Na Međunarodni dan nestalih, 30. avgust, iz Beograda, po prvi put zajedno, predstavnici porodica onih kojima se tokom rata izgubio svaki trag, uputili su apel vlastima Kosova i Srbije, međunarodnim autoritetima i javnosti.
Zajednički bol i ista pitanja, spojila su porodice Srba i Albanaca nestalih na teritoriji Kosova tokom 1998. i 1999. godine. Upravo jer je poruka ista, ove godine su je zajedno i uputili.
„Vratite nam naše nestale ili nam konačno kažite istinu o njihovom stradanju“, stoji u zajedničkom proglasu, nazvanom „Pismo nezadovoljstva porodica nestalih Srba i Albanaca“, koje je pročitala Nataša Šćepanović, čijim se roditeljima u kosovskom gradiću Istok, izgubio svaki trag.
Slične su priče i Luša Krasnićija, koji danas vodi Udruženje porodica nestalih „27. april – Meja“ kod Peći, kao i Olgice Božanić iz Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih na Kosovu. Njihove tragedije razlikuje samo jezik na kome su ispričane.
„Teško mi je o tome da govorim, o tragediji moje porodice koja se dogodila 27. aprila u mom selu, u mojoj kući, kada nas je opkolila srpska vojska i kada su kidnapovana moja dva brata i moj stric“, ispričao nam je Krasnići. Olga Božanić se seća: „18. jula 1998. u napadu OVK na Orahovac i okolna sela kidnapovani su svi Srbi u oba sela i odvedeni u logore, a ja sam sa porodicom doživela napad u stanu u centru Orahovca. Akcijom delegacije Međunarodnog komiteta grupa od 35 civila je oslobođena, žene i po jedan starac iz oba sela. 24 muškarca su se vodila kao nestali, među njima i moja dva rođena brata, Todor i Lazar Kostić“
Istina je reč koja dominira u priči oba naša sagovornika, Luša Krasnićija i Olgica Božanić. Rasvetljavanje sudbina njihovih najmilijih, ono je za čime teže već deceniju i po. Kako godine prolaze, sve manje međutim imaju vere u nadležne da će im to i pružiti.
„Sve žrtve i njihove porodice koje su u teškom stanju, bez obzira na njihovu etničku pripadnost imaju pravo da znaju istinu, ali ne postoji volja da se taj problem reši na odgovarajućem nivou“, kaže Krasnići
„Hoću da neko odgovara pred licem pravde, da se zločini ovakve vrste ne bi dešavali u regionu. Hoću da mi se da prava istina dokle su moja braća i rođaci bili živi“, rekla nam je Olgica Božanić
Upravo kritike koje porodice izriču na račun nadležnih, podstakle su predstavnika Međunarodne kosmisije za nestala lica Iljbera Morinu da i sam pozove vlade u regionu da učine veći napor u rešavanju sudbina nestalih, uz napomenu da organizacija koju predstavlja nije u mogućnosti da vrši pritisak, već samo da uputi apel i ponudi pomoć.
„Naš doprinos je da mi dajemo asistenciju svim vladama regiona, ali ne možemo da vršimo pritisak na vlade da daju informacije, već samo apel. Dajemo naš pun doprinos u rađenju DNK analiza i ostale tehničke usluge, ali nemamo neki mehanizam kojim bi naterali vlade da daju informacije“, kaže Morina.
Na kraju, porodice Srba i Albanaca nestalih na Kosovu, u zajedničkom pismu podvlače:
„Zahtevamo, tražimo, molimo vas da učinite sve što je u vašoj moći da se postojeći mehanizmi pokrenu, a nadležne institucije počnu ozbiljno baviti pitanjem pronalaska svih nestalih lica“
Zajednički bol i ista pitanja, spojila su porodice Srba i Albanaca nestalih na teritoriji Kosova tokom 1998. i 1999. godine. Upravo jer je poruka ista, ove godine su je zajedno i uputili.
„Vratite nam naše nestale ili nam konačno kažite istinu o njihovom stradanju“, stoji u zajedničkom proglasu, nazvanom „Pismo nezadovoljstva porodica nestalih Srba i Albanaca“, koje je pročitala Nataša Šćepanović, čijim se roditeljima u kosovskom gradiću Istok, izgubio svaki trag.
Slične su priče i Luša Krasnićija, koji danas vodi Udruženje porodica nestalih „27. april – Meja“ kod Peći, kao i Olgice Božanić iz Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih na Kosovu. Njihove tragedije razlikuje samo jezik na kome su ispričane.
„Teško mi je o tome da govorim, o tragediji moje porodice koja se dogodila 27. aprila u mom selu, u mojoj kući, kada nas je opkolila srpska vojska i kada su kidnapovana moja dva brata i moj stric“, ispričao nam je Krasnići. Olga Božanić se seća: „18. jula 1998. u napadu OVK na Orahovac i okolna sela kidnapovani su svi Srbi u oba sela i odvedeni u logore, a ja sam sa porodicom doživela napad u stanu u centru Orahovca. Akcijom delegacije Međunarodnog komiteta grupa od 35 civila je oslobođena, žene i po jedan starac iz oba sela. 24 muškarca su se vodila kao nestali, među njima i moja dva rođena brata, Todor i Lazar Kostić“
Istina je reč koja dominira u priči oba naša sagovornika, Luša Krasnićija i Olgica Božanić. Rasvetljavanje sudbina njihovih najmilijih, ono je za čime teže već deceniju i po. Kako godine prolaze, sve manje međutim imaju vere u nadležne da će im to i pružiti.
„Sve žrtve i njihove porodice koje su u teškom stanju, bez obzira na njihovu etničku pripadnost imaju pravo da znaju istinu, ali ne postoji volja da se taj problem reši na odgovarajućem nivou“, kaže Krasnići
„Hoću da neko odgovara pred licem pravde, da se zločini ovakve vrste ne bi dešavali u regionu. Hoću da mi se da prava istina dokle su moja braća i rođaci bili živi“, rekla nam je Olgica Božanić
Upravo kritike koje porodice izriču na račun nadležnih, podstakle su predstavnika Međunarodne kosmisije za nestala lica Iljbera Morinu da i sam pozove vlade u regionu da učine veći napor u rešavanju sudbina nestalih, uz napomenu da organizacija koju predstavlja nije u mogućnosti da vrši pritisak, već samo da uputi apel i ponudi pomoć.
„Naš doprinos je da mi dajemo asistenciju svim vladama regiona, ali ne možemo da vršimo pritisak na vlade da daju informacije, već samo apel. Dajemo naš pun doprinos u rađenju DNK analiza i ostale tehničke usluge, ali nemamo neki mehanizam kojim bi naterali vlade da daju informacije“, kaže Morina.
Na kraju, porodice Srba i Albanaca nestalih na Kosovu, u zajedničkom pismu podvlače:
„Zahtevamo, tražimo, molimo vas da učinite sve što je u vašoj moći da se postojeći mehanizmi pokrenu, a nadležne institucije počnu ozbiljno baviti pitanjem pronalaska svih nestalih lica“