Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je nemoć opozicije u Srbiji da se suprotstavi vladajućoj garnituri. Sagovornici su bili politikolozi iz Beograda - Vladimir Goati i Zoran Stojiljković.
Razgovaralo se o tome zašto je opozicija izgubila kredibilitet, koliko su korupcionaške afere naškodile Demokratskoj stranci, da li je unutrašnja borba za vlast onesposobila tu partiju da deluje kao snažna opozicija, da li se Đilas snašao na mestu lidera Demokratske stranke, u kojoj meri građanima smetaju Đilasovo bogatstvo i luksuzni život Čedomira Jovanovića, o tome kako Vučić stalno zasipa javnost novim potezima dok je opozicija u defanzivi, o pokušaju formiranja jedinstvenog opozicionog bloka, kakve su šanse da se pojave novi opozicioni lideri, kao i o tome da li će Srpska napredna stranka još dugo vladati Srbijom.
Zoran Stojiljković: Kad se izuzme onaj period neposredno posle izbora 2000. godine, kada je dotadašnja vlast, koja je postala opozicija, bila u priličnoj meri medijski satanizovana i neravnopravna, situacija u kojoj se našla sadašnja opozicija je zaista jedinstvena. Ona je razjedinjena, blokirana i nema adekvatan medijski tretman.
Vladimir Goati: U ovom momentu opozicija zaista deluje dezorijentisano. Događa se nešto, što se nakon izbornog poraza vladajuće partije dešavalo i u svim susednim zemljama, mada ne u ovim razmerama, a to je presvlačenje dresova i prelazak iz poraženih stranaka u pobedničke, tako da je Srpska napredna stranka narasla do neslućenih razmera. S druge strane, najjačoj opozicionoj partiji - Demokratskoj stranci, kao što se zna, ne cvetaju ruže. U njoj postoje različite struje, kao i oni koji još uvek brane bivšeg predsednika Tadića. Rekao bih da opozicija u odnosu na vlast deluje kao kepec prema džinu.
Zoran Stojiljković: Ključna karta demokrata, na koju su oni igrali proteklih godina, bila je poruka da glasajući za njih glasamo za sigurnost i evropsku budućnost. Kada su nakon pobede na izborima naprednjaci prihvatili proevropski program, ta priča je za demokrate postala neupotebljiva. Istovremeno, naprednjaci su otvorili jednu drugu priču - priču o koropuciji i izrazili spremnost da do kraja ispitaju 24 sporne privatizacije koje su bile na spisku Evropske unije. Oni su to dobro naplaćivali za ovih godinu dana, koliko su na vlasti. Nakon toga su zaigrali na priču o rekonstrukciji vlade dovođenjem novih lica, pa su tako u izvesnoj meri relaksirali nezadovoljstvo zbog loše ekonomske situacije. Generalno gledano, rekao bih da su dve stvari dovele demokrate u sadašnji težak položaj. Prvo, ostali su bez priče da su njihovi politički takmaci protivnici evropskih integracija i da će vratiti Srbiju u devedesete, i drugo - borba naprednjaka protiv korupcije.
Vladimir Goati: Mislim da su one dosta oborile njen rejting dok je bila na vlasti. Prema podacima Transparency Internationala Srbija je po stepenu korupcije negde na osamdesetom mestu i to stanje se već šest-sedam godina ne menja. Tapka se u mestu. U ovom momentu narod pozdravlja kada se neki istaknuti funkcioner sadašnje vlasti obruši na nekog bivšeg funkcionera, ali čini se da se borbi protiv korupcije ne pristupa sistematski. U toj borbi nema brzih plodova. To je kao kad zasadite vinograd - vino ćete moći da pijate tek za pet-šest godina. To ljudi ne razumeju, oni očekuju brze rezultate.
Omer Karabeg: Može li se reći da se Demokratska stranka nije snašla kada je otišla u opoziciju? Ona je dugo bila razdirana unutarpartijskom borbom za vlast, umesto da formuliše strategiju borbe protiv Vučića i Dačića.
Zoran Stojiljković: Složio bih se sa vašom ocenom da se Demokratska stranka nije snašla posle silaska sa vlasti. To je bio šok za partiju koja je dugo bila u vladajućim strukturama, komotno se ponašala i zanemarila pitanje strategije. Oni moraju da se naviknu da su opozicija, da izgrade opozicioni identitet jasno pokazujući po čemu se razlikuju od drugih političkih aktera, pogotovo onih na vlasti, kao i da shvate svoje propuste i krivicu. Moraju da prestanu sa beskrajnim frakcijskim borbama i da rade na obnovi integriteta Demokratske stranke, pogotovo u ovoj situaciji kada Đilas nije više gradonačelnik Beograda.
Vladimir Goati: Tu ima veliki deo istine. Oni su mislili da su bogom dani pobednici. Nakon poraza na izborima napravili su jednu grešku na koju naši analitičari malo ukazuju. Reč je o odnosu Đilas-Tadić. Đilas, koji je iza sebe imao odličan rezultat na izborima u Beogradu, prihvatio je kompromis sa Tadićem koji je u stranci imao svega jednu trećinu pristalica. Đilas je prihvatio taj kompromis naivno verujući da će time izbeći cepanje stranke. Rezulat tog kompromisa, koji je zbunio članstvo, bio je da je veliki broj Tadićevih ljudi ostao na svojim mestima i oni su sada olovni teg Đilasu. Pored toga, Đilas nije mogao da se posveti stranci, jer je gradonačelnički posao zahtevao veliki angažman. To se odrazilo i na stanje u stranci. Poslednjih nekoliko meseci nekoliko desetina hiljada članova, uglavnom srednjih partijskih kadrova, prešlo je u druge stranke. Najviše u Srpsku naprednu stranku koja je toliko narasla da oni sada tvrde da imaju preko 350.000 članova.
Zoran Stojiljković: Rezultati nisu baš bog zna kakvi, ali pitanje je šta se je tu moglo učiniti. Funkcija gradonačelnika je operativna, ona zahteva menadžerske kvalitete, a u javnosti je stvorena slika da to nisu svojstva koja su potrebna predsedniku stranke koja je u krizi i koja je na silaznoj putanji. Uostalom, i taj kompromis sa Tadićem napravljen je dosta kasno, pošto su se trenirali mišići na terenu i glasalo po opštinskim odborima, što je dovelo do ozbiljnih podela. Situacija se nije bitno popravila ni nakon što je izabrano novo rukovodstvo na čelu sa Đilasom. U rukovodstvu su ostali Tadićevi ljudi koji su, kako je rekao kolega Goati, olovni teg Đilasu. Ako članovi novog rukovodstva ne funkcionišu u jednom duhu, nego se ponašaju kao kontrategovi i međusobno se blokiraju, onda to destabilizuje stranku.
Vladimir Goati: To je nešto čime su puna usta predstavnika vladajućih partija. Pri tome oni bolje znaju, nego prosečan građanin Srbije, da devedesetih godina, kada su pravljena mutna bogatstva u postkomunističkim zemljama, Đilas uopšte nije bio u zemlji. On je u to vreme bio disident, koji je jedva ostao na slobodi. Međutim, biti ovde bogat čovek - to je već osuda. Mi smo jedno egalitarističko društvo i, ako nekome nadenete atribut da je bogataš, taj čovek je propao za sva vremena. Spremni smo da gladujemo i da niko ništa nema, ali, ako je neko svojim rukama stvorio nešto, taj čovek je a priori sumnjiv. Đilas je nakon svih tih prozivki prodao 25 posto svojih akcija u jednoj kompaniji, ali to neće smetati njegovim oponentima da i dalje šire negativne priče o njemu. Verovatno bi bio mnogo simpatičniji da je na nekom birou za zapošljavanje i da ništa nije uradio. Tada bi imao neuporedivo više javnih simpatija. Da je u njegom slučaju bilo protivpravnog bogaćenje, krađe, korupcije, mita, prevara, ne sumnjam da bi pravosudni organi već pokrenuli postupak protiv njega.To treba shvatiti kao mentalitetsku odliku ovog dela sveta.
Vladimir Goati: Apsolutno, njegovi protivnici to i ponavljaju zato da bi mu snizili rejting, pa su čak u tome i uspeli. To je staro pravilo političke propagande - ako hiljadu puta ponovite nešto, svi će u to poverovati.
Zoran Stojiljković: Kritike bogataša koji se bave politikom su opravdane, ako su one u funkciji sprečavanja monopola. Naime, i kada oni zadovolje zakonske uslove i prenesu vlasništvo na neko drugo lice, pa to više nije njihova firma, sumnje ipak ostaju. Naime, mnogi gledaju da posluju sa tom firmom znajući da iza nje stoji taj i taj funkcioner. To su vrlo osetljive stvari.
Vladimir Goati: To je tačno. On je, zaista, u vreme zamora koji je nastao posle izbora, počeo vrlo odlučno da se bori sa korupcijom. On je prozvao mnoge ljude koji su bili nedodirljivi za vreme stare vlasti. Pretpostavljam da je podstakao i tužilaštvo, što nije baš u skladu sa principom nezavisnosti sudstva, ali je neoprostivo mnogo kasnio u pogledu institucionalnog jačanja pravosudnog sistema. Mi imamo, s jedne strane, loš pravosudni sistem, a s druge - apsolutno politizovanu javnu upravu. Kompletna javna uprava, koja zajedno sa vojskom, policijom i javnim preduzećima broji preko pola miliona ljudi, potpuno je politizovana. Ljudi se tamo postavljaju partijskim direktivama. Ni nova vlast tu nije ništa promenila već je, koliko znam, 186 ljudi bez ikakvog konkursa, znači mimo zakona, postavila na visoka mesta u administraciji. Uostalom, sve dosadašnje vlasti su tamo slale svoje ljude i ja mislim da je javna uprava u Srbiji toliko prezasićena političkim funkcionerima da samo oni na najnižem nivou, mislim na čišćenje prostorija i kuvanje kafe, nisu politički obojeni. Mislim da bi Vučić, čiji je aktivizam vredan hvale, morao da ima bolji uvid u političku anatomiju Srbije.
Zoran Stojiljković: Mislim da se aktivizmom Vučića i defanzivom opozicije može objasniti to što ovoj vlasti, i pored teške ekonomske situacije i pada zaposlenosti, raste rejting. S druge strane, opozicija je toliko podeljena, da možemo da govorimo o opozicijama, a ne o jednoj opoziciji. U parlamentu imamo grupacije poput Demokratske stranke i Liberalno demokatske partije, zatim Demokratsku stranku Srbije koja je protiv evropskih integracija, zatim Ujedinjene regione koji su prividna opozicija jer su do juče bili u koaliciji sa naprednjacima i socijalistima, i na kraju imate stranke manjina koje uvek pregovaraju sa vlašću. Vlast je u odličnoj poziciji, jer ne zavisi od svakog glasa u parlamentu kao što je to bilo u prethodnom sazivu. Vladajuća koalicija je uspela da u svoje redove privuče neke manje stranke i tako ojača svoj kapacitet. Drugo, ona ima stalnu inicijativu i naplaćuje svoju borbu protiv korupcije. Međutim, poverovaću da neka vlast hoće radikalne promene tek kada se odrekne sopstvenih privilegija. Jer mi živimo u partitodespotiji, kako je to jednom rekao kolega Goati. Pitao sam neke naprednjake kada su došli na vlast: “Koje su vaše garancije da ćete sprečiti juriš partijskih zaslužnika i vaših finansijera i mecena na 5.000 do 6.000 pozicija koje će vam pripasti u vrlo kratkom vremenu“. Nisam dobio odgovor i verovatno pravog odgovora nema. Šokantan je primer od prošle godine, koji sam video na televiziji, u kome se govorilo da se politički uticalo na izbor glavne medicinske sestre u domu zdravlja u Čačku.
Vladimir Goati: Ne znam, ali dobro je da stranka, tu mislim na Liberalno demokratsku partiju, koja se svojevremeno otcepila od Demokratske stranke, sada želi da sarađuje s tom strankom, što se inače retko događa. S druge strane, nakon poraza Demokratske stranke nije se dogodila promena samo u njoj, nego su i druge stranke izgubile deo pristalica. Sada imate jednu ofanzivu nezavisnih kandidata koji će se priključiti nekoj partiji. Samo čekaju najpovoljniji trenutak.
Zoran Stojiljković: Ja ne verujem u mogućnost formiranja jedinstvenog opozicionog bloka, niti verujem u političku isplativost takvog aranžmana. Imam puno razumevanja za to kada neko počne da sarađuje da bi prevazišao bivše podele, kao što je to sada slučaj sa Demokratskom strankom i Liberalno demokratskom partijom, ali ne verujem da je moguće objedinjavanje i da bi se ono isplatilo tim strankama. Imidž Liberalno demokratske partije je evrofanatizam, kao i sklonost ka neoliberalnoj paradigmi i tvrdim reformama, što za programski profil Demokratske stranke, koja pripada levom centru, apsolutno nije prihvatljivo. Ne znam ni šta bi se moglo razgovarati sa Ujedinjenim regionima Srbije, jer mislim da ova stranka ne misli da je definitvo ispala iz vladajuće koalicije.
Zoran Stojiljković: Ta priča o novim političkim ličnostima i novim političkim formacijama u Srbiji je nekoliko puta trenirana. Nakon četvrt veka višepartijskog sistema nema toliko kadrovskog kapaciteta da bi se pojavio neko potpuno nov. Te fenomene smo već videli i ne treba očekivati da će u dogledno vreme biti novih pojava na političkom nebu Srbije.
Vladimir Goati: Kada gledam stanačke programe i ljude koji sačinjavaju političke stranke - to je ono što ima Srbija i vrlo je naivno očekivati da će doći neki novi ljudi i formirati neke relevantne nove političke partije. Za to su veoma male šanse. Naravno, biće takvih stranaka, mislim da ih sada ima oko pedeset, ali to su stranke-komete koje već na prvim izborima neće proći u parlament. Na žalost, nema novih ljudi. Imamo milion ljudi u dijaspori, uglavnom mlađih, koji bi mogli da unesu svežiji dah u politiku, ali nema načina da se oni vrate.
Zoran Stojiljković: Politički život Srbije je toliko trustan i toliko nepredvidljiv da je teško u to poverovati, posebno kada se ima u vidu mogućnost socijalnih potresa. U ovom trenutku sve govori da će sadašnje stanje potrajati još neko vreme i da će partije na vlasti, pre svega Srpska napredna stranka i gospodin Vučić, kapitalizovati prednost koju imaju. Mislim da bi Srpska napredna stranka, kada bi sada bili izbori, postigla otprilike onaj rezultat koji je postigla gospođa Merkel na nedavnim izborima u Nemačkoj. Oni će sačuvati sadašnju poziciju, ukoliko borba protiv korupcije bude sa ličnog preneta na institucionalni nivo i ako uspeju da preokrenu negativne ekonomske i socijalne trendove.
Vladimir Goati: Nemam taj utisak. Srbijom će vladati onaj ko se uspešno uhvati u koštac sa glavnim problemom koji je nizom afera potisnut u drugi plan, a to je - kako povećati zapošljavanje, drugom rečima kako obezbediti hleb. To je ono što će dominirati ovim zemljotresnim područjem Srbije, jer je već više od milion nezaposlenih, a 30.000 uglavnom mlađih, obrazovanih ljudi godišnje odlazi iz Srbije, jer nema posla. U tom pogledu postoje velike aspiracije i očekivanja. Već se ponegde čuje - pa zašto se stanje ne poboljšava. Može još koji mesec da se baca krivica na bivšu vlast, a onda će morati da se polože računi. Da zaključim, Srbijom će vladati ona partija, koja ovu zemlju učini pristojnim mestom za život, naročito za život mladih generacija.
Razgovaralo se o tome zašto je opozicija izgubila kredibilitet, koliko su korupcionaške afere naškodile Demokratskoj stranci, da li je unutrašnja borba za vlast onesposobila tu partiju da deluje kao snažna opozicija, da li se Đilas snašao na mestu lidera Demokratske stranke, u kojoj meri građanima smetaju Đilasovo bogatstvo i luksuzni život Čedomira Jovanovića, o tome kako Vučić stalno zasipa javnost novim potezima dok je opozicija u defanzivi, o pokušaju formiranja jedinstvenog opozicionog bloka, kakve su šanse da se pojave novi opozicioni lideri, kao i o tome da li će Srpska napredna stranka još dugo vladati Srbijom.
Omer Karabeg: Da li je od pada Miloševića opozicija ikada bila u goroj situaciji?
Zoran Stojiljković: Kad se izuzme onaj period neposredno posle izbora 2000. godine, kada je dotadašnja vlast, koja je postala opozicija, bila u priličnoj meri medijski satanizovana i neravnopravna, situacija u kojoj se našla sadašnja opozicija je zaista jedinstvena. Ona je razjedinjena, blokirana i nema adekvatan medijski tretman.
Rekao bih da opozicija u odnosu na vlast deluje kao kepec prema džinu.
Zoran Stojiljković: Ključna karta demokrata, na koju su oni igrali proteklih godina, bila je poruka da glasajući za njih glasamo za sigurnost i evropsku budućnost. Kada su nakon pobede na izborima naprednjaci prihvatili proevropski program, ta priča je za demokrate postala neupotebljiva. Istovremeno, naprednjaci su otvorili jednu drugu priču - priču o koropuciji i izrazili spremnost da do kraja ispitaju 24 sporne privatizacije koje su bile na spisku Evropske unije. Oni su to dobro naplaćivali za ovih godinu dana, koliko su na vlasti. Nakon toga su zaigrali na priču o rekonstrukciji vlade dovođenjem novih lica, pa su tako u izvesnoj meri relaksirali nezadovoljstvo zbog loše ekonomske situacije. Generalno gledano, rekao bih da su dve stvari dovele demokrate u sadašnji težak položaj. Prvo, ostali su bez priče da su njihovi politički takmaci protivnici evropskih integracija i da će vratiti Srbiju u devedesete, i drugo - borba naprednjaka protiv korupcije.
Omer Karabeg: Koliko su korupcionaške afere oborile rejting Demokratske stranke?
Vladimir Goati: Mislim da su one dosta oborile njen rejting dok je bila na vlasti. Prema podacima Transparency Internationala Srbija je po stepenu korupcije negde na osamdesetom mestu i to stanje se već šest-sedam godina ne menja. Tapka se u mestu. U ovom momentu narod pozdravlja kada se neki istaknuti funkcioner sadašnje vlasti obruši na nekog bivšeg funkcionera, ali čini se da se borbi protiv korupcije ne pristupa sistematski. U toj borbi nema brzih plodova. To je kao kad zasadite vinograd - vino ćete moći da pijate tek za pet-šest godina. To ljudi ne razumeju, oni očekuju brze rezultate.
Omer Karabeg: Može li se reći da se Demokratska stranka nije snašla kada je otišla u opoziciju? Ona je dugo bila razdirana unutarpartijskom borbom za vlast, umesto da formuliše strategiju borbe protiv Vučića i Dačića.
Demokrate moraju da prestanu sa beskrajnim frakcijskim borbama i da počnu da rade na obnovi integriteta svoje stanke.
Omer Karabeg: Mislite li da su frakcijske borbe unutar Demokratske stranke bitno onesposobile tu partiju da deluje kao opozicija?
Veliki broj Tadićevih ljudi ostao na svojim mestima i oni su sada olovni teg Đilasu.
Omer Karabeg: Čini se da se Dragan Đilas nije baš pokazao dorastao zadatku lidera stranke?
Zoran Stojiljković: Rezultati nisu baš bog zna kakvi, ali pitanje je šta se je tu moglo učiniti. Funkcija gradonačelnika je operativna, ona zahteva menadžerske kvalitete, a u javnosti je stvorena slika da to nisu svojstva koja su potrebna predsedniku stranke koja je u krizi i koja je na silaznoj putanji. Uostalom, i taj kompromis sa Tadićem napravljen je dosta kasno, pošto su se trenirali mišići na terenu i glasalo po opštinskim odborima, što je dovelo do ozbiljnih podela. Situacija se nije bitno popravila ni nakon što je izabrano novo rukovodstvo na čelu sa Đilasom. U rukovodstvu su ostali Tadićevi ljudi koji su, kako je rekao kolega Goati, olovni teg Đilasu. Ako članovi novog rukovodstva ne funkcionišu u jednom duhu, nego se ponašaju kao kontrategovi i međusobno se blokiraju, onda to destabilizuje stranku.
Omer Karabeg: Kritičari opozicije kažu da građanima najviše smeta Đilasovo bogatstvo i luksuzni stil života Čedomira Jovanovića, lidera Liberalno demokratske partije.
Vladimir Goati: To je nešto čime su puna usta predstavnika vladajućih partija. Pri tome oni bolje znaju, nego prosečan građanin Srbije, da devedesetih godina, kada su pravljena mutna bogatstva u postkomunističkim zemljama, Đilas uopšte nije bio u zemlji. On je u to vreme bio disident, koji je jedva ostao na slobodi. Međutim, biti ovde bogat čovek - to je već osuda. Mi smo jedno egalitarističko društvo i, ako nekome nadenete atribut da je bogataš, taj čovek je propao za sva vremena. Spremni smo da gladujemo i da niko ništa nema, ali, ako je neko svojim rukama stvorio nešto, taj čovek je a priori sumnjiv. Đilas je nakon svih tih prozivki prodao 25 posto svojih akcija u jednoj kompaniji, ali to neće smetati njegovim oponentima da i dalje šire negativne priče o njemu. Verovatno bi bio mnogo simpatičniji da je na nekom birou za zapošljavanje i da ništa nije uradio. Tada bi imao neuporedivo više javnih simpatija. Da je u njegom slučaju bilo protivpravnog bogaćenje, krađe, korupcije, mita, prevara, ne sumnjam da bi pravosudni organi već pokrenuli postupak protiv njega.To treba shvatiti kao mentalitetsku odliku ovog dela sveta.
Omer Karabeg: To jeste mentalitetska odlika, ali to utiče na rejting.
Vladimir Goati: Apsolutno, njegovi protivnici to i ponavljaju zato da bi mu snizili rejting, pa su čak u tome i uspeli. To je staro pravilo političke propagande - ako hiljadu puta ponovite nešto, svi će u to poverovati.
Zoran Stojiljković: Kritike bogataša koji se bave politikom su opravdane, ako su one u funkciji sprečavanja monopola. Naime, i kada oni zadovolje zakonske uslove i prenesu vlasništvo na neko drugo lice, pa to više nije njihova firma, sumnje ipak ostaju. Naime, mnogi gledaju da posluju sa tom firmom znajući da iza nje stoji taj i taj funkcioner. To su vrlo osetljive stvari.
Omer Karabeg: Čini se da je Vučić nekako brži od opozicije, on stalno zasipa javnost novim potezima i idejama, dok je opozicija stalno u defanzivi?
Kompletna javna uprava, koja zajedno sa vojskom, policijom i javnim preduzećima broji preko pola miliona ljudi, potpuno je politizovana.
Zoran Stojiljković: Mislim da se aktivizmom Vučića i defanzivom opozicije može objasniti to što ovoj vlasti, i pored teške ekonomske situacije i pada zaposlenosti, raste rejting. S druge strane, opozicija je toliko podeljena, da možemo da govorimo o opozicijama, a ne o jednoj opoziciji. U parlamentu imamo grupacije poput Demokratske stranke i Liberalno demokatske partije, zatim Demokratsku stranku Srbije koja je protiv evropskih integracija, zatim Ujedinjene regione koji su prividna opozicija jer su do juče bili u koaliciji sa naprednjacima i socijalistima, i na kraju imate stranke manjina koje uvek pregovaraju sa vlašću. Vlast je u odličnoj poziciji, jer ne zavisi od svakog glasa u parlamentu kao što je to bilo u prethodnom sazivu. Vladajuća koalicija je uspela da u svoje redove privuče neke manje stranke i tako ojača svoj kapacitet. Drugo, ona ima stalnu inicijativu i naplaćuje svoju borbu protiv korupcije. Međutim, poverovaću da neka vlast hoće radikalne promene tek kada se odrekne sopstvenih privilegija. Jer mi živimo u partitodespotiji, kako je to jednom rekao kolega Goati. Pitao sam neke naprednjake kada su došli na vlast: “Koje su vaše garancije da ćete sprečiti juriš partijskih zaslužnika i vaših finansijera i mecena na 5.000 do 6.000 pozicija koje će vam pripasti u vrlo kratkom vremenu“. Nisam dobio odgovor i verovatno pravog odgovora nema. Šokantan je primer od prošle godine, koji sam video na televiziji, u kome se govorilo da se politički uticalo na izbor glavne medicinske sestre u domu zdravlja u Čačku.
Omer Karabeg: Rekao bih da je pokušaj opozicije da izađe iz defanzive stigao ovih dana. To je ideja o udruživanju opozicije i formiranju jedinstvenog opozicionog bloka. Došlo je do velikog približavanja između Dragana Đilasa i Čedomira Jovanovića. Ima li taj pokušaj šansu na uspeh?
Vladimir Goati: Ne znam, ali dobro je da stranka, tu mislim na Liberalno demokratsku partiju, koja se svojevremeno otcepila od Demokratske stranke, sada želi da sarađuje s tom strankom, što se inače retko događa. S druge strane, nakon poraza Demokratske stranke nije se dogodila promena samo u njoj, nego su i druge stranke izgubile deo pristalica. Sada imate jednu ofanzivu nezavisnih kandidata koji će se priključiti nekoj partiji. Samo čekaju najpovoljniji trenutak.
Ja ne verujem u mogućnost formiranja jedinstvenog opozicionog bloka, niti verujem u političku isplativost takvog aranžmana.
Omer Karabeg: Po nekim mišljenjima sadašnja opozicija je toliko komromitovana da nema nikakve šanse na uspjeh, pa je potrebna nova opozicija sa novim ljudima, koja bi se mogla suprodstaviti Srpskoj naprednoj stanci.
Zoran Stojiljković: Ta priča o novim političkim ličnostima i novim političkim formacijama u Srbiji je nekoliko puta trenirana. Nakon četvrt veka višepartijskog sistema nema toliko kadrovskog kapaciteta da bi se pojavio neko potpuno nov. Te fenomene smo već videli i ne treba očekivati da će u dogledno vreme biti novih pojava na političkom nebu Srbije.
Omer Karabeg: Vidite li Vi, gospodine Goati, barem u naznakama nekakvu alternativu sadašnjim opozicionim strankama?
Vladimir Goati: Kada gledam stanačke programe i ljude koji sačinjavaju političke stranke - to je ono što ima Srbija i vrlo je naivno očekivati da će doći neki novi ljudi i formirati neke relevantne nove političke partije. Za to su veoma male šanse. Naravno, biće takvih stranaka, mislim da ih sada ima oko pedeset, ali to su stranke-komete koje već na prvim izborima neće proći u parlament. Na žalost, nema novih ljudi. Imamo milion ljudi u dijaspori, uglavnom mlađih, koji bi mogli da unesu svežiji dah u politiku, ali nema načina da se oni vrate.
Omer Karabeg: Mislite li da je sadašnja opozicija toliko slaba, a vlast toliko jaka, da će Srpska napredna stranka još dugo godina vladati Srbijom?
Mislim da bi Srpska napredna stranka, kada bi sada bili izbori, postigla otprilike onaj rezultat koji je postigla gospođa Merkel na nedavnim izborima u Nemačkoj.
Vladimir Goati: Nemam taj utisak. Srbijom će vladati onaj ko se uspešno uhvati u koštac sa glavnim problemom koji je nizom afera potisnut u drugi plan, a to je - kako povećati zapošljavanje, drugom rečima kako obezbediti hleb. To je ono što će dominirati ovim zemljotresnim područjem Srbije, jer je već više od milion nezaposlenih, a 30.000 uglavnom mlađih, obrazovanih ljudi godišnje odlazi iz Srbije, jer nema posla. U tom pogledu postoje velike aspiracije i očekivanja. Već se ponegde čuje - pa zašto se stanje ne poboljšava. Može još koji mesec da se baca krivica na bivšu vlast, a onda će morati da se polože računi. Da zaključim, Srbijom će vladati ona partija, koja ovu zemlju učini pristojnim mestom za život, naročito za život mladih generacija.