Da se Vlada nemušto povlači od svog prvobitnog predloga, za naš program potvrdio je i savetenik srpskog premijera Jurij Bajec, rakavši da će Vlada ponovo razmotriti predlog dodatnog oporezivanja, a pomenuvši u tom kontekstu nezadovoljstvo javnosti porezom od šest odsto koji nije zaobišao ni srpsku sirotinju:
“Očigledno je da se razmišlja o tome da li je u redu da se oporezuju i oni sa najnižim prihodima i da se u tom smislu možda vraća i na neke druge predloge koji su se čuli tokom pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji, u krajnjoj liniji, nije insistirao ni na jednom konkretnom rešenju, već je tražio ukupno smanjenje javnih rashoda za 100 milijardi dinara. U tom smislu je moguće da će se razmisliti o tome da se oporazuju možda ipak samo plate, zarade i drugi prihodi viši od prosečnih, da se, eventualno, uvedu mali dodatni porezi. Ja sam savetovao da to bude minimalno povećanje poreza na dodatnu vrednost i možda malo povećanje akciza na gorivo."
Sam premijer Mirko Cvetković je nešto kasnije u razgovoru sa novinarima izjavio da će “solidarni porez” stupiti na snagu nakon donošenja odgovarajućih propisa, uz dodatak da će oni, ukoliko se nađu povoljnija rešenja, biti odloženi:
“U ovom trenutku model koji je predložen je na snazi, ali pokušavamo da iznađemo neka rešenja, zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom, koja bi nam olakšala situaciju u odnosu na rešenje koje je predloženo.”
Jedan broj poslanika je jasno stavio do znanja da neće glasati za meru da se oporezuju najsiromašniji. Dragan Marković Palma, ispred Jedinstvene Srbije.
“Nećemo glasati za meru da se oporezuju oni čija su primanja od 12000 dinara pa naviše. Rekli smo – ako to dođe u Skupštinu, Jedinstvena Srbija će biti protiv toga.”
Branko Ružić, šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije, članice vladajuće koalicije:
“Ova mera o porezu od šest odsto je prosto i nama Socijalistima bila na neki način socijalno nepravedna jer smo smatrali da poreska stopa treba da bude progresivna, pa da oni sa višim primanjima budu opterećeni, a da oni koji su na egzistencijalnom minimumu i ne budu opterećeni. Zasto je dobro što Vlada razmišlja o tome da se ova mera unapredi i usavrši. Međutim, u svakom slučaju će morati da postoji neka mera koja će dovesti do toga da imamo neki priliv sredstava u budžet.”
Slično razmišlja i Vlajko Senić iz G17 plus.
“Sigurno će to dobiti našu podršku da se rupa u budzetu zatvori smanjenjem javnih troškova i oporezivanjem građana koji imaju natprosečne plate. Siguran sam da će Vlada izabrati tu drugu opciju, ali sam siguran i da se to ne bi desilo, da se verovatno ne bi ni razmatralo, da nije bilo reakcije javnosti, koju je Vlada morala da uvaži.”
Reakcija javnosti bila je zbilja žestoka i toga se vlast i uplašila.
Savez samostalnih sindikata Srbije najavio je da će organizovati masovne proteste na ulicama Srbije, ukoliko Vlada uvede dodatni porez na zarade. Ljubisav Orbović, predsednik tog sindikata, uporozio je da su radnici spremni “da idu do kraja”, te da se strajkovicma neće stati dok vlada ne odustane od svoje namere.
Ekonomista Aleksandar Stevanović, komentariše zašto Vlada, kako se čini, odustaje od prvobitnog harača i kako će namiriti nedozvoljeni budzetski minus.
“Mislim da su se malo preračunali i videli da bi to bio jedan potez koji bi im mogao doći glave na izborima”.
RSE: Čime će onda moći da dopune nedozvoljeni budžetski minus?
“E, to je malo teže pitanje. Vidim da oni i dalje ne misle da smanje državne troškove. Nije smanjenje ako vi otmete lokalnim samoupravama i to zadržite u centrali. Nisu uštede ni to što pričaju da država neće zapošljavati nove, dakle, smišljaju kako da uvedu neke nove poreze. Očigledno im se sviđaju Šešeljeve inovacije iz devedesetih, pa zasad izgleda da bi osmislili neke poreze na mobilne telefone, malo dodatnih akciza na gorivo i slično. Ako malo bolje pogledaju kako je vlada Mirka Marjanovića funkcionisala – ima o tome i dokumenata i svega - sigurno je da će naći još neke načine kako se uzimaju pare.”
Ekonomski analitičar Mijat Lakićević takođe ne razume ponašanje srpske Vlade. On, međutim, ocenjuje da je dodatni porez na zarade nužnost iako smatra da je granica zarada koju je Vlada postavila problematična. Nakon najave odustajanja od te mere, ne vidi kako će se sanirati budžetski deficit.
“Najpre, meni se čini da je neozbiljno od strane Vlade da nešto o čemu je razmišljala nedelju dana i pravila računice posle dva dana promeni. Meni se činilo da se bez dodatnih poreza na zarade ne može. Bilo je pitanje da li je ta granica za oporezivanje dobro postavljena, ali mislim da nema drugog načina da se ta sredstva namaknu nego time što će se oporezovati veliki broj ljudi. Ova sadašnja najavljivanja da će Vlada da smanji svoje troškove i da će biti smanjeni troškovi javnog sektora uopšte otpuštanjima – u to jako sumnjam jer za to je potrebno nekoliko meseci. Osim toga, vrlo je teško da se otpuste državni službenici, znam da se ministri žale da sudovi vraćaju otpuštene – to se inače dešava u svim firmama – tako da mi se čini da neće moći da se dođe do te uštede koja je dogovorena sa MMF-om, što bi na kraju moglo dovesti do toga da deficit bude veći.”
Šta reći na kraju osim toga da se ispunjava predviđanje širokih masa da će se vlast kriti iza globalne krize i za poteze koje ona – kriza - nije izazvala. Analitičari označavaju kao najsvežiji primer političkog marketinga kritiku predsednika Srbije Borisa Tadića koji ne shvata kritičare Vlade jer, kako kaže, “niko od stručnjaka, ni u Srbiji ni u svetu nije najavio ekonomsku krizu niti se oglašavao pre nego što je stigla”. Nismo čuli ta upozorenja na vreme ni od naših ni od svetskih stručnjaka i ta kritika koja dolazi sa visine”, kaže srpski predsednik, “treba da bude manja”.
Najjednostavniji reality-check, međutim, pobija Tadićevu tvrdnju. Budžet Srbije za 2009 usaglašen je u decembru prošle godine, kad je na svetskoj sceni uveliko vladala finansijska kriza koja se pretvarala u ekonomsku. Uprkos tome, srpska vlast je projektovala budžetski deficit od samo 1,5 odsto bruto nacionalnog dohotka i privredni rast od čak 3 odsto. Pa, ako u Vladi redovno čitaju novine, mogli su još u oktobru i novembru 2008 videti, recimo, upozorenje šefa MMF-a Dominika Sstrausa-Kana da globalna finansijska kriza nije blizu kraja i da postaje ekonomska. Nisu li u isto to vreme ekonomski ministri Dinkić i Đelić sejali neosnovani optimizam obećavajući Singapur od Srbije, kolateralnu korist od krize i slično?
Gospodu, srpskog predsednika, premijera i ministre, na ovom mestu trebalo bi još i podsetiti da je česka vlada pre nekoliko dana pala upravo zbog nerealno skrojenog budzeta i projekcije privrednog rasta.
I, konačno, kakve veze ima sa svetskom ekonomskom krizom to što je srpska vlast od 2000. do danas trošila preko gubera, što je činovničku armiju sa osam povećala na 28.000, što 70 odsto budžeta Leskovca ide na plate tamošnjih opštinskih birokrata, a mnogo bolju sliku ne pruža ni republički budzet, što je vlast dopustila da pare građana i prihode od privatizacije pojedu njeni – još uvek nekažnjeni – skakavci? Da srpska ekonomija taj novac nije pojela zbilja je suvišno dokazivati, to se vidi iz stanja u kome je bila i pre nenajavljene ekonomske krize.
