Saša Radulović, bivši ministar privrede i lider pokreta “Dosta je bilo” čeka ishod sudskog procesa nakon što je tužio premijera Srbije Aleksandra Vučića. Verovatno je jedini čovek u Srbiji koji se odvažio da tuži predsednika Vlade zbog, kako kaže, neistine koju je o njemu izneo u jednoj popularnoj TV emisiji.
U intervjuu za RSE Radulović podseća da nijedan medij sa nacionalnom frekvencijom nije objavio da je tužio premijera Srbije, kao i da sajt pokreta “Dosta je bilo” zbog informacije o toj tužbi doživeo hakerske napade.
Saša Radulović: Aleksandar Vučić je u emisiji „Ćirilica“, izrekao jednu neistinu, odnosno rekao je da sam ja, kao ministar privrede, dao BIRN-u nacrte ugovora između JAT-a i Etihada, koje je onda BIRN objavio na svom sajtu i objavio analizu.
To nije tačno. Nikada i nikome, pa ni BIRN-u, nisam dao nikakve dokumente, u koje sam imao pravo uvida kao ministar privrede, niti ću to ikada raditi. Vučić je izrekao jednu laž, ja sam podneo tužbu za naknadu štete, koja je prilično jednostavna. Dali smo tačan transkript i video materijal njegove izjave u „Ćirilici“. Rekao sam da to nije tačno i pozvali smo Aleksandra Vučića da dokaže tu tvrdnju pred sudom.
Jedno je govoriti ispred kamera, sa voditeljima koji obično izgledaju kao da su pod anestezijom kada razgovaraju sa njim, a nešto sasvim drugo je kada podnesete tužbu sudu i kada pred sudom mora to da uradi.
RSE: Vi ste podneli tužbu protiv Vučića negde sredinom decembra. Šta se onda dogodilo sa vašim sajtom?
Saša Radulović: Tako je. Oboren nam je sajt na dan kada smo podneli tužbu. Ja sam tužbu objavio na sajtu pokreta „Dosta je bilo“, tako da su svi građani mogli da vide sadržaj tužbe. Sajt je pao, nije bio dostupan 24 sata. Mislim da je u tim situacijama bitno, kao kod „Peščanika“ na primer, da u tom udarnom vremenu, kada je to vest, ne bude dostupna ljudima. Posle toga ljudi to i zaborave.
RSE: Zanimljivo i rečito kada je u pitanju medijska situacija u Srbiji – nijedan medij sa nacionalnom frekvencijom nije preneo vest da ste vi tužili premijera Srbije Aleksandra Vučića.
Saša Radulović: Niko od nacionalnih medija nije preneo - ni novine, ni televizija, čak je i preko interneta samo par sajtova je prenelo tu vest, uz jednu ili dve regionalne televizije. Ostali nisu, očigledno nije interesantna vest.
RSE: U kom je statusu taj predmet?
Saša Radulović: Pošto ja ne znam šta piše Aleksandru Vučiću u ličnoj karti, ne znam koja mu je poslednja adresa. Poslednja poznata adresa mu je sa izbora 2012. godine, nakon toga adrese nema. Pokušali smo da mu se tužba uruči u Nemanjinoj ulici, u sedištu Vlade, gde mu je radno mesto, što dozvoljava Zakon o parničnom postupku, ali iz nekog razloga njemu tužba tamo nije uručena, nego je vraćena nazad meni kao tužiocu, da dostavim sudu adresu Aleksandra Vučića. Mi smo odgovorili na taj zahtev suda, dostavili poslednju poznatu adresu i zamolili sud da pribavi adresu službenim putem, ako to nije ta adresa.
Malo je čudno da premijer na svom radnom mestu ne prima tužbu koja mu je poslata. Čini mi se da je ovo samo taktika odugovlačenja, da prođe malo vremena, da smisle šta da rade sa ovim.
RSE: Šta očekujete? Stavili ste srpsko sudstvo pred veoma težak ispit?
Saša Radulović: Ne vidim ništa teško u ovome. Sudstvo bi trebalo da bude nezavisno, ali u Srbiji imamo partokratiju koja je pojela sve tri grane vlasti, tako da praktično nemamo izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Nemamo ni medije nezavisne, nego imamo jednu partijsku vlast i sve se kontroliše iz jednog centra. Ovo nije nešto što je Vučić izmislio i uspostavio, to je bilo izmišljeno pre njega. Tadić je napravio ovu konstrukciju. Ona je, dakle, bila tu i ranije, ali je Vučić nastavio da je koristi.
Očekujem, odnosno, insistiram na tome da sud radi svoj posao. Tužba je vrlo jednostavna, dokazni postupak je vrlo jednostavan. Jedva čekam odgovor građanina Aleksandra Vučića na tužbu koju je dobio. Mi ćemo njegov odgovor objaviti, zajedno sa tužbom koju smo postavili na sajtu.
Davanje Železare na upravljanje strancima – šarena laža
RSE: Možete li nam nešto reći o ovoj poslednjoj epizodi smederevske železare? Sada su izabrali holandski menadžment. Zašto je premijeru stalo da zadrži tu železaru koja je večiti gubitaš?
Saša Radulović: Postoji razlog zašto bi bilo dobro da ta železara može da opstane i to sa svih 5.000 ljudi. Bilo bi dobro da je to moguće. Da li je to moguće ili nije moguće - odgovor može dati samo poslovni plan. Znači, neko mora da uradi poslovni plan, da kaže da su potrebne tolike i tolike investicije, ovo je analiza tržišta ka kome idemo, ovo su rizici povezani sa tim jer svaka investicija svake kompanije nosi sobom značajan rizik neuspeha; dakle, fali analiza koja bi ustanovila da je za realizaciju ovog poslovnog plana, pored tolikih i tolikih investicija, potrebno toliko i toliko radnih mesta. Nadao bih se da ih bude što više - 5.000, a bilo bi super i da je 10.000.
Međutim, mi godinama nismo u stanju da napravimo bilo kakav smislen poslovni plan. Na tome sam insistirao kao ministar. Mene je upravo Aleksandar Vučić zaustavio da uvedem red u Železaru. Red znači jednostavne stvari: popišete imovinu, utvrdite njenu vrednost; popišete obaveze; napravite plan finansijskog restruktuiranja, pošto je Železara ponovo više dužna, nego što ima imovine; Kada smo je „kupili“ od US Stila za jedan dolar, praktično smo preuzeli i sve njene obaveze i napravili jedno „čišćenje“. To će reći da je država prepoznala gubitak, odnosno, odustala od nekih potraživanja. Tražio sam da naprave poslovni plan, posle čega bismo ušli u privatizaciju.
Ovako, pokušali smo da privatizujemo haos: ne znamo ni imovinu, ni obaveze, ni kakvi sudski sporovi mogu proizaći iz Železare, niti smo napravili biznis plan. Nadamo se i molimo se da se pojavi neki strani investitor - dobročinitelj, koji će uzeti tu železaru i od nje napraviti čudo. Čuda se ne dešavaju. Postoji samo ozbiljan rad. Taj rad nije napravljen.
Imali smo loš menadžment godinama, menadžment koji je meni kao ministru odbijao da uradi ovo što se tražilo od njega i odbijao da dostavi izveštaj. Ja sam hteo da otpustim taj menadžment. Dva najgora menadžmenta u Srbiji su u RTB Bor –u i u Železari, zato što raspolažu velikom imovinom, a imaju i veliki broj radnika. Predložili smo zakone o privatizaciji i stečaju, koji su ušli u skupštinsku proceduru. Da su prošli, ovi direktori bi prvi dobili otkaz kao nesposobni - Spaskovski u Boru i Bojović u Železari, prvo zbog nesaradnje sa Ministarstvom, drugo što godinama nisu uspeli ništa da urade.
Umesto toga imamo tender koji je propao. Uzgred, potpuno mi je potpuno nejasno kako možete, ako je javni tender u pitanju, unapred da govorite o tome kako će Esmark preuzeti Železaru. To onda znači da tender nije javan i time šaljete poruku svim ostalim učesnicima da tu nešto nije u redu. Drugo, šta znači pregovarati nakon tendera? Valjda tender treba da sadrži sve uslove i vi samo odaberete najbolju ponudu. Ovo govori o neozbiljnosti tog celog postupka. A sada smo ušli u novu priču - doći će nam nov menadžment.A takođe je pokušano zavaravnje javnosti da će taj menadžment samo iz profita da naplaćuje svoje usluge.
Međutim, sad smo saznali da to, naravno, nije tačno. Menadžment je tu i njih dvanaest treba mesečno da dobija 350.000 dolara! A pored njih će Vlada da postavi svojih 12 menadžera, ovih nesposobnih koji godinama nisu mogli ništa da urade, čak ni samo to da uvedu red i urade plan. Očekujemo čudo i ponovo prodajemo šarenu lažu tipa „za šest meseci će Železara biti profitabilna“.
RSE: Mnogo je za ove dve i po godine Vučićeve vlasti tih Potemkinovih sela i isto toliko tajnih ugovora o grandioznim projektima. Imali smo pre nego što je on došao na vlast tajni ugovor sa „Fiatom“ - još uvek nije postao javan. Čim je seo u fotelju, najavio je beskompromisnu borbu protiv korupcije, ali je nastavio da umnožava tajne ugovore – sa Etihadom, o Beogradu na vodi, prodaji i zakupu državnog zemljištaArapima?
Saša Radulović: Poučeni iskustvom iz prošlosti, svesni smo da su svi tajni ugovori povezani sa korupcijom, sa uzimanjem reketa, povezani sa raznim firmama domaćim, konsultantima koji izvlače novac.
"Etihad" i "Beograd na vodi" diletantizam i tajni ugovori
RSE: Dakle, vi kažete da Vučić i njegovi ljudi i sami učestvuju u korupciji , reketiranju, izvlačenju novca preko svojih „konsalting“ firmi?
Saša Radulović: U prošlosti je to tako bilo i ja uvek kad god je takva situacija, sumnjam da se radi o tome. Znači, ne vidim ni jedan razlog zašto to ne bi bilo objavljeno. Kod „Etihada“ se radi o diletantskom ugovoru. Čuli smo sad najavu njihovog menadžmenta da su napravili profit prošle godine od dva miliona evra. Kakva manipulacija! Pa, samo „Aerodrom Beograd“ im je oprostio dug od preko 16 miliona evra u prethodnoj godini, što znači da tu ne da nema nikakvog profita nego da je gubitak najmanje 10 miliona evra. I nije im samo „Aerodrom Beograd“ oprostio dugove, nego i Ministarstvo finansija, i Narodna banka i NIS, tako da će gubitak sigruno biti još mnogo veći – to ćemo videti kada se objave finansijski izveštaji.
Kad je reč o „Beogradu na vodi“- nijedan ugovor nismo videli uprkos tome što se radi o izuzetno vrednom građevinskom zemljištu. Očekivati je da će više od milion i osamsto hiljada kvadrata biti prodato tamo - pa ko će to da kupi? Jedino što može da se desi jeste da naprave dve kule jer ima 300 ljudi u Srbiji koji imaju novca da kupe te stanove, ali – osim toga nema ničega! Znači, tu se ne vidi ništa što može biti dobro za građane Beograda. A da i ne pominjem da je to urbanistički potpuno nedopustivo, da se struka ne konsultuje, da nemamo javne konkurse da se vidi šta mi to kao Beograđani hoćemo, pa da se tek nakon toga zovu investitori.
Ovako imamo samo tajne ugovore, ništa nije objavljeno i pričamo kao da će nam to dati ekonomski oporavak. To je deo problema, pošto ni ova Vlada, kao ni prethodna, kao ni Vlada pre nje, nema nijedno rešenje. Nema čak ni ideju kako da dođe do ekonomskog oporavka. Ali zato ima neprekidnog slikanja na televiziji i priča o stranim investitorima koji će doći ovde i preporoditi nam državu, čime stalno zamajavaju građane.
RSE: Da li imate utisak da se građanima baca prašina u oči po receptu - fascinirati prostotu: strani investitori, koji su navodno, po definiciji, bolji nego domaći investitori, savetnik Toni Bler i njegovi ljudi, „delivery unit“ i tako dalje i tome slično. Imate li utisak da Vučić ipak uspeva da time fascinira veliki broj ljudi?
Saša Radulović: To je više nego očigledno, ali mislim da je to posledica medijskog mraka. To je i posledica bajki nekih ekonomista koji takođe misle da su strani investitori jedino rešenje. Mi vodimo u poslednjih 15 godina ekonomsku politiku koja kaže - mi smo potpuno nesposobni kao nacija, kao građani, kao pojedinci, kao stručnjaci, mi ništa ne znamo, nego treba da nam dođu neki strani investitori, da nam ovde, pošto su meka srca, učine da nam svima bude bolje. To zaista zvuči kao priča o Deda Mrazu. To ne biva tako.
Često mi se podmeće da sam protiv stranih investitora. To je potpuno netačno. Ja sam samo protiv ove sulude ekonomske politike koja kaže da mi ništa ne znamo i moramo njih da čekamo da nam uvedu red. Ne, mi moramo sami da uvedemo red. Moramo da se posvetimo domaćoj ekonomiji. Moramo napraviti poslovni ambijent u koji će oni sami dolaziti.
RSE: Još uvek nije napravljen taj poslovni ambijent, nešto je doduše započeto tim građevinskim dozvolama koje će se izdavati za 28 dana - to, doduše, tek treba da vidimo da li će to tako biti. Iako nije kreiran ambijent za investiranje, premijer poziva građane Srbije svoja preduzeća. Ne zvuči li to isto tako arogantno, ako ne i arogantnije, kao onaj Tadićev predizborni poziv biračima da sami osnivaju mala preduzeća jer ne može država da preuzme brigu o svima njima. To kaže Tadić, a kaže i Vučić, u zemlji u kojoj su porezi i doprinosi na plate 64%!!! Ima li Premijer pojma šta to znači? Ko može da osnuje preduzeće i zaposli nekog sa tolikim porezima i doprinosima na rad?
Saša Radulović: Mislim da je to praktično nemoguće. Mi sistematski uništavamo svaku proizvodnju, pošto je rad značajna komponenta proizvodnje. Ako imate tolike poreze i doprinose, koji idu i preko 64%, a počinju negde od 59%, to je jedan nerazuman ambijent u kojem ne možete da se borite za svoj biznis. A pored toga, tu je nerazumna administracija, propisi koji nemaju nikakvog smisla, gde vas inspekcije razne šikaniraju. To je, dakle, jedan prazan poziv.
Posao države je da stvori dobar ambijent, dobre uslove, da stvori pravnu sigurnost, da reši pitanje sudstva, da ono zaista bude nezavisno i da radi svoj posao u skladu sa zakonom. Posao države je i da stvori takvu finansijsku situaciju da imate kredite sa razumnim kamatnim stopama. Kada kažem razumna kamatna stopa, mislim na to da ne može kamatna stopa da bude veća od očekivanog profita od posla koji ste preduzeli jer inače ne služi nikakvoj svrsi.
Prema tome, ništa od toga nismo uradili. Razlog za visoke kamatne stope je katastrofalna fiskalna politika koju vodimo, koja pravi ogromne deficite, stvara veliku glad države za novcem, pa onda izdajemo obveznice koje banke kupuju, ulazi nam takođe i strani kapital koji kupuje te obveznice sa visokim kamatnim dinarskim stopama. To ne samo da je konkurencija privredi, u smislu sredstava koja su dostupna, nego i gura kamatne stope naviše. Narodna banka veštački drži referentnu kamatnu stopu, bila je 8%, sada je sišla na 7,5%, zato što stvara prostor da nam ulazi kapital iz inostranstva ne bi li kupovao državne obveznice, dok istovremeno naša privreda propada.
To sve govori o tome da mi nismo shvatili gde nam je motor razvoja. On leži u porodičnim firmama. U Srbiji je zvanično zaposleno 1,7 miliona ljudi. To je broj ljudi koji ima radne knjižice. Od toga 700.000 radi za državu - bilo da se radi o zdravstvu, prosveti, administraciji ili javnim i društvenim preduzećima. Milion ljudi radi u privatnom sektoru, od čega 300.000 u srednjim i velikim preduzećima, a 700.000 u mikro i malim porodičnim firmama. Kada tome još dodamo pola miliona ljudi koji rade na crno, zbog ove poreske i administrativne politike uglavnom, to je 1,2 miliona ljudi koji dolaze iz ovog sektora malih porodičnih firmi. Još kada dodam individualna poljoprivredna domaćinstva sa pomažućim članovima domaćinstva, koji takođe spadaju u porodične firme, porodična gazdinstva, dolazim do broja od 1,6 miliona ljudi. Dakle, daleko najveći poslodavac u državi su mala, mikro, porodična preduzeća.
RSE: Zašto to vlast neće da prepozna?
Saša Radulović: Evo zašto. Ima oko pola miliona takvih firmi, preduzetnika, individualnih poljoprivrednih domaćinstava. Zamislite da dobijete pola miliona ekonomski jakih ljudi koji razmišljaju svojom glavom. To nije podložno političkoj manipulaciji. Mislim da je to jedan od ključnih razloga zašto mi gledamo da napravimo sistem u kojem ti ljudi nemaju osnov i nemaju snagu jer su stalno zavisni od nekog. Kod nas se prave sistemi zavisnosti, tako da sve na kraju zavisi od stranke na vlasti i prvog čoveka na vlasti. To, doduše, nije izmišljotina Vučića, to smo imali i ranije.
RSE: Partije su pojele društvo, gradjane i državu i to se cementiralo u sistem. To je sistem mafija na vlasti izdeljena u više kriptopartijskih struktura, koje su rodno mesto korupcije i koje se samo smenjuju na vlasti svake četiri godine - tako to nekako izgleda?
Saša Radulović: Slažem se sa tim. To zovemo parazitski partijski sistem koji je pojeo državu i pojeo sve segmente društva. Mi kada kažemo da ima viška ljudi u javnom sektoru, to ne znači da je javni sektor parazit, to ne znači da imamo višak lekara, nastavnika ili višak radnika u javnim komunalnim preduzećima; to znači da imamo partijskog viška, uguranog u javni sektor u svim segmentima, uključujući i prosvetu i zdravstvo, uglavnom na izmišljenim administrativnim radnim mestima, na koja dolaze uglavnom sa kupljenim diplomama.
RSE: Desetine hiljada svojih, to znamo još od Lazara Krstića, SNS je ugurala u taj javni sektor?
Saša Radulović: Tačno. I pre njih DS je dovela isto toliko, ali jedni ne otpuštaju druge - zato će na kraju i SNS i pasti sa vlasti.
RSE: Zanimljivo je da ste se zauzeli protiv smanjenja penzija i čini se da imate dobar odziv ljudi. Vi ste s tim u vezi pokrenuli i inicijativu kod Ustavnog suda?
Saša Radulović: Tako je. Podneli smo već nekoliko inicijativa. Prvo smo podneli inicijativu za protiv-ustavnost izbora u Majadanpeku, podneli smo inicijativu protiv sporazuma između UAE i Republike Srbije. Smatramo da je taj sporazum protivustavan, na osnovu njega je urađen i „dil“ sa „Etihadom“ i prodaja bačke zemlje kompaniji, Al Ravafed - svi ti dilovi su tajni rađeni. Takođe je i ovo smanjenje penzija protivustavno.
Pored toga što je nemoralno i protivustavno, smanjenje penzija je i ekonomski štetno. Naime, kada smanjite penzije koje su osnov domaće potrošnje, smanjujete potrošnju koja vuče proizvodnju naniže, pa onda se smanjuju i poreski prihodi. Taj praoces smo već imali nekoliko puta do sada i stalno se ulupavamo na isti način. Podsetiću, dizali smo PDV sa 18 na 20%, pa sa 8 na 10%, pa je porastao porez na imovinu, pa su porasle akcize, a sada govore o uvođenju novih akciza na struju. Jednostavno, ekonomske jednačine su neumoljive: one vam kažu da ne možete smanjivati potrošnju, podizati poreze i očekivati veće poreske prihode. To jednostavno ne ide.
Muk među ministrima, mrak u medijima
RSE: Uprkos svemu tome, u srpskom društvu vlada zagrobna tišina. Istu takvu mrtvu tišinu imate i u Vladi, gde sede pojedini ministri sa „ivy league“ zapadnih univerziteta. Šta treba da se desi da se probudimo?
Saša Radulović: Imamo veliku apatiju i veliki strah.
RSE: Da li mislite da se, recimo, Kori Udovički plaši da govori šta o izvesnim stvarima misli? Da se plaši čega, koga? Vučića? Da će ostati bez posla?
Saša Radulović: To je zaista pitanje za nju. Ogromna većina ljudi u Srbiji zavisi od države, direktno ili indirektno. Boji se za svoje radno mesto i zato ćuti, a to stranka na vlasti obilno koristi. A, osim toga, imamo medijski mrak. Recimo, ovo o čemu mi danas razgovaramo ja ne mogu da iznesem ni na jednoj nacionalnoj televiziji.
RSE: Niko vas sa nacionalnih televizija ne zove?
Saša Radulović: Tako je – niko. Do ljudi u Srbiji ne dopire informacija i zato oni i dalje veruju RTS-u, onome što se pojavi na RTS-u i na naslovnim stranicama novina. I, ako vam se na javnom servisu ne javljaju ljudi koji govore nešto drugačije, onda oni misle da je ono što čuju istina, a kada negde čuju neku drugu informaciju, misle da to neki zlonamerno govore protiv Vlade, da napadaju Premijera i tako dalje.
RSE: Taj manipulativni mrak, u kome svaki kritičar vlasti biva zalepljen Vučićevom optužbom da je Miškovićev plaćenik koji hoće da ga ruši – deluje kao namerna politika zamene teza, gotovo kao sejanje hinjene paranoje s predumišljajemTo se ponovilo i povodom tragičnog pada helikoptera. Odredjeni ministri se brane pre izveštaja stručnih komisija, a da ih pritom niko nije ni napao. Čula su se samo legitimna pitanja o uzrocima nesreće.
Saša Radulović: Pre par dana je Njuz.net objavio jednu lažnu, odnosno, satiričnu vest, koja glasi - Vučić kaže: izgleda da je došlo vreme da mogu da izjavim šta god mi padne na pamet bez ikakvih posledica. Mislim da je to jedna duboko tačna, iako lažna vest. Mislim da je to deo „uspeha“ koji je ostvario kontrolom medija. Imamo i izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o stanju u medijima, koji jasno govori da od poslednjeg izveštaja, koji je uradila Verica Barać 2011. godine, do danas nema nikakvog napretka i da je još gore stanje. Jasno je utvrđeno da postoji ekonomska zavisnost medija od države, da država čini trećinu marketinškog tržišta i da je najveći igrač na tržištu od koga mediji zavise; zavise, dakle, od dobre volje države i javnih preduzeća i svega što država ima pod svojom kontrolom jer od toga im zavise prihodi i profit. Prema tome, na delu je cenzura koja je ekonomski uslovljena, a ne direktno.
Postoji i direktna cenzura, to je zastrašivanje novinara, a to možemo da vidimo na primeru Olje Bećković, ukidanja Utiska nedelje, i, zaista, potpuno nenormalne situacije da Premijer zove novinare i da im komentariše šta su oni gde objavili.
RSE: Verovatno svemu tome objektivno naruku ide i to što iz Brisela stalno stižu pohvale vlasti. Čuli smo Eduarda Kukana koji hvali Vladu za sprovedene reforme, a čuli smo nedavno i evrokomesara Johanesa Hahna koji traži dokaze o tome da postoji cenzura u Srbiji. Kako to komentarišete?
Saša Radulović: Nedavno sam razgovarao i sa Davenportom i sa par EU komesara koji su dolazili u Srbiju. Oni ne vide da su ovo reči hvale, oni smatraju da daju jednu balansiranu poruku, odnosno, da žele da podrže napore za reformama, za koje ne znaju da li će uspeti ili ne, ali da postoji iskrena volja jer ako neko kaže - promenićemo Zakon o planiranju i izgradnji ili sredićemo budžetski deficit – oni, razume se, žele da to i podrže.
S druge strane, oni kažu da daju i kritički osvrt, ali nekako u našim medijima od tog njihovog stava, koji sadrži i reči podrške za neke stvari za koje oni misle da treba da se dese, ali i kritiku na neke druge stvari koje se dešavaju, ostanu samo njihove pohvale. Komesar je takođe rekao da je stanje medija u Srbiji je izuzetno teško, međutim, to nije tako preneseno i otuda do javnosti dolazi upravo ta poruka o kojoj vi govorite. Oni su svesni toga.
Uz to, politički govoreći, SNS je najjača snaga u društvu. EU pregovara sa državom Srbijom, gde je SNS na vlasti, pregovara sa Premijerom i pokušava da ih usmeri u tom procesu pridruživanja. EU, dakle, nema drugog partnera jer parlamentarne opozicije praktično i nema, ona se urušila i još uvek se urušava.
Opozicija bez ikakvog kredibiliteta
RSE: Na opozicionom bloku, uprkos ovakvoj vlasti, ovakvoj ekonomskoj politici, nema gotovo ništa koherentno i suvislo. Sad je, recimo, formirana nekakva „vlada u senci“, a da nema ničega što liči na suvisao program. Šta je to sa opozicijom?
Saša Radulović: Problem je što tamo više nisu kredibilni ljudi. Kredibilni ljudi su davno napustili te stranke. Meni je žao što moram da to kažem, ali to je jednostavno istina. Da je postojala jedna stranka koja je kredibilna, sa kredibilnim ljudima, ja ne bih pravio svoj pokret, zajedno sa timom iz Ministarstva, nego bismo pristupili jednoj takvoj političkoj opciji. Ali, mi ne možemo nikako da pristupamo opciji u kojoj se nalaze istrošeni ljudi. Ne mogu ljudi koji su vodili recimo Pokrajinu dugi niz godina da se sada predstavljaju kao oni koji će napraviti neku promenu u Srbiji. To jednostavno nije realno. Imali ste priliku, pokušali ste i - to ne ide.
Ja sam, inače, glasač DS-a bio na svim izborima, na svim nivoima, do 2012. godine, kada sam bio „beli listić“. Kvazireforma pravosuđa koju su sproveli 2009. godine, gde su pravili spiskove sudija i tužioca po kafanama - ja posle toga više nisam imao nijedno pitanje. Nadao sam se, doduše, posle izbora 2012. godine da će se možda DS nakon tog izbornog poraza konsolidovati i da će iz nje izaći ljudi koji su je doveli do ovog stanja, da će se neki novi ljudi pojaviti ne bismo li dobili neku novu političku snagu. Na žalost, krenuli su u suprotnom pravcu. Od toga nema ništa i ovi izbori 2014. godine su upravo to i potvrdili.
RSE: Razgovarali ste i sa Novom strankom. Šta je tu bio problem?
Saša Radulović: Tu je bio problem lidera. Kada smo razgovarali sa Zoranom Živkovićem, zaključili smo, i Dušan Pavlović i ja, da od DS-a nema ništa. Pre nego što sam ušao u Vladu, Živković nas je pozvao na razgovor i mi smo se odazvali. Pitao nas je da li želimo da pristupimo stranci. Mi smo rekli da smatramo da je potrebno stvaranje nove opcije, a videli smo i da tu ima nekoliko kredibilnih ljudi - Vlada Pavićević je tu, Vesna Rakić takodje – to nam jei bio i razlog što smo došli na razgovor. Ali, s druge strane, smo rekli smo otvoreno da Živković ne može da bude lider te stranke.
RSE: Kako ste to obrazložili?
Saša Radulović: Time što, po našem mišljenju, nema ni znanje, ni kredibilitet da vodi stvaranje nove opozicije. To da ima želju da se uspostavi ta opozicija, to je vredno hvale, mogao bi da postane počasni predsednik, ali da bismo zajedno morali da tražimo predsednika. Dušan i ja smo rekli da nas dvojica ne mislimo da bi mi trebalo da budemo predsednici jer ni on ni ja u to vreme nismo imali vidljivost, odnosno, prepoznatljivost u javnosti, što je od kritičke važnosti za onoga ko vodi stranku. Dakle, rekli smo da bi, ako bismo pristupili, trebalo zajedno da tražimo tu ličnost koja bi vodila tu novu političku opciju. Bili smo spremni da pristupimo Novoj stranci pod tim uslovima – dakle, ne sa Živkovićem na njenom čelu.
On je to odbio. Ja o ovome ne bih ni govorio javno da on nije nedavno dao izjavu u kojoj je naveo stvari koje jednostavno nisu istina, kao razloge što nismo uspostavili saradnju. Jedini razlog zašto nismo uspostavili saradnju je zato što smo nas dvojica mislili da on nema ni kapacitet, ni znanje, da predvodi tu novu opoziciju. To je nažalost tako i završilo i mi smo na kraju oformili naš pokret.
RSE: Suma sumarum - u opozicionim redovima ništa novo, proći će polako još 3,5 godine do sledećih izbora, šta ćemo raditi?
Saša Radulović: Mi mislimo malo drugačije. Mi mislimo da smo mi to nešto novo i to što se dešava na terenu mislim da potvrđuje to o čemu govorim. Na izborima 2014. smo praktično bez novca i bez ikakve organizacije na terenu, čisto preko Interneta, osvojili 2,1 posto, 2,4 posto u Vojvodini. Poslednje istraživanje koje imamo iz jula 2014. godine, a sada će se raditi novo ozbiljno istraživanje, govori da smo otprilike duplirali podršku u odnosu na parlamentarne izbore.
Sada već imamo organizaciju na terenu. Od 25 okruga, u 20 imamo svoje ljude. Cilj nam je da na pokrajinskim izborima, koji će se desiti najkasnije na proleće 2016., pređemo cenzus i pokažemo realnu snagu, nakon čega ćemo formirati političku stranku. Mislimo da će nam tu podrška doći do nekih 10 posto. Nakon toga smo već krenuli u razgovore sa kredibilnim ljudima koji nikada do sada nisu bili u politici. To nam je bila osnovna ideja već nekoliko godina. Potreban nam jejedan široki front kredibilnih ljudi koji imaju ugled u javnosti da stanu iza ovakve političke opcije.
Nakon tih pokrajinskih izbora i nakon što ovi ljudi javno podrže naš pokret, više neće biti pitanja o tome ko je opozicija i ko će biti glavni protivnik Aleksandru Vučiću na narednim izborima. Verujemo da će oni biti 2017. godine - da će spojiti parlamentarni sa predsedničkim izborima.
