Goran Đukanović, stručnjak za tržište aluminijuma, za ‘Zašto?’ analizira najavu mostarskog Aluminija da je konzorcij pod vodstvom britansko-švicarskog Glencora, dugogodišnjeg glavnog partnera i jednog od najvećih svjetskih trgovaca metalima, zainteresovan za stratešku saradnju sa preduzećem koje se nalazi pred kolapsom zbog velikih dugova i problema sa snabdijevanjem električnom energijom.
Vlada Federacije BiH, koja je vlasnik 44 posto Aluminija, je rekla da dugogodišnjem najvećem izvozniku iz BiH prijeti stečaj ako ne uspije naći strateškog partnera.
Gubici
Situacija je generalno baš teška za primarnu aluminijsku industriju u svijetu. Kao što sam skoro komentarisao u mom autorskom tekstu, preko 50 posto proizvodnje primarnog aluminijuma u svijetu (minimum 35 miliona tona godišnje proizvodnje) je trenutno u gubitku pri ovoj cijeni aluminijuma i ovim tržištima.
Što je najgore, ne nazire se narednih nekoliko mjeseci neki oporavak, nema naznaka toga, šta više, može se desiti tokom ljetnih mjeseci da cijena još malo padne prije nekog rasta.
Baš bi mi žao bilo da se takva situacija na tržištu prvo odrazi na mostarski Aluminij i volio bih nekako kad bi se sačuvala evropska primarna aluminijska industrija jer je već nekoliko fabrika zatvoreno zadnjih nekoliko godina, ali šta se može uraditi u ovakvim situacijama i ovakvim uslovima osim da se polako nastavi gomilanje gubitaka.
Ne radi se tu samo o Mostaru, i podgorički KAP je u minusu, mada je to mala proizvodnja.
U slovenačkom Talumu oni sigurno isto prave gubitke, ali pošto peglaju te gubitke sa poluproizvodom i preko 200 livničkih legura koje prodaju uglavnom na zapadnoevropskom tržištu tako uspijevaju da ne budu baš u minusu.
Međutim, sa čistom elektrolizom sa par osnovnih proizvoda -- trupci i ingoti i tako dalje – definitivno ne mogu da budu pozitivni u u ovim uslovima.
Velike investicije
Glencore može privući jedino dugoročni interes u Aluminiju.
U kratkom roku, bilo ko ko bi došao tu sa strane vjerovatno već računa da ne bi mogao da ostvari neki profit, posebno ako bi morao, a morao bi, nešto da investira u proizvodnju, ali oni imaju interese na duži rok.
Međutim, pitanje je da li bi iko došao od stranih, velikih kompanija bez dugoročnog povoljnog ugovora za električnu energiju.
Onda se postavlja pitanje ako će se sklopiti taj ugovor sa nekom stranom kompanijom za dugoročnu isporuku električne energije ispod tržišne cijene koja bi bila povoljna za jednu elektrolizu zašto bi se uopšte Aluminij i prodavao strancu ako nema interes za značajne velike investicije.
Pod tim uslovima mogao bi onda da ostane i u sadašnjem vlasništvu.
Opravdani uslovi
Nema nekih opipljivih informacija u vezi Glencora, a i kada bi bilo mislim da je to ipak malo duži proces.
Bez obzira na to što su Glencore i Aluminij Mostar dugogodišnji partneri, to ne bi moglo da se završi, pretpostavljam, za mjesec-dva, ta procedura bi potrajala nekoliko mjeseci, do Nove godine.
Ako su kao dugogodišnji partneri oni spremni da pomognu i da izađu u susret na neki način, znači definitivno nisu rekli da neće, ali pretpostavljam da hoće pod određenim uslovima.
E sad, šta će od toga ispasti zavisi sve šta se dogovore sa vladom oko isporuka električne energije, i oko drugih uslova.
Da li su ti uslovi opravdani, da li su prihvatljivi za mostarski Aluminij i za vladu, to će vrijeme pokazati.
Automobilska industrija
Ja nemam informaciju da se iko drugi interesuje za sada.
Možda bi i Aluminij Mostar i Vlada FBiH mogli da se obrate velikim proizvođačima automobila u Evropi i da potraže saradnju sa njima.
Tu ima puno prostora za saradnju, tu velika potražnja slijedi za aluminijske proizvode, pogotovo sad i u električnom vozilima i tu bi trebalo da Aluminij traži šansu sa nekom investicijom u jedan ili dva proizvoda na duži rok.
Za te velike automobilske kompanije to su jednostavno simbolične investicije -- desetak miliona ili 50 miliona eura -- a to bi na jedan dugi rok značilo i opstanak mostarskog Aluminija tako da se ne treba samo oslanjati na proizvođače aluminijuma ili velike kompanije, to nije nikakva garancija u ovoj situaciji.
Moje mišljenje je da bi najbolja možda opcija bila bez nekog vlasničkog prestrukturiranja ili kupovine ili prodaje.
Ali dugoročan ugovor za isporuku nekog proizvoda -- to bi bilo primamljivo za proizvođače automobila, a istovremeno bi omogućilo profit i opstanak mostarskog Aluminija.
Dugoročni opstanak
Ovo definitivno nisu sada uslovi za neku kupovinu fabrika i za preuzimanje, ni Alcoa, ni Rusal ni bilo ko od tih velikih kompanija nije zainteresovani.
Oni imaju sopstvene proizvodne kapacitete zatvore, svi ti veliki proizvođači, i onda pretpostavljam da bi prije išli na varijantu u slučaju oporavka cijene aluminijuma na restartovanje sopstvenih kapaciteta, nego na investicije i kupovanje nekih nezavisnih proizvođača, posebno bez obezbijeđenog dugoročnog ugovora za električnu energiju.
Alcoa je skoro zatvorila fabriku u Španiji i još na nekim mjestima u svijetu su skoro zatvorene elektrolize upravo od tih velikih kompanija tako da to nije garancija za dugoročni opstanak.
Nisu to tako baš jednostavne situacije, ta sama kupoprodaja neke fabrike ili čak neki dugoročni ugovor za saradnju za isporuku metala, kao što to može izgledati u ovom trenutku, a posebno ne u ovom trenutku niskih cijena aluminijuma.
