nekako "ulaufana" sa reformskim potezima i mogla je da izvuče reforme i da ide u veće transformacije. Na kraju-krajeva, zar danas nije dobar dokaz toga, recimo, Slovenija i njen kasniji put i uspešan tranzicioni postupak? Taj naš odbor za pripremu konferencije radio je nekih pet meseci, sa dosta spoticanja. Postojale su oštre podele, ali te podele u odboru za pripremu konferencije nisu bile republičko-pokrajinske, nego su bile personalne, pojedinačne. I ranije se to primećivalo u Centralnom komitetu - da su tu i ostaci, kako bih rekao, pristalica "kontinuiteta", a ustvari one politike koja okoštava, koja se zadovoljava, naprimer, Kardeljevim "Pravcima razvoja", ili se zadovoljava "Kritičkom analizom funkcionisanja političkog sistema", koju je jedna grupa radila čitavih godinu dana, a njen rezultat je tada i u novinama okarakterisan kao jedno površinsko šmirglanje stanja, te kao signal nesposobnosti Partije za dublje reforme. Ipak, u pripremljenim dokumentima Konferencije smo, kako-tako, krenuli s promenama - i to u tri pravca. Ekonomske reforme, tu je i tržište, tržišno poslovanje, tržište kapitala, tržište radne snage, sve vrlo delikatne teme i trebalo je mnogo vremena da se to "svari" u odboru za pripreme, da se primi i da se na Konferenciji lansira. Zatim, u političkom sistemu - to će biti ustavne promene, dalji proces demokratizacije, pluralizam, ali ne samo pluralizam samoupravnih interesa nego pluralizam sada već, doduše na Konferenciji još uvek stidljivo, kao pluralizam koji se ne završava unutar "bespartijskog sistema", nego otvara politički pluralizam i u drugim oblicima.
RSE: U to vreme Milošević još ima imidž reformatora, gotovo jednog energičnog reformatora, koji se prikazuje, u onoj štampi koja ga je podržavala, kao čovek koji će preseći te Gordijeve čvorove samoupravnog socijalizma, koji će energično ići u pravcu ekonomskih reformi. Da li je on doista iznosio neke radikalne reformske ideje u to vreme?
Krunić: Ne. On je prvi put, kako da kažem, zaorao brazdu reformi na jednoj sednici CK Srbije kada je osporio OUR-izaciju, atomizaciju privrede i zalagao se za radnu organizaciju kao noseći oblik organizacije u privredi i udruživanju i u regulisanju svih odnosa u poslovanju. Kasnije, u vreme priprema Konferencije, on nije bio aktivan, već je tada bio obuzet idejama koje je želeo da ostvari uz temu Kosova. Ne zaboravite da je 1987. godine, a to znači nekoliko meseci ranije, bila 8. sednica CK Srbije, na kojoj je došlo do rušenja jednog dela rukovodstva: Ivana Stambolića, Dragiše Pavlovića i još nekih ljudi i da je tada Kosovo izbilo u prvi plan kao tema, a, ustvari, to je bilo pokriće za te obračune. Kosovo je izbilo u prvi plan kao tema koja se, navodno, mora rešiti za tri meseca. Zato je onda vršen strašan pritisak na Jugoslaviju, strahovit pritisak - jer, tobože, zaostaje se, ne radimo ništa, Kosovo se mora rešiti. I tada dolazi do onih silnih pretnji. Na svakoj sednici CK preti se da će doći delegacija s Kosova, da će se Srbi iseliti s Kosova, ako CK Jugoslavije, ako Skupština Jugoslavije i drugi ne učine to i to, i tako redom. Pritisak ide na federaciju, a onda posredno i na druge republike, pošto se, navodno, potiskuju mere za rešavanje kosovskog problema. Naravno, mnogi ljudi koji su radili u tim komisijama, u odboru i u telima za pripremu Konferencije, dosta su doprineli, ali ja želim sada da kažem da je konferencijske pripreme u suštini iznelo nekoliko ljudi. To je bio Ante Marković, to je bio Šoškić, to je bila Milka Planinc, tu su bili još neki iz Slovenije. I to su bili oni koji su vukli, ubrzavali posao i doista radikalizovali temu reformi u društvu. Ja mislim da je Konferencija dovoljno uradila time što je otvorila proces. I da nije bilo onoga što se kasnije desilo, taj proces bi bio nezaustavljiv. Videćete da je uz sva lutanja i sve velike nesporazume - već materijal za pripremu neuspelog 14. kongresa predviđao dalje dublje reforme, višestranački politički sistem i ne znam koje sve druge teme. To bi sigurno išlo jednim drugim tokom, ja mislim mirnijim tokom. To bi verovatno bio naš tranzitorni pokušaj. Da li bi uspeo ili ne, to je drugo pitanje, ali bi to bio naš pokušaj saobražavanja koncepta socijalističke, samoupravne, federativne Jugoslavije uslovima jednog liberalnog političkog sistema, zatim privatne svojine i uopšte novih odnosa u privredi.
Rat zvezda
RSE: U proleće 1988. godine vi ste na čelu Predsedništva CK SKJ i glavni ste domaćin Gorbačovu, koji dolazi u Jugoslaviju. Da li ste u tim razgovorima, u kontaktima između službenih razgovora, mogli da procenite dokle će ići Gorbačov, dokle će ga događaji odvesti u samom Sovjetskom Savezu i na istoku Evrope, ili se još nije pretpostavljalo da će uskoro pasti taj famozni Berlinski zid?
Krunić: Pa, mi smo i u zemlji, naime i u SIP-u i u Centralnom komitetu, sa osobitom pažnjom pratili događaje u Sovjetskom Savezu posle Brežnjeva. Tu je odmah bilo najava reformi, pa onda kasnije i više s dolaskom Gorbačova na čelo SSSR-a. Naš Renovica je išao u jesen 1986. godine u Moskvu. Došao je sa optimističkim ocenama o toku stvari. Kasnije, 1987. godine sam išao tamo i ja, vodio sam našu delegaciju na proslavu 70. godina Oktobra i na susret partija i levih pokreta koji je organizovan u Moskvi. Taj susret partija i pokreta je bio nešto neverovatno, nepojmljivo za ruske prilike, naime, za dotadanje prilike u političkom životu u Moskvi. Dolaze ljudi iz različitih zemalja, socijalisti i socijaldemokrate, zeleni, komunisti i drugi - i otvoreno kritikuju sovjete i Gorbačova. Njemu se obraćaju, kritikuju Sovjetski Savez zbog nekih, po njihovom mišljenju, ozbiljnih promašaja i u međunarodnoj politici i u poimanju socijalizma. I to je bio taj "prozor u novi svet" koji nas je ohrabrio. I mi smo tamo imali svoja saopštenja i istupanja. E sad, kad je Gorbačov dolazio kod nas u posetu, sledeće, 1988. godine, onda smo te razgovore podastirali nešto šire. Mojsov je imao liniju međudržavnih i međunarodnih odnosa, odnosno spoljne politike, a ja sam imao temu reformi, što je bila tema razgovora u CK-u. Razgovarali smo o reformi partije, oko pogleda na socijalizam, na društvo uopšte. Zaboravio sam da povodom boravka u Moskvi kažem da su se na spomentuom susretu partija i pokreta najcrnje pokazali bardovi istočnoevropskih zemalja. To je gotovo tužno bilo koliko su konzervativno, dogmatizovano, odbranaški istupali.
RSE: Na koga ciljate?
Krunić: Na sve tada glavne, od Čaušeskua i Husaka do Janoša Kadara. Vrlo težak utisak sam poneo. Negde u pauzi smo se sreli sa Gorbačovom, Dolanc i ja, pa sam mu ja ispričao onu anegdotu "Hvala, nemoj mi više pomagati". Znate ono, kad su tukli oca, a sin došao da ga brani, pa kaže: "Probajte da ga udarite još jednom, pa probajte još jednom, pa ću vam ja pokazati". A ovi samo tuku. Pa kad je ocu dosadilo, on reče: "Nemoj mi više pomagati". Tako sam ja razumeo njihovo istupanje i njihovu tobožnju podršku i pomoć Gorbačovu. Koliko sam razumeo i tada u Moskvi i posle razgovora u Beogradu, Gorbačov i celo njegovo političko rukovodsvo dosta su bili hladni prema lageru. I tu smo već razumeli da će oni raskidati te vojne, pa onda i druge odnose. Oni su to čak gotovo javno i najavljivali. Mada je Gorbačov tada, u jednom intimnom razgovoru, meni i Mojsovu predočio nešto što će iz ove perspektive biti vrlo zanimljivo. Obavestio nas je kao prijatelje da im neke zapadne obaveštajne službe vrlo gadno rade na severnom Kavkazu, da su toga svesni i žele da nas informišu o tome. Tako da je verovatno sa više strana počeo napad na njih. Kad smo ga ispraćali posle svih razgovora, iz Kupara, sećam se, kad se ta flota aviona uputila sa ćilipa ka nebu i dalje za Moskvu, da sam Mojsovu rekao: "Neka mu Bog bude na pomoći", verujući da je zagrizao, i to je ono što želim da kažem, jabuku vrlo krupnih reformi. Nisam siguran da je u to vreme već imao i jasnu predstavu o dinamici tih reformi, koje je bilo neophodno sprovesti. On je kretao tek početnim koracima, ali to je samo dokaz koliko je sovjetski sistem bio okoštao i koliko su reforme zahtevale duboke rezove. Zato smo i mislili da će njemu biti teško, jer, na kraju-krajeva, tamo su i drugi reformatori padali. To se desilo i Hruščovu, bez obzira što je on imao mnogo minimalniji program. E, sad, to je već vreme kad se otvaraju krupni razgovori, otvara se pitanje socijalizma i komunizma na jedan generalni način. Mi smo slutili da će doći do pucanja šavova u istočnoj Evropi. O Berlinskom zidu tada nismo govorili, mada nas njegov pad nije iznenadio, jer su njihovi odnosi sa Istočnom Nemačkom bili veoma loši. To smo znali. I to povlačenje nas nije iznenadilo, iako ono nije, razume se, pokazivalo samo njihov odnos prema Honekeru i prema istočnonemačkoj državi kao državi, nego uopšte, prema lageru. Sovjeti nisu bili u stanju da izdrže zapadni pritisak, taj "rat zvezda", tu utakmicu, oni više nisu bili dovoljno jaki. Kad prošetaju velike rakete Kremaljskim trgom, to je jedna stvar, a druga stvar je kad se zađe u Rusiju i kad se vidi kako ljudi žive i kad se ozbiljnije razmotri njihov potencijal, a naročito unutrašnji odnosi u Sovjetskom Savezu. Tako da smo, sve u svemu, mislili da će se oni suočiti s ozbiljnijim i težim problemima nego mi. O komunizmu nismo mnogo razgovarali. Sada se, evo, prisećam jednog događaja. I ja sam neposredno pre Gorbačovljevog dolaska u Jugoslaviju imao susret sa Džuliusom Njerereom u Daresalamu. On je bio jedan mudar političar. U jednom trenutku pitao me je šta ja mislim, da li je istina da se komunizam približava kapitalizmu? Usput se ogradio: "Ja nisam komunista, želeo bih to od vas da čujem". Naravno, ja sam imao odgovor jednog dobrog skojevca o tome ko se kome približava, ali to je već druga tema. U svakom slučaju, te priče smo i u Kuparima sa Rusima malo razmenjivali. Već je postojalo jedno, rekao bih, i kod njih, naročito među tim mlađim ljudima, koji više i nisu bili mlađi, kao što je bio Gorbačov, jedno uverenje da je boljševizmu odzvonilo i oni su zato zaorali s reformama. I to je njihova najdublja brazda.
Mali Minhen
RSE: Dobro, u tom kontekstu, u jesen 1988. godine, bukvalno počinju događaji koji će veoma brzo pocepati Jugoslaviju. Prva je na udaru Vojvodina, u onoj poznatoj oktobarskoj, takozvanoj "jogurt revoluciji". Do dana današnjeg se često razgovara na tu temu. Da li vam je u toj fazi pomagalo jugoslovensko rukovodstvo? Da li su jugoslovenske institucije mogle nešto učiniti da zaustave Miloševića?
Krunić: U to vreme jugoslovensko rukovodstvo je ustvari zbir republičkih čelnih ljudi, u partiji bar - dakle, predsednici centralnih i pokrajinskih komiteta, to je jugoslovensko rukovodstvo. Ja neću da potcenim druge koji su tamo učestvovali, ali hoću da kažem da su već takvi odnosi u Savezu komunista bili, pa i u drugim jugoslovenskim telima, da su republike te koje donose svoje tvrde ili svejedno kakve stavove i od njih se u nekom mogućem zbiru stvara jugoslovenska politika. Dugo je jugoslovensko rukovodstvo bilo za jedno mirno, dogovorno i konstruktivno rešavanje problema i odnosa u Srbiji. Dve godine je radila neka Kučanova komisija, vrlo dobro su to radili i vršili su pritisak i na Vojvodinu - da u nekim stvarima odustane od državnih funkcija. A istovremeno nisu ni popuštali nekom maksimalističkom programu iz Srbije, bar u jugoslovenskom vrhu. E, sad, kad su te "narodne demonstracije" počele, jugoslovensko rukovodstvo je bilo protiv toga i sve republike pojedinačno, sem Makedonaca. Mi smo, naime, jula 1988. godine, posle događaja u Novom Sadu, tražili da se svi izjasne oko toga i svi su se izjasnili - i Armija, i armijske partijske organizacije, i svi savezni organi, i Predsedništvo CK Jugoslavije, i državno predsedništvo, svi su bili protiv mitinga kao sredstva, kao oblika politike, kao pritiska. Ali su iz rukovodstva Srbije, odnosno Predsedništva Republike i Predsedništva partije u republici, ostali na svom i to branili. Posle je taj stav dobio i, kako bih to nazvao, doktrinarno, odnosno kvazidoktrinarno, objašnjenje. Rodila se nekakva "mitingologija" kojom se pred javnošću davao legitimitet mitinzima kao putu i za pisanje ustava na ulici (karikiram, ali baš tako je i bilo, to su bile i reči - "narod će pisati ustav"), i za rešenje političkih problema, i za smenu ljudi, i tako dalje. Tada je, uopšte, bilo mnogo toga što je ličilo na onu famoznu kinesku kulturnu revoluciju, kad se po tarabama Pekinga napadaju ljudi i menja sistem. Naravno, iza toga je, kao i u Kini, ovde stajalo političko rukovodstvo Srbije - i tu nema spora. Rukovodstvo Jugoslavije, odnosno rukovodstva republika, svejedno, po meni, su zatajili. Ne tada, tokom jula i avgusta, kada su se i svi oni zgražavali i bunili, nego u onoj završnoj fazi kad se stvar približila oktobru i oktobarskim događajima, kad je bilo jasno da, uprkos suprotnim stavovima svih republika i saveznog rukovodstva, Srbija i dalje insistira na svom - onda su zatajili. I ja sam to nazvao "malim Minhenom". Jer je to stvarno jako podsećalo na jedan truli kompromis koji će se svesti na to - pa, da im sad ustupimo da reše autonomiju kako znaju, zarad mira u kući, da bi u Jugoslaviji ostale republike bile pošteđene takvih mitingaških izleta. Dakle, jedno trenutačno rešenje je bilo odlučujuće da se Jugoslavija pokaže kako ne valja. Iako su se posle verovatno svi kajali, jer je došao miting na Ušću, sa više stotina hiljada ljudi, gde se pojavljuju one parole: "Ne tražimo ništa novo, samo carstvo Dušanovo". Tu pred Palatom federacije, pred CK-om, gde su sve republike i pokrajine, tu se traži Velika Srbija vrlo otvoreno, mešaju se zastave partizana i četnika, i bukvalno i u prenesenom smislu, iza toga će doći Gazimestan, i tako dalje. I sad da se vratim na početak, sve je počelo ipak 1988. godine u Novom Sadu. Ja zato mislim da je 1988. godina ona godina u koju treba locirati početak kraja Jugoslavije, jer je federalizam pukao.
Satanizovan kao autonomaš
RSE: Vi ste lično, kao Boško Krunić, nekako bili najviše demonizovani i na tim takozvanim "narodnim", a u velikoj meri organizovano-narodnim demonstracijama i protestima u Vojvodini, posebno u Novom Sadu.
Krunić: Pa, jesam.
RSE: Iako mi Vojvođani znamo da vi niste predstavljali lidera nekog tvrdog autonomaškog jezgra. Kako tumačite to da je autonomaštvo na mitinzima uglavnom bilo personalno vezano za vaše ime?
Krunić: Dobro, to je sticaj okolnosti. Prvo, 1981. godine sam postao prvi predsednik Pokrajinskog komiteta sa jednogodišnjim mandatom, kad se dešava ta, prvi put u javnost izneta, javna rasprava o Kosovu, odnosno o autonomiji Vojvodine. Pa sam ponovo bio predsednik 1984. - 1985., kad su opet zaoštreni odnosi u Republici Srbiji do usijanja. Onda sam na nekim sednicama zamenjivao predsednika PK, to je bio sticaj okolnosti, kao 1986. godine kad je biran predsednik CK Srbije, a ja nisam bio za tu varijantu. Pa je onda dalje došla 1987. godina, kad sam izabran za predsednika i svi događaji u kojima sam, razume se, imao drukčije poglede na rešavanje problema autonomija, ali i odnosa u zemlji. I tako se uvek, hoćete-nećete, nađete kao meta u štampi, na televiziji i radiju, a naročito u štampi. Treba imati u vidu da je čitav taj mitingaški pokret, ili, kako je to poetizovao Vitezović, to "događanje naroda", bio snažno podržan, odnosno organizovan tako da ima snažnu podršku medija. Medijima je Srbija dominirala u Jugoslaviji, a naročito na prostoru obe pokrajine, a razume se i u republici. I kad se tu deset puta na dan ili osam puta na dan pojavi vaše ime u nekom rđavom kontekstu, onda ste, naravno, odjednom ne samo satanizovani, nego ste arhisatana. I to je bio taj put. Moram da kažem da to uopšte nije bilo prijatno, ali to je sad već jedan lični teret. Ne bih išao u tu ispovest. Bilo je posle i drugih neprijatnosti, a mislim da ih ima i danas. Ali, dobro, ima i težih stvari u ovoj zemlji.
RSE: Kasnije, 1990. godine, kada već bukvalno počinju ratovi po Jugoslaviji, vi ste već samo posmatrač. Ipak pitam koje je vaše mišljenje o tome - šta je Miloševića guralo da istrajava toliko dugo na strategiji koja se stalno pokazivala pogrešnom, još od Karingtonovog plana iz Haga 1991. godine? Da li je on, po vašem mišljenju, zapravo bio guran od takozvane srpske nacionalne elite, ili je on sam samo u takvoj strategiji video mogućnost da ostane na vrhu?
Krunić: To je jedan zamajac kojem je, na kraju-krajeva, on dalje i ubrzavao kretanje, bez obzira što je došao na krilima jednog opozicijskog toka, o čemu smo već razgovarali, izbio na vrh na krilima tog ekstremnog, nacionalističkog, radikalnog pokreta za rešavanje srpskog pitanja za sva vremena, sa ukopavanjem u prošlost po cenu širih sukoba - što je on i prihvatio. On je kasnije prihvatio i svu strategiju Memoranduma SANU, pa i više od Memoranduma - takvu strategiju rešavanja srpskog pitanja koja je više naličila na program homogene Srbije iz 1941. godine, tamo sa Ravne Gore, nego na bilo koju drugu varijantu. Prihvatio je to. To će se pokazati u svim događajima posle i u neposrednom angažovanju Srbije (i njenog potencijala i njene manipulacije sa vojskom) u tim narednim događajima. Mislim da je svet početkom devedesetih godina bio za Jugoslaviju. To treba, po meni, pažljivije pratiti, te događaje unazad. Svetu je bilo itekako stalo do očuvanja Jugoslavije iz prostog razloga što je sa padom Berlinskog zida bio otvoren proces ne samo destaljinizacije nego i takozvane tranzicije u istočnoevropskim zemljama, a koju ni Jugoslavija nije mogla, niti bi htela, izbeći. Očuvati Jugoslaviju, to su demonstriralo javno. Kako razumeti da toliki silni emisari iz sveta, iz Sjedinjenih Država i evropskih zemalja dolaze i traže da se Jugoslavija očuva? Ali, ona je pukla, rekoh, na razbijanju koncepta federacije koji je dolazio direktno iz Srbije. Naravno, žabu nije bilo teško terati u vodu - u Hrvatskoj je to prvo prihvaćeno i tamo sa Tuđmanom dolazi neoustaštvo i sav taj hrvatski nacionalistički radkalizam koji će, razume se, poterati onda Srbe pod oružje i sve ostale u dalje konflikte. Ali, ja hoću da istrajem na tome da je slom federalnog ustrojstva izazvan iz Srbije, a slom federacije bio je i kraj Jugoslavije.