Iako je sa Rusijom od prodaje većinskog paketa svog nekadašnjeg državnog giganta NIS-a u bratskom energetskom zagrljaju, Srbija svojoj ruskoj braći najskuplje plaća gas. Na tu previsoku cenu nadograđuju se i troškovi posrednika od kojih plavi energent kupuje. Dok neki tu visoku cenu objašnjavaju ogromnim gasnim dugom Srbije prema Rusiji, drugi prstom upiru u korumpirane srpske političare koji nisu radili i ne rade u korist svoje zemlje.
Kako pokazuju podaci sajta trademap.org, koji predstavlja svetsku bazu spoljne trgovine, tokom prošle godine Srbija je Rusiji po1000 kubnih metara gasa plaćala 720 dolara, što je znatno više od proseka cene koji joj plaćaju mnogo bogatije evropske zemlje, kao što su Nemačka, Austrija, Francuska, Holandija i druge. Prosečna cena ruske isporuke gasa prošle godina bila je 574 dolara za hiljadu kubika, što je skoro za trećinu niže nego što je cena po kojoj je Rusiji istu tu količinu plaćala Srbija.
U regionu su od Srbije nabavku ruskog gasa manje plaćale Hrvatska, Slovenija i Makedonija. Jedino je BIH plaćala više - 731 dolar.
Dragan Nedeljković, urednik sajta energoportal, visoku cenu ruskog gasa objašnjava dugom “Srbijagasa” GAZPROMU i NIS-u koji je dostigao gotovo milijardu evra.
“Kada je 2000. godine Milošević pao, posrednička firma ‘Progres’, koja je tada uvozila gas iz Rusije za NIS, dugovala je za ruski gas 260 miliona dolara, zbog čega su Rusi obustavili isporuku. Đinđić je, onda, čim je formirao vladu išao u Moskvu, bio je to januar 2001, da moli da puste gas, a da mi dug otplaćujemo. Tada su se dogovorili da se na cenu svakog kubika gasa doda izvesna suma dolara da se taj dug namiri. Taj dug, međutim, još nije namiren. To je prvi razlog visoke cene gasa. Drugi je to što Rusi zaključuju ugovor ‘puno za prazno’. To znači da, ako je, recimo, naručeno tri milijarde kubika za ovu godinu, a vi to ne preuzmete, morate sve to da platite. Našima su to, međutim, oprostili, pa uzimaju koliko im kad zatreba. Osim toga, “Srbijagas” prema NIS-u, odnosno, Gazpromu, ima i skorašnje dugove koji su ogromni. Ukupni dugovi su dostigli nivo od blizu milijardu evra”, navodi Nedeljković.
Sijka Pištolova, urednica sajta enerdziobserver, smatra, na drugoj strani, da dug prema Gazpromu ne treba da utiče na cenu po kojoj Srbija dobija ruski gas jer su to dve potpuno različite stvari. Ona nema nikakvu dilemu o tome ko je kriv što Srbija plaća najvišu cenu gasa Rusiji.
“Glavni krivac što tako skupo plaćamo gas smo mi sami. Ako naučimo da pregovaramo, stvari mogu da se promene. Ja, dakle, za to ne krivim Ruse nego krivim našu stranu. Smatram da je tu bilo korupcije. Nemam nikakve dokaze, ali ako tako loše pregovaraš znači da si korumpiran”, kaže Pištolova, koja ističe da najveću odgovornost za loše ispregovaranu cenu gasa snose vlast Vojislava Koštunice i Borisa Tadića:
“Mi smo jeftino prodali NIS, koji je bio dragulj srpske privrede, prodali smo ga za svega 400 miliona evra. Da smo imali prave političare, sigurno bismo se dogovorili o mnogo boljim uslovima nego što jesmo. Tu je posebno važno pitanje rudne rente. To je smešno po kojoj mi ceni naplaćujemo eksploataciju sopstene nafte i gasa. To ne postoji nigde u svetu”, ogorčeno komentariše Sijka Pištolova.
Iako generalni direktor “Srbijagasa” Dušan Bajatović već godinama besramno obmanjuje javnost da Srbija nema najvišu cenu gasa u Evropi i da je, štaviše, cena tog energenta daleko ispod ekonomske, činjenice ga ubedljivo ga demantuju. BBC je u saradnji sa energetskom agencijom Vaasaett krajem prošle godine istraživao cene gasa u evropskim glavnim gradovima i objavio da po cenama gasa Beograd zauzima visoko treće mesto među evropskim prestonicama, a ispred njega su samo Stokholm i Lisabon. Jeftinije od Beograda gas plaćaju Rim, Varšava, Prag, Ljubljana, Madrid, Zagreb i Kopenhagen. Gas je najjeftiniji u Luksemburgu, zatim Londonu, Briselu i Parizu.
Sijka Pištolova kaže da bi Srbija trebalo da dobija ne najskuplji nego najjeftiniji ruski gas.
“Srbija u svakom pogledu, pre svega zbog NIS-a, zaslužuje da ima bukvalno najnižu cenu kad je u pitanju gas, ali, to se ne događa i ja smatram da je glavni krivac za to ‘Srbijagas’. Inače, što se tiče evropskih zemalja, one su, iako su članice EU, oduvek plaćale nižu cenu gasa nego zemlje južne Evrope. Po meni, to pitanje može da se postavi i ono može da se reši, ali samo ukoliko te zemlje na tome insistiraju. Dok to pitanje ne postave na politički plan, nema ništa od toga”, kaže Sijka Pištolova.
Srbija to pitanje nije postavila – naprotiv. Osim toga, Dušan Bajatović, čelnik “Srbijagasa”, nikada građanima nije odgovorio na pitanje zašto je Srbija jedina zemlja koja ne uvozi gas direktno od Gazproma nego preko posredničkog, opet većinski ruskog, “Jugorosgasa”, preduzeća u kome Bajatović, po sopstvenom priznanju, ubira 9000 evra mesečno.
Svojevremeno je pokojni premijer Zoran Đinđić “Jugorosgas” kao posrednika u kupovini gasa izbacio, ali su ga Koštuničini ljudi ponovo vratili u igru. U igri će taj posrednik ostati i narednih deset godina jer je ugovor o tome u martu prošle godine Bajatović potpisao sa Aleksejom MIlerom, direktorom Gazproma i Vladimirom Koldinom, direktorom “Jugorosgasa”.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike u prethodnoj vladi, upozorila je da Bajatović obmanjuje javnost kako ima podršku Rusije i dodala da je on zapravo slika jačine određenih lobija u Srbiji, pre svega onog oko RST, fantomske posredničke firme u poslovima sa gasom, koja zapošljava samo tri osobe, koja „stanuje“ na istoj adresi na kojoj i Bajatovićev „Srbijagas“, a koja je u 2012. godini ostvarila neto profit od 9,6 miliona evra.
“U svakoj državi je energetika povezana s politikom. I to ništa nije neobično, samo je pitanje kako će to da se iskoristi - da li u interesu Srbije ili u interesu svakojakih lobija. Mora jasno da se kaže da je Bajatović izbor SPS da bude direktor Srbijagasa. Rezultati pokazuju da on nije bio najbolje rešenje”, rekla je Mihajlović krajem prošle godine i dodala da nije Bajatović jači od države, niti to sme biti. Podršku joj je pružio i tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, porukom da o tome ko će biti ministar u Vladi Srbije neće odlučivati ni Moskva ni Vašington već isključivo građani Srbije. On je tom prilikom posebno istakao da ima puno poverenje u rad ministarke energetike.
Ipak, nakon vanrednih martovskih izbora i Vučićeve i Dačićeve inkognito posete Moskvi, Zorana Mihajlović nije više ministarka energetike, a Dušan Bajatović je još uvek na čelu „Srbijagasa“. Tako je Vučić demantovao sebe i tako nam je zapravo otkrio ko upravlja energetskim sektorom zemlje čiji je premijer.
