Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izašao je u četvrtak uveče sa paketom mere štednje, rekavši da je ona zaobišla najsiromašnije građane Srbije. Naime, neće biti nikakvih smanjenja ni plate ni penzija do 25 hiljada dinara. Iznad toga je progresivno smanjivanje, najviše za one koji su na vrhu lestvice zarada. Penzije će biti smanjene od 10 do 10 i po odsto, plate će najviše pasti do nivoa solidarnog poreza od 20 odsto koji će biti u međuvremenu ukinut. Vučić je najavio borbu protiv sive ekonomije, smanjenje subvencija, otpuštanje viška zaposlenih u adminstraciji pre svega, kako je rekao, partijskih kadrova, ali nije iznosio preciznije podatke, zatim smanjivanje subvencija pojedinim javnim preduzećima i jačanje privatnog sektora.
Premijer je rekao da je Srbija "hiljadama milja" daleko od bankrota pre svega zbog, kako je naveo, odgovornog odnosa Vlade.
Da li su ove uštede koje se procenjuju na 700 miliona evra u narednoj godini, dovoljne za finansijsku konsolidaciju? Da li se naziru mere koje će disciplinovati javna preduzeća, zavrnuti slavine gubitašima, uvesti red meu krupnim poreznim obveznicima koji bi trebalo da pune budžetsku kasu umesto što su poreski dužnici kojima se oprašta dug? Zašto su ovim merama zaobieni tajkuni?
O tome koleginica Branka Mihajlović razgovara sa Sašom Đogovićem, saradnikom Instituta za tržišna istraživanja .
Kada ste čuli Vladin paket mera i kada ste čuli premijera Vučića, kakva je bila vaša prva reakcija? Da li su to mere koje ste očekivali i da li je zapravo jasno šta će Vlada sve učiniti?
Đogović: Iz te najave premijera se vidi da postoji jedna dobra dijagnoza stanja u zemlji. Mi smo zaista prezadužena zemlja. Ovako dalje ne možemo nastaviti jer smo nekonkurentni. Javni sektor metastazira i guši privatnu inicijativu. Slikovito bih rekao da izgleda da smo u stvari jedna penzionerska ekonomija, iako su naši penzioneri vitalniji od naše ekonomije. Sasvim je jasno da su morali da se urade i određeni hirurški zahvati, kako bi se uspostavilo, odnosno krenulo u odnos fiskalne konsolidacije i na toj osnovi stvarale premise za poboljšanje konkurentske snage domaće ekonomije, odnosno realnog sektora.
Da li i vi mislite da je rez, koji će omogućiti finansijsku konsolidaciju, napravljen na jedinom mogućem mestu, a to su primanja građana?
Đogović: Da krenemo od tranzicionog perioda i 2001. godine, na ovamo, kada smo svi imali velika očekivanja i kada se zabašurivala realna slika stanja u ekonomiji kroz onu poznatu bajku Carevo novo odelo, kada se svi divimo da je sve lepo i krasno, a u stvari smo ojađeni i devastirani. Na kraju, taj račun uvek dođe na naplatu.
Da smo mi recimo 2008. godine, a da ne kažem i pre toga, krenuli u reformske zahvate u javnom sektoru, ne bi bilo potrebe za smanjenjem plata i penzija. Prošle godine bi bilo dovoljno da se smanje plate i penzije za 10%, sada mi se čini da bi ta stopa trebala da bude viša. Fiskalni savet je predlagao da to bude 15%.
I ova nova Vlada, koja je na vlasti od pre dve godine, je takođe izgubila određeno vreme. Umesto da je krenula u proces fiskalne konsolidacije, krenuli su sa nekim parcijalnim merama, uz nadu da će se napraviti neki rezovi u preduzećima u restrukturiranju. Umesto toga, ta nada se izjalovila. Ove godine smo imali izbore. Tokom letnjeg perioda se ništa nije dešavalo, kada govorimo o preduzećima u restrukturiranju i korporizaciji u upravljanju javnim preduzećima. Zbog toga je, i onaj solidarni porez, koji smo imali na snazi, potpuno istopljen. Smederevska železara je, za prvih šest meseci ove godine, progutala taj solidarni porez i to je bila uzaludna žrtva.
I ovo navedeno smanjenje plata i penzija takođe može biti uzaludna žrtva, ako nemamo reformske zahvate u javnom sektoru. Samo smanjivanje plata i penzija nije reforma, nego instrument da se otvori prostor, udahne vazduh plućima da možemo da revitalizujemo ekonomiju. Kako ćemo je revitalizovati? Tako što ćemo da odstranimo sav korov ili kancer koji je nabujao u našoj ekonomiji, koji je dominantno stacioniran u tom javnom sektoru. Odnosi se na javna preduzeća i preduzeća u restrukturiranju.
Premijer Vučić je sve vreme govorio da je izbegnuto da teret štednje padne na najsiromašnije, međutim nije precizirano do kraja kako će se kresati penzije i da li je uopšte granica siromaštva u Srbiji 25.000 dinara?
Đogović: Granica siromaštva u Srbiji je diskutabilna kategorija. Sigurno je da se i onaj koji ima 30.000 dinara, svakako nalazi u zoni siromaštva jer je prosečna potrošačka korpa sigurno oko 60.000 dinara. Penzioner koji ima prosečnu penziju od 35.000 dinara, odnosno svi oni koji imaju penzije ispod 50.000 dinara, zaista treba da ima neke dodatne izvore kako bi pokrpio potrošačku korpu.
Od 700 miliona evra uštede u narednoj godini, 400 miliona će biti uštede na rezovima penzija i plata. Da li je jasno ko snosi onih 300 miliona?
Đogović: E, to još nije precizno definisano. Plate i penzije bi trebalo da donesu uštedu do 400 miliona evra, a ovih 350 miliona evra, to je rečeno da će se ukinuti neke subvencije u poljoprivredi, da će se prestati sa subvencioniranjem nekih preduzeća u restrukturiranju, javnih preduzeća, neki materijalni troškovi, nabavka roba i usluga, to je istina nešto sitno, i naravno smanjenje sive ekonomije, o čemu se već poodavno priča.
Da li ove mere i na koji način kače tajkune?
Đogović: Ove mere, tajkune uopšte ne kače. To je zaista jedan problem jer su oni učestvovali u tranzicionom periodu u ispumpavanju novca iz javnih resursa, kroz sam privatizacioni proces, posebno od 2008. do 2012. godine. Vrlo aktivno su učestvovali sa političkim vrhom u ispumpavanju novca iz državnih banaka, kao što je bila Razvojna banka Vojvodine, PB Beograd, Univerzal banka i tako dalje.
Zašto su oni pošteđeni?
Đogović: Odgovor na to pitanje nemam. Postavlja se pitanje na koji način i zašto to država, ako to nije već zakonski definisano, donela zakonski okvir, da se država obešteti od tih osoba, koje mi ovde zovemo tajkuni, za ono što su napravili ovoj državi, a za šta postoji papir i pisani dokaz. Podigli su kredit, a nisu ga vratili, istina nisu čak stavljane ni hipoteke. Treba da vidimo šta možemo da uradimo i kakve su mogućnosti države po tom osnovu. Takođe, kada govorimo o porezu na kapital, mislim da bi i tu trebalo razmišljati da se poveća porez, kako bi se od onih, koji tako dobro posluju, mogli izdašnije puniti budžete.
Da li je država mogla da krene sa tim merama?
Đogović: Odsustvo reformi je dovelo do ovako visoke cene, koja je morala odmah da se plati. Ako ćemo i dalje da zavaravamo sami sebe da car nije go, a jeste go, onda ćemo u sledećoj iteraciji da dođemo u poziciju da nam međunarodni finansijski faktor kaže da moramo, kao u Grčkoj, ultimativno smanjiti, i penzije i plate, za 30%, otpustiti toliko i toliko ljudi, da prodamo taj i taj državni resurs, preduzeća koja imamo. To je onaj poslednji krug, krug grčkog pakla, a ka kome možemo i dalje da uplovimo. Znači, to još nismo izbegli, ali ovim najavama samo možemo da usporimo taj put. Eventualno, ako se Vlada sada ozbiljno pozabavi pitanjem preduzeća u restrukturiranju i sivom ekonomijom, onda bi mogli i da zaustavimo taj pravac ka devetom krugu grčkog pakla.
Zato kažem da je još nedefinisano kako će se uštedeti tih dodatnih 350 miliona evra jer smo te najave imali i prošle godine, kada se govorilo o uvođenju solidarnog poreza i kada se upravo govorilo da će se videti da se saniraju problemi Srbijagasa, Petrohemije i drugih sličnih firmi, da će se raditi na suzbijanju sive ekonomije. Vidimo da su ti rezultati izostali.
U tom smislu izražavam rezervu da bi mi opet mogli, negde u ovo vreme sledeće godine, da govorimo o nekom novom rebalansu budžeta, koji bi mogao da vodi, ili do povećanja nekih poreza, ili dodatnog smanjivanja penzija i plata. Izražavam bojazan da ovaj set mera, koji zaista jeste u dobrom pravcu, nije dovoljan po dubini.
Da li vi prepoznajete odlučnost ove Vlade da zaista smanji administraciju i da reže takozvane partijske kadrove? Premijer je o tome govorio, međutim krajnje neodređeno i bez i jedne konkretne cifre. Čak se ogradio rekavši da će to da ide prirodnim putem, misli se na penzionisanje ljudi.
Đogović: Shvatio sam da će to da ide prirodnim putem, ali da to neće biti dovoljno i da će se morati ići na određene rezove oko smanjivanja zaposlenih u javnom sektoru i administraciji. Nije dovoljno preciziran tempo otpuštanja tih ljudi, niti koliki će biti broj tih ljudi, koji će ostati bez posla ili uštede koje će se po tom osnovu ostvariti. Nemamo precizne brojke, niti plan na koji način će se zaista ostvariti te uštede, ne samo po tom osnovu otpuštanja viška zaposlenih, kojih tu ima i koji su tu stvoreni na bazi jedne partokratske piramide. Kod nas su javna preduzeća i preduzeća u restrukturiranju bila jednim delom socijalne ustanove, a jednim delom partokratske ustanove za ispumpavanje sredstava koja su se ulivala u ta preduzeća, bilo da su sredstva ostvarivana kroz poslovanje ili kroz subvencije, koje su dolazile od same države. Država se zaduživala, a to ide na teret svih nas poreskih obveznika. Zato se nalazimo u ovakvoj situaciji u kojoj se sada nalazimo.
Budući da još nemamo neke precizne premise, sem tako nekih opštih najava, koje će se posle izvući, onda su te rezerve, koje ispoljavam, ozbiljne. Želeo bih da sačekam da vidim jasnije podatke i brojke na koje se oni apostrofiraju kada govore da će se izvršiti ušteda od 750 miliona evra. Čini mi se da ipak, ovaj najavljeni rez, po toj dubini, neće biti dovaljan, imajući u vidu i neko prijašnje iskustvo, dosta usporen proces tih dugo najavljivanih reformskih zahvata.
Kada sam rekao da smo penzionerska ekonomija i ekonomija propuštenih šansi, ilustrovao bih to i podatkom da stopa nezaposlenosti mladih kod nas, na teritoriji cele zemlje, je 52,8%, što samo po sebi govori da smo mi u jednoj velikoj ekonomskoj i opštoj društvenoj krizi. Igramo tragediju jer čim mi pričamo o smanjenju penzija i plata, to je jednostavno tragedija za ovo društvo. Moramo biti svega toga svesni. Zaista su neophodni jedni bolni i veliki dubinski rezovi, da bismo za tri ili četiri godine polako počeli da pomaljamo glavu iz ove crne rupe, koja nas upija i koja se i dalje širi. Mi nikako da nađemo izlaz iz nje. Kada neko kaže da smo dotakli dno, to nije istina jer mi smo u crnoj rupi beskonačnosti.
Ono što mora da se uradi jeste da postepeno prestanemo da tonemo u tu crnu rupu i da se izvlačimo ka površini. To zavisi upravo od toga koliko će Vlada, bez političkih i politikanskih premisa, da ispoštuje reč struke, da bi se isporučili neki pozitivni rezultati na kraju mandata ove Vlade, kada bi onda i ta Vlada mogla da ubere pozitivne političke poene.
Premijer je rekao da smo mi miljama daleko od bankrotstva. Do nedavno je ponavljano da ova država mora da se spasi od pretećeg bankrotstva. Šta je istina?
Đogović: Svakako da nismo miljama udaljeni, ali ga možemo odlagati tako što će nam neko izaći u susret, kao na primer UAE sa milijardom dolara. Tako su nam dali vremena do marta sledeće godine. Sada ćemo srezati plate i penzije, pa ćemo još kupiti neko vreme. Time mi ne rešavamo naš problem, mi samo sa nekim andol efektom osvežavamo postojeću situaciju da možemo doći u poziciju samozavaravanja i zavaravanja. Takođe možemo prodati neki državni resurs, Telekom, ili šta već još imamo u svom posedu, i na taj način možemo i dalje produžavati postojeću agoniju. Ali, ona će se samo, na prvi pogled nevidljivo, produbljivati i na kraju će taj račun na naplatu biti izraženiji i oštriji, nego što je to sada slučaj.
Zato je bolje i sada, ako već nismo krenuli ranije, ići u te reforme, sada ih pokrenuti ozbiljno i suštinski i kada smo već napravili dobru dijagnozu, onda treba primeniti i terapiju shodno takvoj dijagnozi i problematici u kojoj mi sada živimo.
Sada je napravljen bolni rez za građanstvo, po široki krug građana Srbije. Kada će na red stići onaj drugi sloj ljudi, koji su i doprineli ovome do čega smo došli?
Đogović: To je pravo pitanje i ja se često pitam kada će oni doći na dnevni red. Nazovimo ih krupnim kapitalistima, da ih ne zovemo tajkunima. Naravno, u dosluhu sa određenom političkom elitom iz tog vremena, koja je zajednički postavljala zakonske okvire, kako bi mogao da se ispumpava novac iz javnih resursa i kroz proces privatizacije da se dođe jeftino do određenog blaga. Kasnije je trebalo to blago da se preproda, ali je onda svetska ekonomska kriza onemogućila taj plan. Od 2008. godine mnogi od njih nisu uspeli da preprodaju ta preduzeća, odnosno imovinu i placeve na kojima se nalaze, pa su onda i oni došli u jedan problem u svom poslovanju. Neki su prodavali neku imovinu, neka preduzeća, poput trgovačkog lanca ili delova imovine, kako bi obezbedili likvidnost. Sada i oni aplaudiraju kada Vlada usvoji subvencionisane kamatne stope.
To samo po sebi govori koliko su u stvari ti tajkuni sposobni za biznis, čast izuzecima. Nekih zaista i ima koji su ulagali u proizvodnju, ali veći deo njih zaista to nije činio. Onaj poziv tajkunima da upravljaju javnim resursima je po meni jedan nonsens. Gde možete zvati kozu da vam čuva kupus? To nema nikakve logike, nije ni moralno, a mnogi od njih nisu ni izmirivali poreske obaveze, a država im je izašla u susret da reprogramiraju te obaveze. Toliko o njihovim sposobnostima. Oni su izgleda samo sposobni kada mogu nešto da uzmu od države i to je sve. Kažem opet čast nekim izuzecima, da ne generalizujemo da su svi u istom košu.
Sada se postavlja pitanje da vidimo šta mogu da vrate od onoga što su uzimali. Da se zapleni imovina koju imaju, ali to mora da ide kroz neki pravosudni proces, a sa druge strane treba razmisliti i o porezu na kapital, a smanjuje namet na rad. Drugog načina zaista nema. Pre desetak dana se država zadužila 200 miliona evra kod Agencije za sanaciju banaka, da bi se pokrili gubici državnih banaka i to tako što su se ispumpavala sredstva tih banaka, umesto da se ona upravo traži od onih koji su unesrećili te banke, a na taj način indirektno i celu ovu zemlju. Mi poreski obveznici ćemo da plaćamo tu štetu jer se evo zadužujemo za njih. To takođe povećava naš ukupan javni dug.
Iz Slovenije je nedavno stigao podatak i upozorenje da zemljama EX YU, osim Slovenije, preti dužničko ropstvo. Ukupni javni dug zemalja EX YU iznosi 90 milijardi evra, a pre raspada Jugoslavije je bio 20 milijardi evra.
Đogović: Mi već jesmo u tom dužničkom ropstvu. Ko god kaže da nismo, taj nas zavarava. Čim vi smanjujete plate i penzije, šta je to nego dužničko ropstvo, jer ne smanjujete ih zbog nekog hira, nego zato što vam je dužnička omča oko vrata i te kako stegnuta. Možemo da pričamo samo o tome koliko je stegnuta ta dužnička omča i koliko su neophodni ti dubinski rezovi, da ona popusti. Plašim se da čak i ovako neće biti dovoljni. Morao bih da sačekam da vidim kakve su to precizne brojke dalje izvedene po osnovu ušteda od sive ekonomije, od preduzeća u restrukturiranju i javnih preduzeća, otpuštanja zaposlenih. Znači to su samo najave neke i neka cifra za koju se samo percepira da bi mogla da se ostvari, ali ne vidim tačan mehanizam i dinamiku ostvarivanja te dodatne uštede od 350 miliona evra. Zato izražavam značajne rezerve da i ovaj, iako zaista dubok rez, koji jeste neophodan, neće biti dovoljan.
