Bez glumice Mirjane Karanović nemoguće je napisati noviju istoriju južnoslovenskog pozorišta i filma. Iako kaže da između pozorišta i filma nikako ne bi mogla da ostane bez dasaka koje život znače, odigrala je više od 70 uloga u filmu i na televiziji. U filmsku antologiju je ušla već debitantskom ulogom u kultnom delu Srđana Karanovića “Petrijin venac”, a svetsku slavu pobrala ostvarenjem u takođe kultnom filmu “Otac na službenom putu”.
Među filmskim klasicima koje je obeležila su i “Pad Italije” Lordana Zafranovića, “Život je lep” Bore Draškovića, “Na putu za Katangu”, Živojina Pavlovića, “Sabirni centar” Gorana Markovića, “Bure baruta” Gorana Paskaljevića, “Grbavica” Jasmile Žbanić. Dobitnica je gotovo svih značajnih nagrada, među kojima je i prošlogodišnji francuski Orden viteza umetnosti. Uz sve ovo je i redovna profesorka glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.
A šta Mirjana Karanović trenutno radi? Ako se u kasnijim večernjim satima zaustavite pored izloga Kulturnog centra Beograda možete je videti u pozorišnom komadu “Glad”. Nećete, doduše, čuti šta se u toj predstavi dešava, ali ćete videti glumce i oko 20 gledalaca koji su takođe uvučeni u priču.
Karanović: Glad smo postavili kao početnu temu, na kojoj smo, zapravo, radeći nekoliko meseci, prolazili kroz razne svoje i tuđe lične priče o gladi koja je, zapravo, pre svega emotivna, a onda kada ne može da se zadovolji, prelazi u fizičku glad ili u glad koja kompenzuje nedostatak emocija, nežnosti ili pažnje. To su priče koje smo mi povukli iz sopstvenog iskustva i pokušali da od toga napravimo pozorišne scene, koje više nisu naše privatne priče, nego su od strane pisca i dramaturga Vuka Boškovića pretvorene u neke likove koje mi igramo.
Karanović: To jeste bila velika doza iskrenosti i otvaranja; to je nužno i u situacijama kada je pisac već odavno napisao tekst; kada govori neki tekst na sceni, glumac mora da izađe sa emocijama pred publiku, mora da otvori svoja najdublja iskustva da bi bio uverljiv i da bi ljudi to nekako povezali sa sobom i sa sopstvenim iskustvima. To je za nas bio najveći izazov. Inače, predstava se igra za dvadesetoro ljudi u publici, dvadeset ljudi može da prisustvuje predstavi. Mi svi, zajedno sa publikom, sedimo za jednim stolom. To je zapravo početna situacija koja imitira neki skup ljudi za večerom, ali umesto večere za sto su servirani razni sukobi, emotivne priče, susreti i ispovesti. To je sadržaj, a mi smo to postavili da bude iza izloga zato što to i jeste na jedan način i privatno i javno, i unutra i spolja.
Karanović: Ja ne znam puno o tim ljudima van našeg prostora. Oni me nisu nešto naročito dekoncentirsali, niti su me naročito povukli u nekom pravcu.
Karanović: Svesna sam, s tim što ne razmišljam o njima. Nije mi cilj da provociram opšti skandal. Situacija u kojoj publika sedi pored tebe za nas sve je nova i trebalo mi je vremena, ne samo da pristanem, nego da se opustim, da mogu i u takvoj situaciji da nešto razmenim jer sam uvek imala neku sigurnost scene i tog zamišljenog kruga, koji je bio moj prostor, a sada te granice koja me deli od publike više nema i odjednom nekoga gledam u oči. Posle pet predstava, koliko smo ukupno odigrali, to gledanje mi je sve lakše i lakše i mislim da se više ne bojim. I publici je ta situacija pomalo neobična i oni su, isto kao i mi, malo u frci kako da se ponašaju tako izloženi. To je sve novo, i za nas, i za njih.
Karanović: Mislim da smo gladni samopouzdanja. Poslednje decenije su u velikoj meri poljuljale vrednosti za koje smo se držali i koje su činile da se osećamo dobro. Sada, sve što se dešava u našoj zemlji, depresija i histerična potreba da se odamo površnim zabavama, kao što su razne telenovele i realiti programi, zapravo su pokušaji da se pobegne od te situacije u kojoj se osećaš loše, nesigurno, u kojoj ne znaš kakva će ti budućnost biti. Mislim da smo gladni sigurnosti i nade. Mnogi u ovoj zemlji su izgubili nadu u budućnost, nadu da će njihov život biti bolji, ukoliko budu vredno radili ili ukoliko budu bolji ljudi ili radnici, bolji roditelji, bolji učenici. Mislim da su jednostavno mnogi izgubili tu nadu.
Najveća greška je lakovernost
Karanović: To nije samo pitanje krivice, to je pitanje da li su obrti mogući u onoj meri u kojoj smo mi očekivali. Mislim da su naša očekivanja nakon krvavih devedesetih i tog mraka u kojem smo živeli, bila jednostavno nerealna i prevelika. Mislim da smo, više nošeni željom i maštom, poverovali da će se stvari promeniti u trenutku i da ćemo ponovo živeti srećni i zadovoljni i da sve ono što je bilo više neće biti. Zapravo, kad je čovek jako bolestan, pa ozdravi, potrebno je mnogo vremena da ponovo počne radi. Mora vredno da radi, da pazi na mnoge stvari u životu, da bi se nadao da možda jednoga dana ponovo postane onaj stari. Naša najveća greška je lakovernost, to što mislimo da se stvari promenom vlasti mogu rešiti. Ta greška je nešto što je i dan danas vrlo živo u Srbiji, to da mislimo da će, samo ako se promeni vlast, sve biti u redu; samo da ovi odu, a da oni dođu i onda će nam sve biti bolje. Tako će to biti dosta dugo. Nismo još politički i društveno zreli za punu korist od demokratije. Još uvek želimo da nas neko spase, da dođe neko veliki i moćan i da nas izbavi od svih muka, jednom i zauvek.
Karanović: To su sve lekcije, ništa nije uzaludno, ni bez veze, samo što, nažalost, godine prolaze i prolazi život i ukoliko budemo čekali da nam neko drugi reši taj život, govorim na ličnom planu, odmah mogu da kažem da se to neće desiti. Ja sam prestala da svoj lični život i ličnu sreću vezujem za političku situaciju. Treba da se okanemo iluzije da će bilo koji političar, ma kako on šarmantan ili sposoban bi, da će nam doneti preokret u našem ličnom životu.
Karanović: To je jedna krajnje hipotetička situacija. Da imam dvadeset godina i da sada živim u ovoj zemlji, a da nemam ovu pamet koju imam, verovatno bih ostala, tako da je to sve povezano. To je pitanje koji je prostor, koje su mogućnosti da nešto možete da napravite, da li uopšte želite da pokušavate da osvojite svoj prostor i da li postoje ljudi sa kojima to želite da radite. Ja sam svoju sudbinu uvek vezivala za moj bazični prostor, a to je prostor scene na kojoj mogu da postojim. Meni apsolutno nije bilo bitno da li je to raskošna scena Narodnog pozorišta u Beogradu ili neka mala alternativna scena u nekom podrumu; važno mi je bilo da mogu da izrazim ono što je moja najveća vrednost, a to je da sam glumica. Dokle god ovde postoji, makar i najmanji, prostor i makar troje ljudi sa kojima mogu da delim ideje u vezi sa teatrom i filmom, neću otići.
Karanović: Granice ne smeju da te sprečavaju da odeš tamo gde ćeš ispuniti svoje ciljeve. Mislim da je najvažnije da za svoj svoj rad, za nešto što ulažeš, dobiješ neku reakciju, nešto za uzvrat, ali to je ono što je ovde problem. Ovde mnogi ljudi pristaju da ulože svoj entuzijazam, svoju početnu energiju, veruju da to može da promeni stvari, ali zbog toga onda bivaju kažnjeni. Ljudi koji dožive takvo iskustvo, ako imaju energije, snage, ako su zdravi, trebalo bi da potraže svoju sreću tamo gde neće doživljavati takva razočarenja, gde će verovatno opet početi odozdo, ali gde će, ukoliko pokažu da su vredni, svakako napredovati.
Najbolnije kada lik liči na mene
Karanović: Pa, nisam sigurna. Film je doživeo jedan vrlo loš prijem od strane desničarske štampe, ali kad je prikazan u Sava centru doživeo je ovacije od publike koja je ostala da ga pogleda. Meni je žao što taj film nikada neće biti prikazan u Srbiji, zato što je to dobar film, a uvek će biti onih koji će to negirati ili želeti da to unište, da obezvrede. Za mene to nije toliko bitno. Žao mi je svih onih kojima bi taj film mogao da se dopadne.
Karanović: Ne, uopšte nije bolno kada nešto ne liči na mene. To je, naprotiv, zanimljivo, ali je najbolnije kada neki lik liči na mene, kada otvara neke moje rane ili neko moje iskustvo koje me emotivno iskušava u nekim temama, sa kojim ni sama nisam načisto. To je bolno; bolno je razgraničiti gde je tu lik, a gde sam tu ja. Jedna od takvih uloga je u predstavi, veoma emotivnoj predstavi, koju igram u Sarajevu i koja se zove „Helverova noć“. „Grbavica“ je takođe bila emotivna, nisam znala šta da radim sa iskustvom te žene koja je bila silovana i koja tu bol nosi u sebi. Ja nisam nikad bila silovana, nisam nikada doživela takvu vrstu napada, ali je to sigurno nešto što pripada dubokom strahu da bi moja intima mogla da bude zauvek uništena jednim takvim činom. Predstava „Glad“, u kojoj upravo igram, takođe mi ne pada lako jer pokreće neka pitanja emotivnih praznina. To su uloge koje te dovedu pred sopstvena pitanja i traže od tebe da na ta pitanja odgovoriš - a to nije lako.
Karanović: Eva je došla krajem devedesetih, a devedesetih godina bila sam vrlo aktivna u antiratnom pokretu, u opoziciji i građanskom buntu. Radeći lik Eve Braun, lik žene koja je takođe živela u jednom vremenu nasilja i krvi, ali koja je zarad svoga cilja iz mašte zatvorila oči pred svim tim; koja je, dakle, bila svesna šta se napolju dešava, ali to nije želela da vidi, nisam mogla da shvatim kako funkcioniše mozak te žene, pa sam je onda dugo, dugo tražila. Na kraju sam uspela da pronađem šta je to u njoj i onda sam od toga i razvila taj lik. Dakle, kada sam otkrila, onda mi je bilo jasno ko je ona i šta je baza njenog lika.
Karanović: I jedno i drugo je moguće, ali se nadam da će on pronaći srednji put. Njegov izbor mene jeste probudio - nekako sam se dobro osećala kada sam čula da je pristao da on bude ministar. S druge strane, mislim da se stvari ne mogu, bar što se kulture tiče, promeniti brzo jer u tom ataru ima puno birokratije i stvari koje ne možeš tek tako da menjaš. Nadam se, ipak, da će u periodu u kojem će biti ministar možda uspeti neke stvari da uradi i uredi, ali videćemo. U svakom slučaju, nesumnjivo je bolje da na poziciji ministra kulture bude on nego neki partijski poslušnik.
Među filmskim klasicima koje je obeležila su i “Pad Italije” Lordana Zafranovića, “Život je lep” Bore Draškovića, “Na putu za Katangu”, Živojina Pavlovića, “Sabirni centar” Gorana Markovića, “Bure baruta” Gorana Paskaljevića, “Grbavica” Jasmile Žbanić. Dobitnica je gotovo svih značajnih nagrada, među kojima je i prošlogodišnji francuski Orden viteza umetnosti. Uz sve ovo je i redovna profesorka glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.
A šta Mirjana Karanović trenutno radi? Ako se u kasnijim večernjim satima zaustavite pored izloga Kulturnog centra Beograda možete je videti u pozorišnom komadu “Glad”. Nećete, doduše, čuti šta se u toj predstavi dešava, ali ćete videti glumce i oko 20 gledalaca koji su takođe uvučeni u priču.
RSE: Predstava „Glad“ u kojoj igrate izgleda da je posve neobičan pozorišni ogled, barem ovde u Srbiji. Glumci igraju iza staklenog izloga, za stolom čekaju večeru koja, izgleda, kao ni Godo, nikada neće stići, pričaju, svađaju se, grle, ljube. Ljudi prolaze i gledaju kroz taj izlog, ali ne čuju glumce. To je zapravo prva pozorišna produkcija Kulturnog centra Beograda. Kakvo je to bilo iskustvo za vas i kolege glumce? Zašto se predstava zove „Glad“? Glad za čim?
Karanović: Glad smo postavili kao početnu temu, na kojoj smo, zapravo, radeći nekoliko meseci, prolazili kroz razne svoje i tuđe lične priče o gladi koja je, zapravo, pre svega emotivna, a onda kada ne može da se zadovolji, prelazi u fizičku glad ili u glad koja kompenzuje nedostatak emocija, nežnosti ili pažnje. To su priče koje smo mi povukli iz sopstvenog iskustva i pokušali da od toga napravimo pozorišne scene, koje više nisu naše privatne priče, nego su od strane pisca i dramaturga Vuka Boškovića pretvorene u neke likove koje mi igramo.
RSE: Zvuči kao da ste bili na nekom psihoanalitičkom kauču, igrali se igre slobodnih asocijacija i onda je to dramaturg ugrađivao ili presađivao u predstavu.
Karanović: To jeste bila velika doza iskrenosti i otvaranja; to je nužno i u situacijama kada je pisac već odavno napisao tekst; kada govori neki tekst na sceni, glumac mora da izađe sa emocijama pred publiku, mora da otvori svoja najdublja iskustva da bi bio uverljiv i da bi ljudi to nekako povezali sa sobom i sa sopstvenim iskustvima. To je za nas bio najveći izazov. Inače, predstava se igra za dvadesetoro ljudi u publici, dvadeset ljudi može da prisustvuje predstavi. Mi svi, zajedno sa publikom, sedimo za jednim stolom. To je zapravo početna situacija koja imitira neki skup ljudi za večerom, ali umesto večere za sto su servirani razni sukobi, emotivne priče, susreti i ispovesti. To je sadržaj, a mi smo to postavili da bude iza izloga zato što to i jeste na jedan način i privatno i javno, i unutra i spolja.
RSE: I tako tih dvadesetoro iz publike polako uvlačite u svoje emocije, u svoje emotivne i afektivne razmene, ali verujem da na vas deluju i ljudi koji prolaze pored izloga i gledaju, da i njih uvlačite u predstavu.
Karanović: Ja ne znam puno o tim ljudima van našeg prostora. Oni me nisu nešto naročito dekoncentirsali, niti su me naročito povukli u nekom pravcu.
RSE: Ali ste ih svesni?
Karanović: Svesna sam, s tim što ne razmišljam o njima. Nije mi cilj da provociram opšti skandal. Situacija u kojoj publika sedi pored tebe za nas sve je nova i trebalo mi je vremena, ne samo da pristanem, nego da se opustim, da mogu i u takvoj situaciji da nešto razmenim jer sam uvek imala neku sigurnost scene i tog zamišljenog kruga, koji je bio moj prostor, a sada te granice koja me deli od publike više nema i odjednom nekoga gledam u oči. Posle pet predstava, koliko smo ukupno odigrali, to gledanje mi je sve lakše i lakše i mislim da se više ne bojim. I publici je ta situacija pomalo neobična i oni su, isto kao i mi, malo u frci kako da se ponašaju tako izloženi. To je sve novo, i za nas, i za njih.
RSE: Danas su ljudi u Srbiji gladni. Čega su sve gladni i čega pre svega?
Sve što se dešava u našoj zemlji, depresija i histerična potreba da se odamo površnim zabavama, kao što su razne telenovele i realiti programi, zapravo su pokušaji da se pobegne od te situacije u kojoj se osećaš loše, nesigurno, u kojoj ne znaš kakva će ti budućnost biti
Najveća greška je lakovernost
RSE: Dakle, vide i iskustveno doživljavaju krah sistema vrednosti. Mi smo taj veliki civilizacijski krah imali devedesetih godina. Dugo je to i predugo trajalo. Onda smo doživeli taj 5. oktobar. Sada se postavlja pitanje zašto smo dozvolili da nas ekipa koja je izvela 5. oktobar, a to je učinila nošena našom energijom i podrškom, da nas, dakle, prevede žedne preko vode? Nismo valjda zbog ovoga rušili Miloševića? Da postanemo društvo jednog procenta prebogatih i devedeset procenata obogaljeno siromašnih? Jesmo li sami krivi što smo na ovo pristali?
Karanović: To nije samo pitanje krivice, to je pitanje da li su obrti mogući u onoj meri u kojoj smo mi očekivali. Mislim da su naša očekivanja nakon krvavih devedesetih i tog mraka u kojem smo živeli, bila jednostavno nerealna i prevelika. Mislim da smo, više nošeni željom i maštom, poverovali da će se stvari promeniti u trenutku i da ćemo ponovo živeti srećni i zadovoljni i da sve ono što je bilo više neće biti. Zapravo, kad je čovek jako bolestan, pa ozdravi, potrebno je mnogo vremena da ponovo počne radi. Mora vredno da radi, da pazi na mnoge stvari u životu, da bi se nadao da možda jednoga dana ponovo postane onaj stari. Naša najveća greška je lakovernost, to što mislimo da se stvari promenom vlasti mogu rešiti. Ta greška je nešto što je i dan danas vrlo živo u Srbiji, to da mislimo da će, samo ako se promeni vlast, sve biti u redu; samo da ovi odu, a da oni dođu i onda će nam sve biti bolje. Tako će to biti dosta dugo. Nismo još politički i društveno zreli za punu korist od demokratije. Još uvek želimo da nas neko spase, da dođe neko veliki i moćan i da nas izbavi od svih muka, jednom i zauvek.
RSE: Drugim rečima, da smo bili zreliji, da nismo bili ovako lakoverni i da nismo očekivali mesiju - ovo sve nije moralo da bude ovako.
Karanović: To su sve lekcije, ništa nije uzaludno, ni bez veze, samo što, nažalost, godine prolaze i prolazi život i ukoliko budemo čekali da nam neko drugi reši taj život, govorim na ličnom planu, odmah mogu da kažem da se to neće desiti. Ja sam prestala da svoj lični život i ličnu sreću vezujem za političku situaciju. Treba da se okanemo iluzije da će bilo koji političar, ma kako on šarmantan ili sposoban bi, da će nam doneti preokret u našem ličnom životu.
RSE: Kazali ste nedavno da biste pobegli iz Srbije da ste malo mlađi. Da opišemo ukratko tu Srbiju iz koje biste pobegli.
Karanović: To je jedna krajnje hipotetička situacija. Da imam dvadeset godina i da sada živim u ovoj zemlji, a da nemam ovu pamet koju imam, verovatno bih ostala, tako da je to sve povezano. To je pitanje koji je prostor, koje su mogućnosti da nešto možete da napravite, da li uopšte želite da pokušavate da osvojite svoj prostor i da li postoje ljudi sa kojima to želite da radite. Ja sam svoju sudbinu uvek vezivala za moj bazični prostor, a to je prostor scene na kojoj mogu da postojim. Meni apsolutno nije bilo bitno da li je to raskošna scena Narodnog pozorišta u Beogradu ili neka mala alternativna scena u nekom podrumu; važno mi je bilo da mogu da izrazim ono što je moja najveća vrednost, a to je da sam glumica. Dokle god ovde postoji, makar i najmanji, prostor i makar troje ljudi sa kojima mogu da delim ideje u vezi sa teatrom i filmom, neću otići.
RSE: Dobro, oni koji imaju raskošan talenat, kao vi, po definiciji su uvek u manjini, ali šta sa onima koji ga nemaju, ali imaju volju da rade i da pošteno da žive od svoga rada - ima li prostora za takve? Treba li oni da idu iz ove zemlje? Šta biste poručili mladim ljudima - ostanite ili idite?
Karanović: Granice ne smeju da te sprečavaju da odeš tamo gde ćeš ispuniti svoje ciljeve. Mislim da je najvažnije da za svoj svoj rad, za nešto što ulažeš, dobiješ neku reakciju, nešto za uzvrat, ali to je ono što je ovde problem. Ovde mnogi ljudi pristaju da ulože svoj entuzijazam, svoju početnu energiju, veruju da to može da promeni stvari, ali zbog toga onda bivaju kažnjeni. Ljudi koji dožive takvo iskustvo, ako imaju energije, snage, ako su zdravi, trebalo bi da potraže svoju sreću tamo gde neće doživljavati takva razočarenja, gde će verovatno opet početi odozdo, ali gde će, ukoliko pokažu da su vredni, svakako napredovati.
Najbolnije kada lik liči na mene
RSE: Ne može čovek da se ne seti jedne od tvojih zaista fascinantnih uloga, ostvarenih pre nekoliko godina - iako je teško izdvojiti samo jednu u tom ogromnom glumačkom opusu. Reč je o filmu „Grbavica“, koji je osvojio Zlatnog medveda na Berlinaleu, a doživio žestoke kritike u Srbiji. Da li je Srbija, po tvom mišljenju, zrelija da shvati i prihvati taj film?
Karanović: Pa, nisam sigurna. Film je doživeo jedan vrlo loš prijem od strane desničarske štampe, ali kad je prikazan u Sava centru doživeo je ovacije od publike koja je ostala da ga pogleda. Meni je žao što taj film nikada neće biti prikazan u Srbiji, zato što je to dobar film, a uvek će biti onih koji će to negirati ili želeti da to unište, da obezvrede. Za mene to nije toliko bitno. Žao mi je svih onih kojima bi taj film mogao da se dopadne.
RSE: Vi ste glumica jedne, gotovo, nadrealne moći transformacije. Ipak, pretpostavljam da je bilo nekih uloga koje je bilo bolnije ostvariti nego druge, upravo zbog naloga da se transformišete u nešto što je vrednosno i afektivno toliko različito od vas. Da li ima takvih uloga koje su zadavale tu vrstu muke?
Karanović: Ne, uopšte nije bolno kada nešto ne liči na mene. To je, naprotiv, zanimljivo, ali je najbolnije kada neki lik liči na mene, kada otvara neke moje rane ili neko moje iskustvo koje me emotivno iskušava u nekim temama, sa kojim ni sama nisam načisto. To je bolno; bolno je razgraničiti gde je tu lik, a gde sam tu ja. Jedna od takvih uloga je u predstavi, veoma emotivnoj predstavi, koju igram u Sarajevu i koja se zove „Helverova noć“. „Grbavica“ je takođe bila emotivna, nisam znala šta da radim sa iskustvom te žene koja je bila silovana i koja tu bol nosi u sebi. Ja nisam nikad bila silovana, nisam nikada doživela takvu vrstu napada, ali je to sigurno nešto što pripada dubokom strahu da bi moja intima mogla da bude zauvek uništena jednim takvim činom. Predstava „Glad“, u kojoj upravo igram, takođe mi ne pada lako jer pokreće neka pitanja emotivnih praznina. To su uloge koje te dovedu pred sopstvena pitanja i traže od tebe da na ta pitanja odgovoriš - a to nije lako.
RSE: A kakvo je iskustvo bilo transformisati se u Evu Braun?
Karanović: Eva je došla krajem devedesetih, a devedesetih godina bila sam vrlo aktivna u antiratnom pokretu, u opoziciji i građanskom buntu. Radeći lik Eve Braun, lik žene koja je takođe živela u jednom vremenu nasilja i krvi, ali koja je zarad svoga cilja iz mašte zatvorila oči pred svim tim; koja je, dakle, bila svesna šta se napolju dešava, ali to nije želela da vidi, nisam mogla da shvatim kako funkcioniše mozak te žene, pa sam je onda dugo, dugo tražila. Na kraju sam uspela da pronađem šta je to u njoj i onda sam od toga i razvila taj lik. Dakle, kada sam otkrila, onda mi je bilo jasno ko je ona i šta je baza njenog lika.
RSE: Postavljam vam i pitanje koje je, nažalost, u ovoj zemlji večno - o poziciji umetnika i stvaralaca u ovakvom političkom, bolje reći, pretpolitičkom društvu. Sada imamo situaciju da je Ivan Tasovac, čovek koji je izuzetan stvaralac, pristao da bude ministar kulture. Da li je to, bar u izvesnoj meri, podiglo očekivanja vas umetnika i stvaralaca ili mislite da će ga vlast i njena matrica usisati uprkos njegovoj energiji i visoko postavljenoj vrednosnoj lestvici?
Karanović: I jedno i drugo je moguće, ali se nadam da će on pronaći srednji put. Njegov izbor mene jeste probudio - nekako sam se dobro osećala kada sam čula da je pristao da on bude ministar. S druge strane, mislim da se stvari ne mogu, bar što se kulture tiče, promeniti brzo jer u tom ataru ima puno birokratije i stvari koje ne možeš tek tako da menjaš. Nadam se, ipak, da će u periodu u kojem će biti ministar možda uspeti neke stvari da uradi i uredi, ali videćemo. U svakom slučaju, nesumnjivo je bolje da na poziciji ministra kulture bude on nego neki partijski poslušnik.
