Lucić: Na Drini lutrija

Poslovni razgovor gazde Mileta i neimara Emira:

- Ej, Lemi, imaš pedeset miliona maraka sitno?

- Nemam, brate Remi.

- Stvarno nemaš?

- Odakle mi, sve da i imam?!

- Ej, nemoj meni da uvaljuješ te predratne fore, matere ti!

- A šta da ti uvalim, brate Remi?

- Pedeset miliona maraka, reko sam ti.

- Pa odakle mi?

- Iz budžeta.

- Kakvog budžeta, brate Remi... Budžet mi je u deficitu.

- Pa onda uzmi iz deficita.

- A šta će ti pedeset miliona?

- Da napravim grad.

- A što ga ne napraviš od svojih para?

- Zato što sam ja neimar. A neimar, samo ti ime kaže, ne ima para.

- A gdje ćeš da praviš grad?

- U Višegradu.

- Gdje?

- U Višegradu. Znaš gdje je Višegrad?

- Čuj, Višegrad... Šta ima da ga praviš kad je već napravljen?

- Pa neću da pravim Višegrad.

- Nego Nijevišegrad, he-he... Jel mi ova jaka?

- Uf, jaka, jaka! Za oči grize kolko je jaka.

- Jel' se ti to ljutiš?

- Ma jok.

- Ajde, ne ljuti se, naći ćemo para. Jebo sad pedeset miliona maraka! Nisu dinari pa da žalimo za njima.

- Dobro kažeš, Lemi, nisu dinari. Da su dinari, ne bi ti ih ja ni pito.

- Čuj, ne bi... A što ne bi?

- Zato što sa pedeset miliona dinara ne mogu da sagradim ni selo.

- A kakav ćeš grad da sagradiš? Opet drveni?

- Ma jok. Drvo se više ne nosi, nije in. Sad je glavna fora kamen. Znaš kakav kameni sto ima moj jaran Maradona?

- Kakav?

- Veliki, bijeli, kameni. Od velikog bijelog kamena.

- A što bijelog, brate Remi? Kako na njemu pronađe koku?

- Kakvu koku, Lemi?

- Koku nesilicu, he-he... Jel mi i ova jaka?

- Uf, jaka, jaka! Za sinuse grize kolko je jaka.

- Ne ljutiš se?

- Ma jok.

- I kažeš: kameni grad?

- Ja, kameni. Kamengrad od kamena. A zapravo Andrićgrad.

- Jel od Andrića?

- Nije nego od tvojih para, he-he-he... Jel sad meni ova jaka?

- Jaka, brate Remi, jaka... Za srce ujeda kolko je jaka. Nego kaži ti meni kakve veze ima Andrić sa kamenom? Pa nije on bio vajar nego pisac.

- Šta bi ti: da ja onda sagradim grad od hartije? Origami City, jel to? Pa nismo u Japanu. I nije Andrić piso haiku poeziju nego velike romane. I ne može sad „Na Drini ćuprija“ da bude „Na Drini hartija“. Oćeš da nam se ruga cijeli svijet?

- Ma jok. Dosta nam se rugaju i ovako. Ona se Ejmi Vajnhaus napije ko crna zemlja, a Ameri onda nas Srbe zajebavaju da smo genocidni. Ko da smo joj mi dali to mrtvo pijano prezime Vajnhaus...

- Pusti Amere, Lemi. Daj ti lovu pa da mi to oplodimo.

- Koga da oplodimo? Ejmi?

- Ma jok, Andrića.

- Ja ga, vala, ne bih plodio, a ti kako hoćeš...

- Ma ne Andrića ko Andrića, nego ko naš duhovni kapital.

- A zar ti, brate Remi, nisi protiv kapitala?

- Pa jesam protiv svjetskog, al nisam protiv našeg.

- Čijeg našeg?

- Tvog i mog.

- Kakvog tvog? Pa jesi li reko da si ti neimar, da ne imaš para.

- Zato imam tebe, druže Lemi. Ajde, vadi pare, pa da vidiš šta će sve bata Emir da ti sagradi!

- Da čujem...

- Ima da vaskrsnem cijelu kasabu. I Hadži-Ristanovu kuću, i magazu Koste Baranca, i Alihodžin dućan, i Kameniti han, i Zarijevu mehanu, i Šrajberov špeceraj, i Gutenplanovu kantinu, i Šperlingovu fabriku sode i fotografski atelje, i oficirsku kasinu, i Lotikin hotel, i gazda-Santinu magazu, i kupleraj „Pod topolama“... Ima da sve bude ko što je Andrić napiso! I gdjegod okom da pogledaš, odasvud raste živa lova! Na Drini lutrija!

- Ej, brate Remi, da nećeš i onaj Merdžanov kolac da našiljiš?

- Pa ne znam... Nešto se mislim. Bojim se da se pogrešno ne shvati.

- Ej, kad smo kod pogrešnog shvatanja... šta ako se neko uzjoguni zato što se taj tvoj zabavni park...

- Nije to, Lemi, nikakav zabavni park. To je čista kultura.

- Jeste, sa sve kuplerajem... Šta ako se neko uzjoguni zato što Kamengrad podižemo blizu kuće onog Lukića? Znaš kakvi su ljudi danas, nikakvi, preosjetljivi...

- Ko da se pobuni? Kog Lukića?

- Pa Muslimani, znaš ti njih... A Lukić, znaš onaj Lukić, što su ga osudili u Hagu... Ma čuo si sigurno one priče da su Muslimane u Višegradu žive spaljivali...

- Pa šta mi, Lemi, imamo s tim? I šta Andrić ima s tim?

- Ma nema s tim niko ništa, ali znaš Muslimane, kažem ti...

- Uf, što si ti posto obziran...

- Ma nisam, nego, eto, palo mi na pamet... Znaš koliko su opsjednuti...

- I šta ja sad da radim zato što je neko opsjednut?!

- Pa ne znam, brate Remi. Možda da razmislimo pa da se u sklopu Kamengrada podigne još neki objekat...

- Šta da se podigne? Gdje da se podigne? Vidiš da je sve precizno nacrtano...

- Pa vidim, al ne znam, mislim, čisto onako, ako može da se udjene...

- Šta da se udjene, Lemi? Vatrogasni dom?

- Ma ne, to ne bi imalo smisla... Šta ima da se gasi ako su odavno izgorili... Nema smisla da bacamo pare budzašto...

- A šta bi po tebi, matere ti, imalo smisla?

- Pa možda krematorijum.