Predizborne laže i paralaže: Kule i gradovi umesto znoja i suza

Parlamentarni i beogradski izbori 16. marta u Srbiji se dobijaju ili gube na ekonomskim i socijalnim temama. Sve se teže živi, sve se teže dolazi do posla, sve se češće gubi posao ili se radi a plate su ili ispod svakog minimuma ili ih uopšte nema...To je ono što direktno osećaju građani. Na nivou države, pak, preti bankrot. Uprkos tome, kako kažu naši sagovornici, partije ne izlaze sa ozbiljnim ekonomskim programima, već uglavnom nerealnim obećanjima, neka od njih su kao iz humorističke radionice, na primer Monti Pajtona.

Naši sagovornici, ugledni ekonomski stručnjaci, tvrde da partije nemaju celovite ekonomske programe iako trče trku za vlast u državi kojoj su potrebne hitne ozbiljne reforme kako bi se sprečio bankrot.

Nedavni okrugli sto na kome je trebalo da stranke iznesu takve programe pokazao je da ih one nemaju. Umesto toga, u predizbornoj kampanji pršte razna obećanja.

Beležimo najpre dva iskaza dva manjinska koaliciona partnera u dosadašnjoj vladi od kojih ne zavise buduće reforme ali koja ilustruju kabaretsku atmosferu jenog dela predizborne kampanje:

“Hoću da pošaljem poruku Međunardnom olimpijskom komitetu da se Jagodina kandiduje da bude domaćin Olimpijskih igara sledećih jer ispunjavamo uslove, svaki dom kulture ispunjava uslove. Da ceo svet dođe u Jagodinu", poručio je Dragan Marković Palma, čuveni Jagodinac.

“Poštar će i dalje da vam dolazi i dobijaćete svoj novac”, obećao je Milan, jedan od dva Krkobabića, zaštitinika penzionera.

Čak i oni koji će zasigurno činiti stožer nove vlade, nakon što kažu da idu teška vremena i da neće zavaravati birače, nude im razna obećanja. Beograđanima poslovni raj na vodi u koji će hrliti svetska biznis elita:

“To će biti jedan apsolutno velelepno, moderno uređen grad. Kako bismo i kao Istanbul danas imali, dva ili tri centra grada.”

Glavni Vučićev oponent na opozicionoj sceni, demokrata Dragan Đilas suprotsatvlja tom obećanju jedno drugo o metrou, o kome svaka vlast već decenijama priča:

“Metro je projekat, razvoj građavinske industrije... A ne tamo da neko priča o smanjenju broja zaposlenih ili plata.

Naprednjački lider obećava oporavak uništenih fabrika, poput vranjanskih Jumka i Simpa:

“Država neće pustiti Simpo niz vodu!”, poručuje Dačić.

Vladimir Gligorov iz bečkog instituta za uporedne studije kometariše preizbornu kampanju partije od koje zasigurno zavisi budućnost Srbije:

“Kampanja je demagoška, kaže se mi tražimo znoj i suze, a ustvari obećavamo kule i gradove”, ocenjuje Gligorov.

“Sve dok neko ne odustane od tih pojedinačnih, sporadičnih rešenja i ne uhvati se u rešavanje vrlo širokog fronta problema koji mora ozbiljno da se radi, mi ćemo imati iste takve sporadične pomake”, kaže Ana Jolović, ekonomista u Centru za istražćivanje tržišta:

”Vi ćete imati jednu fabriku kojoj je krenulo bolje, ili jedan grad kome je krenulo bolje ili ćete imati jednu klasu ljudi, kojoj je krenulo bolje. Ali vi čitavu državu nećete moći pomeriti na bolje”, konstatuje Ana Jolović.

Zadaci buduće vlasti

A šta nova vlast mora da učini? Vladimir Gligorov kaže da vlast mora doneti set reformskih zakona, uključujući i zakon o radu, još restruktiviji od onog Radulovićevog:

“Jasno je da će se ići na to da bude fleksibilnije regulisano i zapošljavanje i otpuštanje. Da se relativizuju ti takozvani, kolektivni ugovori. Da se sva ta opterećenja koja su vezana za otpuštanje, za bolovanja, kad se ide na godišnji odmor i sve to. To će sve biti deo toga, jer cilj će biti da se olakša posao preduzetnicima i da im se smanje troškovi. To je otprilike, ovo što će sigurno, sada više čak tražiti MMF, nego što je na tome insistirao sam Radulović koji je zbog toga otišao”, navodi Gligorov.

Te promene u Zakonu o radu su samo mali deo onoga što čeka Vladu, kaže dalje Gligorov:

"Broj zaposlenih u državi je veliki i to se mora smanjiti. E sad, imate ove stvari, koje će doći takođe, o kojima se najmanje priča, to su stvari vezane za penzije i ostale elemente javne potrošnje, jer se to takođe mora smanjiti. Prema tome, to je to što će Vlada da radi, a to što će oni da pričaju to je potpuno irelevantno.”

Srbija treba da postigne socijalni konsenzus o postizbornim potezima, za ono što sledi trebalo bi da postoji kolektivna spremnost, smatra Ana Jolović:

“Moguće da oni već imaju tu svoju viziju, da imaju razrađen plan, podjednako koliko je moguće da ga nemaju. Znači, mi u ovom trenutku, prosto o tome ne možemo da sudimo."

RSE: Čak ni stručna javnost nema u to uvid?

Jolović: Ne.

A postoji li spremnost za ono kroz šta se mora proći da bi se sprečio bankrot Srbije? Da li su naprednjaci raspisali izbore baš zato da bi imali dovoljno prostora, četiri umesto dve godine, da bi sproveli reforme i da bi bilo vremena da se pokažu efekti u poboljšanju životnog standrda i povećanju zaposlenosti?

Na to pitanje koje sugeriše moguću spremnost za ozbiljne reforme, koja do sada doduše nije iskazana, nema odgovor ni naš drugi sagovornik Vladimir Gligorov:

“Ako krenu u te reforme, onda je jasno da će kroz godinu ili dve da se prepolovi ta podrška i onda je pitanje da li će na to biti spremni. Ako se pokažu da nisu spremni, onda kao što je bilo i ranije sa Demokratskom strankom, sa Koštunicinom strankom, pa u jednoj meri i sa Đinđićem, od toga će se odustajati, zbog toga što će se ceniti da je politički trošak veliki. Ne pomaže ta činjenica da su tu već skoro dve godine, a da ništa nisu uradili, to ne pomaže“, zaključuje Gligorov.