Nakon deset godina, rezultati u procesuiranju ratnih zločina u Srbiji izuzetno su skromni, a do danas nema jasne političke volje da odgovorni budu kažnjeni, mišljenje je eksperata Fonda za humanitarno pravo. U Analizi procesuiranja ratnih zločina u Srbiji od 2004. do 2013, uz nedovoljan broj optužnica i završenih predmeta, Fond, pred ostalog, ukazuje na neprocesuiranje po komandnoj odgovornosti i probleme u zaštiti svedoka. Iako su saglasni sa delom primedbi, u Tužilaštvu za ratne zločine navode da su, s obzirom na kapacitete, te uslove i ambijent u kojima rade, osvtarili pozitivne rezultate. Donošenje državne Strategije za procesuiranje ratnih zločina biće kljucno za napredak u ovoj oblasti, što će imati i veliki uticaj na proces evropskih integracija.
Tokom decenije rada, Tužilaštvo za ratne zločine je podiglo optužnice za 44 predmeta, od kojih je završeno 35. To praktično znači da su u proseku podizane tri optužnice godišnje, a da su u istom periodu donošene dve pravosnažne presude. To je primer kojim su, predstavljajući Analizu procesuiranja ratnih zločina u Srbiji od 2004. do 2013, eksperti Fonda ilustrovali stav da su nakon čitave dekade postignuća u ovoj oblasti skromna i nedovoljno efikasna.
Jedna od glavnih zamerki na rad Tužilaštva je neprocesuiranje srednje i visokorangiranih pripadnika vojske i policije, koji su tek u nekoliko slučajeva izvedeni pred sud, kaže advokat Nikola Čukanović.
„U Tužilaštvu za ratne zločine navode da je ovo posledica nedostatka dokaza, zakonskih prepreka, izbora tužilačke strategije u svakom pojedinačnom predmetu, nedovoljne saradnje policije i organa Državne bezbednosti koji štite svoje kolege, kao i nepostojanje svesti o počinjenim zločinima. Međutim, utisak je da u Tužilaštvu za ratne zločine postoji izvestan stepen autocenzure i nespremnosti da se suoče sa izazovima ovakve vrste“, ističe Čukanović.
Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić složio se da je pitanje komandne odgovornosti izuzetno važno, ali je ukazao da je upravo nedavno Tužilastvo pokrenulo istragu protiv bivšeg komandanta 125. motorizovane brigade Dragana Živanovića zbog sumnje da je 1999. na Kosovu, izvršio ratni zločin tako što je znao, a nije preduzeo nikakve mere da spreči ubistva najmanje 118 albanskih civila, uništavanje kuća, pljačku imovine i proterivanja.
„Kada je reč o saradnji sa državnim organima, upravo u tom predmetu sada imamo ogromne probleme da dobijamo podatke o tome da bismo mogli taj predmet dalje da sprovodimo. Mogu da prihvatim da stepen ili visina lica koja se nalaze nan određenim funkcijama nisu dovoljno obrađeni u predmetima ratnih zločina, ali sve vreme smo na neki način bili servis Haškog tribunala. I kao servis smo im pomagali da dođu do određenih presuda“, naglašava Vekarić.
Još jedan od aspekata na koji se ukazuje u Analizi je i sistem zaštite svedoka van sudnice. Program zaštite uveden je 2006. godine, kada su osnovani Komisija za sprovođenje programa zaštite i Jedinica za zaštitu. Međutim, upravo je Jedinica, u jednom broju slučajeva bila izvor zastrašivanja svedoka, ukazuje analitičar Edmir Veljović.
„FHP je dijagnostifikovao probleme u radu jedinice za zaštitu. To su: ratna prošlost pojedinih zaposlenih u Jedinici i sistem zaštite svedoka koji su bivši ili aktivni pripadnici oružanih snaga. Tim svedocima je u toku programa zaštite prećeno, oni su ponižavani, maltretirani, od njih je zahtevano da odustanu od svedočenja, da bi na kraju samoinicijativno napustili program zaštite“, objašnjava Veljović.
Vekarić je saglasan je da postoje problemi u sistemu zaštite svedoka. Međutim, ukazuje da je, s obzirom na uslove u kojima radi i kapacitete, Tužilaštvo ostvarilo dobre rezultate, te da se u broju predmeta mora imati u vidu i veliki broj žrtava koje oni (predmeti, prim. aut.) uključuju.
„Ako vi danas imate situaciju da postoji šest zamenika tužilaca – pošto još jedan ide u penziju – i da imate 12 do 17 aktivnih policajaca koji istražuju ratne zločine, onda ćete shvatiti da u poređenju sa 37 bosanskih tužilaca koji se isključivo bave ratnim zločinima, sa stotinama policajaca koji se isključivo bave time, u Hrvatskoj imate četiri tužilaštva s ogromnim brojem ljudi – onda ćete shvatiti da je to ozbiljan problem. Znate, tako me deprimirate u jednom momentu, da mi stvarno dođe da dignem ruke od svega i da kažem: neću više da radim ovaj posao. Da li je to cilj? Mislim da nije“, požalio se zamenik Vladimira Vukčevića.
I u Tužilaštvu i u Fondu saglasni su da je neophodno donošenje državne Strategije za procesuiranje ratnih zločina, kojom bi se odredili ciljevi i načini na koji bi oni trebalo da budu ostvareni.
„Bojim se da sa ovim opsegom i tempom procesuiranja ratnih zločina, te sa, rekla bih, višegodišnjim ignosrisanjem nekih političkih institucija brojnih problema koji se mogu identifikovati u domenu procesuiranja ratnih zločina kao što je pitanje zaštite svedoka – bojim se da sve ovo doprinosi tome da se jedan veliki broj počinilaca koji danas žive još uvek u Srbiji oseća slobodno i bez straha da će biti izvedeni pred sud do kraja svog života“, smatra Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo.
Podvučen je značaj regionalne saradnje i napredak u zajednickom radu sa tužilaštvima iz okolnih zemalja, uz napomenu da će procesuiranje odgovornih za ratne zločine biti važno pitanje u procesu evropskih integracija.
„Mislim da je procesuiranje ratnih zločina koji su počinjeni tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji integralni deo suočavanja s prošlošću. Ne može se potceniti uticaj ovog procesa na priključenje Evropskoj uniji. Treba da bude izbegnuta svaka naznaka nekažnjivosti u slučajevima visokorangiranih zvaničnika za koje se sumnja da su umešani u ratne zločine, kroz adekvatnu istragu i procesuiranje“, istakao je Oskar Benedikt, zamenik šefa minsije delegacije EU u Srbiji.
