Iako je bilo jasno da proglašenje kosovske nezavisnosti neće proći bezbolno, uznemiruje činjenica da srpska Vlada ne želi kanalisati ljutnju i razočaranje svojih građana u mirnije tokove. Nesposobnost da kontroliše divljanje mase koja je u četvrtak zapalila američku i napala jos nekoliko ambasada šokantno je i neprihvatljivo odbacivanje sopstvene odgovornosti, ocjenjuje International Herald tribune (IHT).
Incident se desio pod sumnjivim okolnostima jer je srpska policija, obavezna po Bečkoj konvenciji da štiti amabasade, ostavila američki objekat bez nadzora, omogućavajući tako demonstrantima da provale unutra i zapale je.
List dodaje da je "za žaljenje" što je Tadić odlučio da u tako osjetljivom trenutku bude van zemlje; ukoliko želi ispuniti sopstvenu viziju Srbije vezane za zapad, Tadić mora pokazati čvršći stav.
IHT konstatuje da Beograd nikada nije pokazao ni najmanji znak žaljenja zbog krvoprolića koje je započeo bivši diktator Slobodan Milošević nad kosovskim Albancima, niti je pokazao želju da pregovara o nezavisnosti provincije. Budućnost Kosova mora se razriješiti tako da Balkan konačno zakorači izvan anahronističke mržnje, piše IHT. Zato srpski lideri pred sobom imaju jasan izbor: ili će hraniti ksenofobiju i samosažaljenje uz nastavak samoizolacije, ili će potisnuti strasti i prihvatiti evropsku ponudu ekonomskih i političkih integracija.
EU je ponudila Beogradu sporazum kojim bi se otvorilo evropsko tržište za srpske proizvode i poduzeli prvi koraci u viznim olakšicama. Visoki predstavnik EU za bezbjednost i spoljnu politiku Javier Solana najavio je da će razgovori o sporazumu biti odloženi dok kriza ne splasne. Ukoliko bude ignorisao takva upozorenja, Beograd će mnogo izgubiti, zaključuje IHT.
U autorskom članku za Newsweek, bivši komandat NATO Wesley Clark postavlja pitanje u čemu je interes Rusije za malu i udaljenu provinciju? Mnogi smatraju da će nezavisnost Kosova biti primjer koji bi mogli slijediti mnogi secesionisti širom bivšeg Sovjetskog saveza – Čečena u Rusiji, Abhazije i Osetije u Gruziji, separatisti u Moldoviji. I taj argument ima smisla.
Međutim, Moskva nije iskreno zabrinuta da će se Čečeni otcijepiti jer je predsjednik Rusije Vladimir Putin slomio otpor i instalirao lojalnog čvrstorukaša u Groznom. Pravi razlog leži u činjenici da Putin vidi Srbiju kao poslednji dio bivše Jugoslavije u kojem Rusija još uvijek ima uticaj i koji je poslednji ruski bedem prema Zapadu. Ruske ciljeve ovdje određuju jasne geostrategijske kalkulacije, smatra Clark. Sovjeti su posmatrali mapu Evrope kao šahovsko polje, a Kremlj je i danas vidi na sličan način.
Tokom NATO kampanje 1999. na Kosovu, Rusi su bili postiđeni što moraju da ćutke gledaju kako NATO izvodi akcije u moskovskom dvorištu. Na kraju kampanje, Rusi su pokazali svoje nezadovoljstvo dolaskom na glavni kosovski aerodrome, vjerovatno u nadi da će tako podijeliti Kosovo i održati svoj uticaj kod Srba.
Međutim, zamisao je propala i ruski komandanti su par godina služili pod NATO rukovodstvom, a onda se povukli. Zato Rusija vidi Srbiju kao poslednji zaklon na Balkanu pred nadirućim Zapadom.
Naravno, Srbija je samo djelić te priče. Rusija se oštro suprotstavila i predloženom postavljanju NATO sistema u Poljskoj i Češkoj, za koje je Putin ocijenio da mogu voditi novoj trci u naoružanju. Zaprijetio je Gruziji i čak upozorio da ruski projektili jednog dana mogu biti usmjereni i na Ukrajinu, sve u pokušaju da se proširi ruski uticaj.
Najavažniji odgovor koji treba dobiti nakon nezavisnog Kosova je da li se Rusija, uz pomoć prijatelja u Srbiji, može pomiriti sa novim svijetom koji je razgraničen, ne starim granicama i šahovskim poljima, već ljudskim slobodama i novim mogućnostima, piše Wesley Clark.
