Poslednjih dana u Srbiji svedočimo izlivima otvorene netrpeljivosti dela stanovništva prema drugima i drugačijima. Aktuelan primer je odnos prema azilantima. No ne i jedini. Nekoliko sedmica ranije u fokusu su bili protesti stanovnika jednog beogradskog naselja protiv njihovih suseda Roma, a mobilizacija uglavnom mladih desničara protiv LGBT osoba skoro da prelazi u tradiciju uoči svake najavljene Parade ponosa u Beogradu. Čini se da je ovdašnje društvo vremenom razvilo jaku toleranciju na netoleranciju.
Umesto hrane, odeće ili bar tople reči, ljude koji su sticajem tragičnih okolnosti bili primorani da napuste svoj dom u Siriji, Avganistanu ili Pakistanu, ovih dana su dočekale blokade puteva u Srbiji i protesti dela ljudi iz lokalne zajednice koji im otvoreno poručuju – ne želimo vas ovde.
U sredu im je čak jedno vreme bilo obustavljeno doperemanje hrane i ogreva, pošto su žitelji sela Vračević kod Lajkovca preprečili put, a jedna baraka predviđena zanjihov smeštaj je zapaljena.
Demonstranti proteste i blokadu pravdaju strahom za ličnu bezbednost, ali sociolog Vladimir Vuletić smatra da je to pogrešno usmereno projektovanje strahova.
„U korenu svake agresije nalazi se osećaj lične ugroženosti. Problem je što ovde imamo situaciju projektovanja. Očigledno je da i ljudi koji sada deluju protiv imigranata očigledno imaju egzistencijalne probleme, ali to potpuno pogrešno projektuju na druge i tako prazne tu svoju nagomilanu agresiju“, kaže Vuletić.
Izostanak solidarnosti, međutim, nije rezervisan samo za imigrante. Najnovija istraživanja rađena povodom Međunarodnog dana tolerancije, pokazuju da društvo u Srbiji i dalje neguje diskriminaciju prema manjinskim grupama.
Najugroženiji su pripadnici LGBT populacije, dok se etnička distanca najviše ispoljava prema Albancima, Hrvatima, Bošnjacima i Romima.
Pitali smo Beograđane da li je društvo u Srbiji tolerantno:
Ono što je, međutim, još strašnije od ovih manifestacija nasilja jeste uhoparajuća tišina društva. Nije reč samo o političarima na vlasti koji stidljivo ili samo deklarativno osuđuju ispade na stadionskim tribinama i agresiju na ulicama. Protesti protiv Roma pre dvadesetak dana u beogradskom naselju Zemun Polje, gde su se čuli povici mržnje prema ovoj zajednici, nisu mobilisali javnost da se pobuni protiv neskrivenog rasizma.
Prema rečima glumca Branislava Trifunovića, u ovdašnjem javnom prostoru je na delu tiha diskriminacija, u kojoj većina prećutno učestvuje.
„Čini mi se da smo mi mnogo otvoreniji za probleme u tuđem dvorištu. Najsvežiji primer mi je Šimunićev imbecilni ispad. Svi su se udružili oko toga, a kad treba da reagujemo u svom dvorištu, mi uvek zaćutimo. Nemaš alternativu, intelektualci su nekako povučeniji. Problem je što u intelektualnom svetu nemate autoriteta. Nema ljudi koji nešto mogu da nešto povuku i da stanu na čelo kolone koja bi trebalo da bude velika“, ističe naš sagovornik.
Vladimir Vuletić napominje da je nužno da čitavo društvo osudi ove izlive mržnje, ali dodaje da je potrebna i reakcija države.
„I u ovom i u svakom konkretnom slučaju, država mora da reaguje. Ne može se povlađivati građanima koji iz bilo kojih užegrupnih razloga pokušavaju da dovedu u pitanje ono što su pre svega državne obaveze u odnosu na međunarodne ugovore i što su civilizacijska prava jer svi ti ljudi koji se nalaze u tim kampovima nisu tu došli iz obesti. Oni jesu žrtve u svojim zemljama. Građani Srbije su veoma često bili žrtve te vrste stereotipa i diskriminacije od strane drugih i onda je zaista neobično kada vi imate situaciju da se sada ovde na isti način diskriminišu drugi.“
Umesto hrane, odeće ili bar tople reči, ljude koji su sticajem tragičnih okolnosti bili primorani da napuste svoj dom u Siriji, Avganistanu ili Pakistanu, ovih dana su dočekale blokade puteva u Srbiji i protesti dela ljudi iz lokalne zajednice koji im otvoreno poručuju – ne želimo vas ovde.
U sredu im je čak jedno vreme bilo obustavljeno doperemanje hrane i ogreva, pošto su žitelji sela Vračević kod Lajkovca preprečili put, a jedna baraka predviđena zanjihov smeštaj je zapaljena.
Demonstranti proteste i blokadu pravdaju strahom za ličnu bezbednost, ali sociolog Vladimir Vuletić smatra da je to pogrešno usmereno projektovanje strahova.
„U korenu svake agresije nalazi se osećaj lične ugroženosti. Problem je što ovde imamo situaciju projektovanja. Očigledno je da i ljudi koji sada deluju protiv imigranata očigledno imaju egzistencijalne probleme, ali to potpuno pogrešno projektuju na druge i tako prazne tu svoju nagomilanu agresiju“, kaže Vuletić.
Izostanak solidarnosti, međutim, nije rezervisan samo za imigrante. Najnovija istraživanja rađena povodom Međunarodnog dana tolerancije, pokazuju da društvo u Srbiji i dalje neguje diskriminaciju prema manjinskim grupama.
Najugroženiji su pripadnici LGBT populacije, dok se etnička distanca najviše ispoljava prema Albancima, Hrvatima, Bošnjacima i Romima.
Pitali smo Beograđane da li je društvo u Srbiji tolerantno:
Ono što je, međutim, još strašnije od ovih manifestacija nasilja jeste uhoparajuća tišina društva. Nije reč samo o političarima na vlasti koji stidljivo ili samo deklarativno osuđuju ispade na stadionskim tribinama i agresiju na ulicama. Protesti protiv Roma pre dvadesetak dana u beogradskom naselju Zemun Polje, gde su se čuli povici mržnje prema ovoj zajednici, nisu mobilisali javnost da se pobuni protiv neskrivenog rasizma.
Prema rečima glumca Branislava Trifunovića, u ovdašnjem javnom prostoru je na delu tiha diskriminacija, u kojoj većina prećutno učestvuje.
„Čini mi se da smo mi mnogo otvoreniji za probleme u tuđem dvorištu. Najsvežiji primer mi je Šimunićev imbecilni ispad. Svi su se udružili oko toga, a kad treba da reagujemo u svom dvorištu, mi uvek zaćutimo. Nemaš alternativu, intelektualci su nekako povučeniji. Problem je što u intelektualnom svetu nemate autoriteta. Nema ljudi koji nešto mogu da nešto povuku i da stanu na čelo kolone koja bi trebalo da bude velika“, ističe naš sagovornik.
Vladimir Vuletić napominje da je nužno da čitavo društvo osudi ove izlive mržnje, ali dodaje da je potrebna i reakcija države.
„I u ovom i u svakom konkretnom slučaju, država mora da reaguje. Ne može se povlađivati građanima koji iz bilo kojih užegrupnih razloga pokušavaju da dovedu u pitanje ono što su pre svega državne obaveze u odnosu na međunarodne ugovore i što su civilizacijska prava jer svi ti ljudi koji se nalaze u tim kampovima nisu tu došli iz obesti. Oni jesu žrtve u svojim zemljama. Građani Srbije su veoma često bili žrtve te vrste stereotipa i diskriminacije od strane drugih i onda je zaista neobično kada vi imate situaciju da se sada ovde na isti način diskriminišu drugi.“
