U nastavku suđenja pripadnicima paravojne formacije “Šakali”, rezervnog sastava policije i Teritorijalne odbrane, zbog ratnih zločina u selu Ćuška na Kosovu, zaštićeni svedok, bivši “Šakal” Zoran Rašković odbio je mere zaštite i zatražio da svedoči pod punim imenom i prezimenom, bez isključenja javnosti. Rašković je opisao ubistva 44 civila u Ćuški maja 1999, označivši neke od pripadnika te jedinice kao neposredne egzekutore.
Ovakvi primeri javnog svedočenja o zločinima retki su u Srbiji. A i u procesima gde su zaštićeni svedoci upirali prstom u počinioce zločina, ucenjivali su ih i pretili im ljudi iz jedinica za zaštitu svedoka – upravo oni koji je trebalo da ih štite.
“Niko nije pucao na nas. Nigde nisam video teroristu”, izjavio je na suđenju “Šakalima” svedok Zoran Rašković, ranije i sam njihov član. Naveo je da je
Rašković je naveo je da je bio očevidac zločina od kojih su najgnusniji bili ubistvo deteta i silovanje i ubistvo trudne albanske žene.
bio očevidac zločina od kojih su najgnusniji bili ubistvo deteta i silovanje i ubistvo trudne albanske žene.
Posvedočio je i da je zapaljeno 20-30 kuća, da su meštani proterani, a da su zlato, novac i vrednosti oduzete od njih delili “Šakali” između sebe. Na ovo svedočenje u sudnici okrivljeni su burno reagovali, upućujući svedoku otvorene pretnje. Rašković je na suđenje doveden iz zatvora i već je, kako navodi, pet godina u samici.
Portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže za Radio Slobodna Evropa da su svedočenja poput Raškovićevog ključna za shvatanje ratnih zločina i
Bruno Vekarić
grozota koje su se dešavale devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije. Hrabrost takvog svedočenja, dodaje, ravna je hrabrosti institucija koje se bore protiv takve mračne prošlosti:
“Trebalo je da čujete šta se dešavalo u sudnici, kako su nas nazivali okrivljeni. Tu je bilo skandala, lupanja po staklu. Sudija je bila prinuđena da to spreči tako što je okrivljene izbacivala iz sudnice. Isto tako, sve vreme se vršio pritisak na svedoka Raškovića. Zamislite čoveka koji ponovo prolazi kroz sve to, kroz pucanj tromblonom u ženicu u osmom mesecu trudnoće koja je pre toga silovana, kroz krečenje zidova krvlju pod određenim uglom da bi se rasprskala glava, lobanja. To su bili zastrašujuće brutalni zločini, ali mislim da su ovakva svedočenja od ključnog značaja jer će ostaviti trag u analima, u arhivama koje će ostati za nama”, kaže Vekarić.
Brutalni pritisci
Verovatno je nerealno očekivati da se pojavi više svedoka ovakvih i sličnih ratnih zločina koji će, poput Zorana Raškovića, svedočiti pod punim imenom i prezimenom, ali moglo bi biti bar više onih koji će o zločinima govoriti kao zaštićeni svedoci. Oni će to, međutim, činiti samo ako su zaista i zaštićeni. Što, nažalost, često nije slučaj.
O tome svedoči priča Bojana Zlatkovića, bivšeg pripadnika Posebnih jedinica policije, donedavnog zaštićenog svedoka, koji je pre dve godine svedočio o ratnim zločinima i nedelima koje su počinili njegove kolege, pripadnici 37. odreda Posebne
Šakali, foto: e-novine
jedinice policije, tokom oružanih sukoba na Kosovu.
Za Radio Slobodna Evropa Zlatković govori o tome kako su ga maltretirali i kako su mu pretili policajci iz Jedinice za zaštitu svedoka:
"Mi smo za tebe od sada bog i batina. Mi smo ti i tužilaštvo i odbrana i sudije, tako su mi rekli pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka, nakon mog prvog svedočenja u Tužilaštvu za ratne zločine. Naredne dve godine, štitili su me upravo oni protiv kojih je trebalo da svedočim, od kojih mi, dakle, i preti opasnost. To su policajci koje ja prepoznajem kao moje bivše kolege, a koje sam viđao na mestima gde su vršeni stravični zločini, kao, recimo, u Orahovcu, gde je pobijeno mnogo civila“, otkriva Zlatković.
Pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka protekle dve godine su, kako tvrdi naš sagovornik, da bi ga prisilili da odustane od svedočenja i povuče izjave koje je dao protiv policajaca, njegovih bivših kolega, vršili nad njim i njegovom porodicom brutalni pritisak, uskraćujući im najelementarnije uslove života:
Advokat Dragoljub Todorović kaže kako neki za ratne zločine osumnjičeni policijski komandiri oslobode i čak i napreduju u karijeri.
„Smestili su nas u nekakav neuslovan stan, gde su nam usred zime, u februaru, isključili grejanje. Potom su nam isključili i toplu vodu. Grejali smo lonce sa vodom na šporetu i tako se kupali. Moja dvanaestogodišnja ćerka je mesecima spavala na gumenom dušeku za plažu. Novac koji su bili u obavezi da nam po zakonu mesečno isplaćuju, svojevoljno su najpre prepolovili, a potom i potpuno ukinuli. Uskraćivali su nam čak i hranu. Govorili su mi – ne seci granu na kojoj sediš“, priseća se Zlatković.
Nadležni organi morali bi procesuirati one pripadnike policije za koje postoji osnovana sumnja da su vršili zločine. Umesto toga događa se, kako za naš radio kaže nekadašnji advokat Fonda zahumanitarno pravo Dragoljub Todorović, da se neki za ratne zločine osumnjičeni policijski komandiri oslobode i onda čak i napreduju u karijeri:
“I posle 5. oktobra, neki komandiri policijskih jedinica koje su činile ratne zločine na Kosovu, oslobađani su i čak posle toga napredovali u karijeri. “Za
Prvi osnovni sud u Beogradu
zločine u Suvoj reci oslobođen je potpukovnik ili pukovnik Radoslav Mitrović, komandant 37. odreda Posebnih jedinica policije. Dalje, Nenad Stojković, komandir četvrte čete tog odreda, bio je postavljen za šefa policije u Leskovcu, neki Madić za šefa policije u Pirotu, neki Nešić je bio visoki funkcioner u Nišu, neki Ilić u Vranju – a svi su bili komandiri tih Posebnih jedinica koje su vršile zločine. Policija je, kao što je poznato, masovno vršila zločine na Kosovu. Na kraju krajeva, u Haškom tribunalu su za te zločine osuđene njihove starešine. Dakle, to je jasno da oni njih štite”, kaže Todorović.
"Ako zvaničnici Srbije žele da imaju kredibiliteta u insistiranju na adekvatnoj i punoj zaštiti svedoka na Kosovu u vezi istrage o trgovini organima, onda prirodno moraju prvo da urede svoje dvorište. Svi slučajevi ratnih zločina koji nisu obrađeni pred Haškim tribunalom moraju dobiti odgovarajući epilog pred domaćim pravosuđem, i zato je zaštita svedoka ključna“, izjavio je za lokalne medije nedavno Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.
Dok god nailazimo na slučajeve da svedoci koji učestvuju u programu zaštite svojevoljno napuštaju i doslovce beže od policajaca koji treba da ih štite, ne može se negirati legitimnost postavljanja pitanja o učešću države u zataškavanju ratnih zločina, naglasio je Kacin.
I Bruno Vekarić za naš radio kaže da je svestan toga da ima velikih problema u funkcionisanju programa zaštite svedoka:
“Moje i mišljenje Tužilaštva za ratne zločine je da program zaštite svedoka treba reformisati. Tačno je da postoji nekoliko svedoka koji nisu bili zadovoljni time kako ta zaštita funkcioniše i koji su čak i nas zbog toga prozivali. Problem je, međutim, u tome što je Tužilaštvo samo korisnik usluge tih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Često smo se nalazili i u situaciji da bivamo arbitri između zaštićenog svedoka i jedinice koja ih čuva. Dakle, svakako stojimo iza stava da je neophodna reforma tih službi, a mislim da ni u policiji nemaju ništa protiv da se tako nešto uradi”, kaže Vekarić.
