Zamišljeni razgovor Nebojše Stefanovića, predsjednika Skupštine Srbije, i Milorada Dodika, predsjednika Republike Srpske
- Ćao, Mile, Neša je.
- Koji Neša? Čujem po glasu da nisi Radmanović, a nisi ni Neša iz „Galije“...
- Neša, bre. Ajde, seti se!
- Rano jutro, već grije ko u kazanu, glava mi je ko ispod sača da sam je metio, kafu još nisam popio, a ti misliš da nemam pametnija posla nego da se sjećam Neša...
- Ajde, potrudi se malkice, biće ti drago kad se setiš! Evo da ti pomognem: Neša S.
- Ma možeš da budeš Neša Četri S, ne četri nego četristo četrdeset četri... Šta ima da mi bude drago ako me mrzi da se bakćem i sa Nešama i sa cijelim svijetom?!
- Nemoj, Mile, da te čuje ceo svet. Jedva će da dočeka. Pomisliće da si odusto od naše pravedne borbe protiv njega.
- Zabole mene šta će svijet da misli. Oćeš ti da se predstaviš ko si i šta si ili da i tebe stjeram tamo gdje sam stjero čitav svijet đuture...
- Neša Stefanović, Mile, predsednik Skupštine Srbije. Jel sad znaš koji Neša?
- Znam, ali ne znam zašto.
- Ne razumem šta oćeš da kažeš.
- Ne znam zašto me zoveš ovako rano.
- Jesi ti, Mile, slušo Slobodnu Evropu?
- Ne slušam ja nikoga, pa ne slušam ni tu Evropu. Oni u Brislu ne slušaju mene, pa neću ni ja da slušam njih ovdje u Banja Luci.
- Ali, Mile, nema to veze sa Briselom. To je radio-stanica. Zove se Slobodna Evropa. Čuo si valjda?
- Čuo sam, al nisam slušo. Ne slušam ti ja tu evropsku muziku, samo ovu domaću koju puštaju naše radio-stanice. A i to samo u kolima, ponekad.
- Pa trebo bi da slušaš, Mile. Da čuješ šta govore o meni. Mnogo su mi zamerili što sam Republiku Srpsku nazvo državom. Jesi ponosan na mene?
- Šta ima da budem ponosan? Ko da si reko ne znam šta. Reko si ono što se podrazumijeva.
- Ih, što si namćor!
- Kako te ne mrzi da se ljutiš ranom zorom?! Ajde, dobićeš dogodine orden Republike Srpske, pa će da te prođe ljutnja. Javi se mojoj sekretarici i ostavi podatke.
- Sad još i vređaš. Ja da se javim tvojoj sekretarici?
- Ja, Nešo, stvarno ne kontam šta ti zapravo oćeš. Oćeš orden? Evo orden! Nećeš da nazoveš sekretaricu? Ne moraš. Svejedno ćeš da ga dobiješ.
- Ali zašto?
- Zato što sam ti reko da ćeš da ga dobiješ. I zato što ja držim do svoje riječi. Moja riječ je, Nešo, ovdje zakon.
- Hvala ti, Mile, ali ja stvarno nisam zvao zbog ordena. Ja sam zvao zbog ove emisije na Slobodnoj Evropi. Mislio sam da si slušo.
- Reko sam ti već: nisam ja ko vi u Beogradu, da moram da slušam Evropu. Ja ne moram da slušam nikoga.
- Pa saslušaj mene, čoveče! Radi se o važnim stvarima, o Republici Srpskoj. Dva ozbiljna čoveka razgovarala, iz inostranstva, na temu je li međunarodna zajednica digla ruke od takozvane Bosne i Hercegovine.
- Što se mene tiče, nema od čega da dignu ruke. Možeš da ih nazoveš na taj radio i da im to kažeš. Ako je tebi neugodno, reci im slobodno da sam ja to reko.
- Ali, Mile, znaju oni sve što ti kažeš. Ne treba da im se ponavlja. I jasno je njima da ta njihova Bosna i Hercegovina ne funkcioniše. I jedan od njih, ovaj Marko Prelec iz Međunarodne krizne grupe, priznaje da Republika Srpska energičnije radi na evropskim reformama nego ova Federacija.
- I njemu ćemo da damo orden. Neka se i on javi mojoj sekretarici.
- Aman, stani malo, čoveče, s tim ordenima! Ne radi se o tome. Hoću da ti kažem da i taj čovek koji je, ko što vidiš, dobronameran, ne podržava ovu tvoju priču da treba da se primeni kiparski model i da se prave odvojeni pregovori sa Republikom Srpskom oko ulaska u Evropsku Uniju. Znači, nemoj više da pominješ Kipar.
- Ja ću da pominjem šta ja oću.
- Nemoj, Mile, da se inatiš tamo gde ne treba. Znaš da nam prate svaki korak. Zakeraju nam i zbog onog međudržavnog sporazuma što smo ga sklopili za hidrocentrale na Drini. Naročito zakera onaj Nemac Boda Veber.
- Možeš i njega da nazoveš i da mu kažeš da je Republika Srpska već sklopila međudržavne sporazume ne samo sa Srbijom, već i sa Hrvatskom, a to, podsjeti ga, posredno znači i sa Evropskom Unijom. I reci mu da ćemo, ako budemo htjeli, da sklopimo međudržavne sporazume i sa Njemačkom i sa Amerikom, pa na kraju i sa tom njihovom Bosnom i Hercegovinom.
- Ali, Mile, ne ide to tako...
- Ima da ide. Ako taj tvoj Nijemac prestane da zakera, možemo i njemu da damo orden.
- Molim te, Mile, stani malo s tim ordenima! Daj da ozbiljno razgovaramo.
- O čemu da ozbiljno razgovaram? O tome kako si ti upalio radio, pa si umjesto pjesama slušo neku emisiju bez muzike?
- Ali i tebe su tamo pominjali.
- Ja više volim da me pominju u pjesmi. Znaš onu: „Miloradeee, bekrijoooooo...“
- Milorade, aman, uozbilji se! Ovaj Prelec kaže da te Zapad ne bi zaustavljo kad bi ti raspiso referendum i proglasio nezavisnost Republike Srpske.
- Pa dobro, evo samo da popijem kafu, pa odoh da ga raspišem.
- Stani, Mile, nemoj još!
- Što da ne?
- Pa kažu da to ne bi bilo pametno, jer da nije moguća mirna secesija Republike Srpske.
- Dobro, Nešo, ja još nisam popio kafu, ali ti sigurno jesi. Pa ajde, reci ti meni, jel ti stvarno misliš da sam ja toliko blesav pa da računam na mirnu secesiju?!
- A na šta računaš?
- Pa računam na nas!
- Ćao, Mile, Neša je.
- Koji Neša? Čujem po glasu da nisi Radmanović, a nisi ni Neša iz „Galije“...
- Neša, bre. Ajde, seti se!
- Rano jutro, već grije ko u kazanu, glava mi je ko ispod sača da sam je metio, kafu još nisam popio, a ti misliš da nemam pametnija posla nego da se sjećam Neša...
- Ajde, potrudi se malkice, biće ti drago kad se setiš! Evo da ti pomognem: Neša S.
- Ma možeš da budeš Neša Četri S, ne četri nego četristo četrdeset četri... Šta ima da mi bude drago ako me mrzi da se bakćem i sa Nešama i sa cijelim svijetom?!
- Nemoj, Mile, da te čuje ceo svet. Jedva će da dočeka. Pomisliće da si odusto od naše pravedne borbe protiv njega.
- Zabole mene šta će svijet da misli. Oćeš ti da se predstaviš ko si i šta si ili da i tebe stjeram tamo gdje sam stjero čitav svijet đuture...
- Neša Stefanović, Mile, predsednik Skupštine Srbije. Jel sad znaš koji Neša?
- Znam, ali ne znam zašto.
- Ne razumem šta oćeš da kažeš.
- Ne znam zašto me zoveš ovako rano.
- Jesi ti, Mile, slušo Slobodnu Evropu?
- Ne slušam ja nikoga, pa ne slušam ni tu Evropu. Oni u Brislu ne slušaju mene, pa neću ni ja da slušam njih ovdje u Banja Luci.
- Ali, Mile, nema to veze sa Briselom. To je radio-stanica. Zove se Slobodna Evropa. Čuo si valjda?
- Čuo sam, al nisam slušo. Ne slušam ti ja tu evropsku muziku, samo ovu domaću koju puštaju naše radio-stanice. A i to samo u kolima, ponekad.
- Pa trebo bi da slušaš, Mile. Da čuješ šta govore o meni. Mnogo su mi zamerili što sam Republiku Srpsku nazvo državom. Jesi ponosan na mene?
- Šta ima da budem ponosan? Ko da si reko ne znam šta. Reko si ono što se podrazumijeva.
- Ih, što si namćor!
- Kako te ne mrzi da se ljutiš ranom zorom?! Ajde, dobićeš dogodine orden Republike Srpske, pa će da te prođe ljutnja. Javi se mojoj sekretarici i ostavi podatke.
- Sad još i vređaš. Ja da se javim tvojoj sekretarici?
- Ja, Nešo, stvarno ne kontam šta ti zapravo oćeš. Oćeš orden? Evo orden! Nećeš da nazoveš sekretaricu? Ne moraš. Svejedno ćeš da ga dobiješ.
- Ali zašto?
- Zato što sam ti reko da ćeš da ga dobiješ. I zato što ja držim do svoje riječi. Moja riječ je, Nešo, ovdje zakon.
- Hvala ti, Mile, ali ja stvarno nisam zvao zbog ordena. Ja sam zvao zbog ove emisije na Slobodnoj Evropi. Mislio sam da si slušo.
- Reko sam ti već: nisam ja ko vi u Beogradu, da moram da slušam Evropu. Ja ne moram da slušam nikoga.
- Pa saslušaj mene, čoveče! Radi se o važnim stvarima, o Republici Srpskoj. Dva ozbiljna čoveka razgovarala, iz inostranstva, na temu je li međunarodna zajednica digla ruke od takozvane Bosne i Hercegovine.
- Što se mene tiče, nema od čega da dignu ruke. Možeš da ih nazoveš na taj radio i da im to kažeš. Ako je tebi neugodno, reci im slobodno da sam ja to reko.
- Ali, Mile, znaju oni sve što ti kažeš. Ne treba da im se ponavlja. I jasno je njima da ta njihova Bosna i Hercegovina ne funkcioniše. I jedan od njih, ovaj Marko Prelec iz Međunarodne krizne grupe, priznaje da Republika Srpska energičnije radi na evropskim reformama nego ova Federacija.
- I njemu ćemo da damo orden. Neka se i on javi mojoj sekretarici.
- Aman, stani malo, čoveče, s tim ordenima! Ne radi se o tome. Hoću da ti kažem da i taj čovek koji je, ko što vidiš, dobronameran, ne podržava ovu tvoju priču da treba da se primeni kiparski model i da se prave odvojeni pregovori sa Republikom Srpskom oko ulaska u Evropsku Uniju. Znači, nemoj više da pominješ Kipar.
- Ja ću da pominjem šta ja oću.
- Nemoj, Mile, da se inatiš tamo gde ne treba. Znaš da nam prate svaki korak. Zakeraju nam i zbog onog međudržavnog sporazuma što smo ga sklopili za hidrocentrale na Drini. Naročito zakera onaj Nemac Boda Veber.
- Možeš i njega da nazoveš i da mu kažeš da je Republika Srpska već sklopila međudržavne sporazume ne samo sa Srbijom, već i sa Hrvatskom, a to, podsjeti ga, posredno znači i sa Evropskom Unijom. I reci mu da ćemo, ako budemo htjeli, da sklopimo međudržavne sporazume i sa Njemačkom i sa Amerikom, pa na kraju i sa tom njihovom Bosnom i Hercegovinom.
- Ali, Mile, ne ide to tako...
- Ima da ide. Ako taj tvoj Nijemac prestane da zakera, možemo i njemu da damo orden.
- Molim te, Mile, stani malo s tim ordenima! Daj da ozbiljno razgovaramo.
- O čemu da ozbiljno razgovaram? O tome kako si ti upalio radio, pa si umjesto pjesama slušo neku emisiju bez muzike?
- Ali i tebe su tamo pominjali.
- Ja više volim da me pominju u pjesmi. Znaš onu: „Miloradeee, bekrijoooooo...“
- Milorade, aman, uozbilji se! Ovaj Prelec kaže da te Zapad ne bi zaustavljo kad bi ti raspiso referendum i proglasio nezavisnost Republike Srpske.
- Pa dobro, evo samo da popijem kafu, pa odoh da ga raspišem.
- Stani, Mile, nemoj još!
- Što da ne?
- Pa kažu da to ne bi bilo pametno, jer da nije moguća mirna secesija Republike Srpske.
- Dobro, Nešo, ja još nisam popio kafu, ali ti sigurno jesi. Pa ajde, reci ti meni, jel ti stvarno misliš da sam ja toliko blesav pa da računam na mirnu secesiju?!
- A na šta računaš?
- Pa računam na nas!
