Beograđanka Žuža Marinković je sa samo 23 godine deportovana sa majkom u zloglasni logor smrti Aušvic. Oslobođenje su dočekale nakon godinu dana u logoru Paršnic u Čehoslovačkoj. Sa njom smo u Beogradu razgovarali povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta i 70-te godišnjice oslobođenja Aušvica.
“Vojna skančila, vi slobodni”, priseća se kroz suze 94-godišnja Žuža Marinković, rođena Bek, reči sovjetskih vojnika kada su ušli u logor Paršnic u Sudetima, tadašnjoj Čehoslovačkoj, a gde je malo ranije premeštena iz zloglasnog logora smrti Aušvic. Nju smo u njenom domu u Beogradu posetili povodom 27. januara kada se svet seća svih stradalih u Holokaustu. Tog dana oslobođen je Aušvic, a Žuža je svoju slobodu dočekala nekoliko meseci kasnije kada je pao i Paršminc.
“I onda se moja majka izgubila, pitala je; pa gde smo, pa šta smo, pa ko su ovi, šta ćemo...”, opisuje nam prve sate slobode. “Ujutru kada smo se probudili logor je bio otvoren, vrata su bila potpuno otvorena”.
A samo dan ranije 7. maja 1945. iako su se približavale sovjetske jedinice i već se čula pucnjava Žuža je do tog poslednjeg dana išla na kopanje rovova.
Subotički geto, sabirni logor Bačalmaš u Mađarskoj, potom logori Aušvic i Paršminc. Taj put je Žuža Bek prošla od proleća 1944. do maja 1945. godine.
U proleće 1944. godine kada je nemačka vojska zauzela Mađarsku u Subotici je osnovan geto.
“Otac mi je već bio na prinudnom radu negde u severnoj Mađarskoj, sestra mi je bila u zatvoru u Mađarskoj. Dobili smo žute zvezde. Nismo smeli da izađemo, recimo na pijacu, da kupujemo nešto pre šest sati uveče ili pre tri sata popodne kad više ništa nije moglo da se kupuje”, opisuje Žuža Marinković boravak Jevreja u getu.
Iz geta ih sprovode u sabirni logor Bačalmaš a posle kratkog vremena tada 23-godišnja Subotičanka Žuža Bek deportovana je sa majkom Jelisavetom u Aušvic Birkenau.
“Pet dana i pet noći smo putovali. Onda smo stigli u Aušvic. Pogledali smo i pisalo je Arbeit macht frei (Rad oslobađa), toga se tačno sećam, pisalo je velikim slovima Arbeit macht frei”, priča nam naša sagovornica.
Po najvećeoj vrućini, bez vode, samo sa hranom koju su uspeli i imali da ponesu, SS oficiri su ih ubacili u vagone voza koji ih je odveo u Aušvic a da oni nisu ni znali gde idu.
“U jednom vagonu nas 40-50 koliko nas je bilo, tu se vršila i nužda, i muško i žensko zajedno, jelo se ono što smo mogli da ponesemo sa sobom. Kad smo stigli skidali smo sve što smo imali i ostavili u vagonima, i to je bio prvi naš susret sa logorašima, žene ošišane kompletno, u nekim dronjcima, i samo su nam vikali `pojedite sve, pojedite sve`“.
Za razliku od starih logoraša nisu im istetovirali brojeve jer za to nije bilo vremena.
“I onda su nas uterali u takozvano kupalište, tu je onda krenulo šišanje, i sećam se da je majka počela tako nenormalno da se smeje kad me je videla takvu. Taj dolazak u Aušvic, to je bilo užasno. Onda su nas uterali u neke barake, barake koje nisu bile ni završene, jer se dovodilo na hiljade ljudi, to se dolazilo, dolazilo”, priča Žuža Marinković.
Šta se dogovodilo sa ocem Đenom i sestrom Lili nisu znale.
“Ja nisam znala da li je ona živa, da li otac živ, nego kad smo došli u Aušvic onda sam se ja raspitivala odakle ste došli, bilo je ljudi i odavde, ja sam stalno pitala `jel znate Liliku, jel znate Liliku`, niko nije znao za nju. Ja nisam imala pojma da li je ona živa, nego kad smo se vratili, ona me je sačekala“.
Dok nam pokazuje stare porodične fotografije i knjige o svedočenjima logoraša priznaje nam da se trudi da ne misli na dane u zarobljeništvu.
Takvu njenu odluku poštovao je i njen pokojni suprug Miloš Marinković za koga se udala posle rata.
“Imala sam takvu sreću da sam imala divnog muža. Među nama nikad nije bilo govora o tome kako si provela rat”, kaže nam ova 94-dišnja Beograđanka koja je preživela holokaust.
Žuža, njena majka, sestra i otac su jedna od malobrojnih porodica koja se vratila sa sva četiri člana. Mada je više od 20 njihovih rođaka stradalo u holokaustu.
