U istorijskom susretu u Beogradu nakon gotovo 70 godina prekinutih veza između Srbije i Albanije, njihovi premijeri propustili su da pokažu neophodan državnički nivo i, kako je čitav svet očekivao i najavljivao, otvore bar prvu deonicu detanta u međusobnim odnosima. Umesto da resetuju odnose formulom da se slažu da se oko Kosova ne slažu, dvojica premijera ukopali su se u svoje pozicije, pa se ne može izbeći utisak da su ovu jedinstvenu priliku protraćili za bildovanje domaćih rejtinga.
Poseta premijera Albanije Srbiji bila je istorijska i to zaista nije preterivanje. Neposredno pre susreta na najvišem nivou, i Beograd i Tirana izrazili su nadu da će razgovor dvojice premijera biti iskorišćen da se postigne pomak u medjusobnim odnosima uprkos pitanjima o kojima nema saglasnosti, a to je pre svega Kosovo.
Pre dolaska u Beograd izjavu u tom smislu dao je premijer Edi Rama. Te nade su, međutim, izneverene već u prvim trenucima zajedničke konferencije za novinare, nakon susreta dvojice predsednika vlada u četiri oka. Usledila je Ramina izjava o nezavisnom Kosovu kao ireverzibilnoj realnosti i poziv Srbiji da što pre prizna Kosovo.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić, onda, krajnje nediplomatski, kratkofitiljno, odgovara da je po Ustavu Kosovo Srbija, koja ga nikad neće priznati i da ne vidi kakve veze ima Kosovo sa Albanijom, čiji ono deo nikad nije bilo niti će biti. Ali, ne kaže samo to, nego i optužuje visokog albanskog gosta za “provokaciju” i dodaje da neće dozvoliti “ponižavanje Srbije” usred Beograda.
Tu je Vučić definitivo uknjižio veliki gaf - i u ulozi državnika i u ulozi domaćina. Poneo se kao stranački prvak koji je posetu iskoristio da ubere jeftine političke poene.
Bez obzira na Ramin stav o Kosovu, koji Vučiću, uostalom, nije bio tajna, nije smeo upotrebljavati neodmereno oštre kvalifikacije govora svog gosta. Mogao je to mirno odslušati i ponoviti stav Beograda o tom pitanju.
Čak i da je tačno, kao što Vučić navodi, a Rama demantuje, da je gost prekršio protokol o temama koje će biti na dnevnom redu, kao državnik je Vučić morao izbeći nepotrebno podizanje termperature. Naročito zato što je svakako znao da će te kvalifikacije biti okidač za medijski antialbanski linč u Srbiji koji je odmah usledio i koji se još ne stišava. Mediji u Srbiji su, naime, na prvim stranicama plasirali sijaset najprimitivnijih šovinističkih uvreda na račun albanskog premijera, zbog čega bi tužilaštvo po službenoj dužnosti, moralo promptno da reaguje. Vučić je o tome preventivno morao da vodi računa, tim pre što je još uvek u svežem sećanju serija napada na objekte Albanaca u Vojvodini nakon nedavnog incidenta sa dronom na fudbalskom terenu.
A trebalo je tako malo da se “clash” ne dogodi: samo to da dvojica političara shvate da su na izuzetno važnom državničkom zadatku: da posle sedam decenija uspostave detant između Srbije i Albanije. Uz minimalan napor mogli su se setiti boljih diplomatskih običaja i konstatovati da je Kosovo pitanje oko koga se u ovom trenutku slažu da se ne slažu.
Premijer Rama je uz to, recimo, mogao dodati da će Tirana sa svoje strane dati pun doprinos briselskom procesu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine. Tim pre što je upravo njegov domaćin, a ne neodlučni Boris Tadić, sa kojim se tokom posete Srbiji takođe sreo, odlučio da preseče “kosovski čvor” i prihvati Briselski sporazum, čime bar de facto, puzeći, priznaje Kosovo, Dakle, nepotrebno je bilo u ovom istorijskom susretu pokroviteljskim tonom savetovati Beogradu da što pre prizna Kosovo. Uostalom, pokrovitelj u briselskim pregovorima između Kosova i Srbije je Evropska unija, pa ni ona to ne čini u takvom maniru, s obzirom na to da ni njenih pet članica nije priznalo Kosovo.
Iako nije sporno da su i zvaničnici zapadnih zemalja ponavljali, neretko i u Beogradu, da je nezavisnost Kosova nepovratna, pri čemu im niko iz Beograda nije govorio da su to provokacije, mora se ukazati da oni nisu pozivali Beograd da što pre prizna Kosovo. Njihov stav je da će Srbija pre pristupanja EU morati ili da zvanično prizna Kosovo ili da sa Kosovom sklopi pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa i dobrosusedskim odnosima.
O tome je najdirektnije, u više navrata, pa i tokom ove godine u Beogradu, govorio Andreas Schockenhoff, poslanik vladajuće CDU u nemačkom Bundestagu.
Da Nemačka od Beograda očekuje normalizaciju odnosa sa Prištinom, ali ne i priznavanje Kosova, ponovio je u januaru i njen ambasador u Srbiji Heinz Wilhelm, a učinio je to krajem oktobra i odlazeći komesar EU za proširenje Štefan File, kao i američka državna sekretarka Hillary Clinton, koja je pre dve godine pozdravila sastanak tadašnjeg srpskog premijera Ivice Dačića i premijera Kosova Hashima Tačija i napredak u briselskim pregovorima.
Dakle, ni za EU ni za SAD pitanje priznavanje Kosova od strane Srbije u ovom trenutku nije na dnevnom redu, pa je stoga potenciranje tog pitanja u Beogradu umesto relaksiranja doprinelo novom zatezanju odnosa Tirane i Beograda.
Valja na kraju reći da ne treba ni preterivati u apostrofiranju incidentnih momenata u susretu dvojice predsednika vlada. Poseta albanskog premijera Srbiji bila je, uprkos svemu, probijanje višedecenijskog leda u odnosima Srbije i Albanije.
I šef delegacije EU u Srbiji i ambasadori zemalja “kvinte” ocenili su da je ta poseta bila istorijska i značajna za saradnju i stabilnost u regionu. A za popravni ispit biće prilike već polovinom sledećeg meseca, kada premijer Rama ponovo dolazi u Beograd.
