Istina ili posledice

Nemačka kancelarka Angela Merkel u Beogradu se zadržala kratko, ali reklo bi se da će odjeci njene posete trajati još dugo. Sama je, kako su nas mediji prilježno izvestili, ručala „lagano“, mediteranski, ali će njene ponude na stolu mnogima ovde pasti teško na stomak. Doduše, prva ministarka Nemačke u Beogradu je i prenoćila, a to je, izgleda, jedino preostalo i onima koji su njene glavne poruke imali dobro saslušati i razumeti: da ostave da te poruke „prenoće“, pa da vide šta će i kako će dalje... Eto, i ta je druga noć prošla, valja se nadati da je vlast sada - ako kojim neobičnim i malo verovatnim slučajem to do sada nije bila - sasvim načisto šta se od nje očekuje „iz Evrope“, pa će valjda biti načisto i šta će sama da učini. Ili možda neće? Možda, štaviše, procenjuje da joj se više isplati da se što brže i temeljitije zaboravi sve ono što je Angela Merkel imala za reći? Jer bože moj, približavaju se izbori, ima toliko prijatnijih tema za kampanju... Bilo bi to, ipak, odviše neodgovorno.

Ako odmah preskočino sve ono protokolarno, nesporno, podrazumevajuće ili manje-više konsenzualno oko srpskih evrointegracija, dakako da ćemo se odmah obreti duboko u „kosovskom problemu“, koji i jeste bio ona prava tema verovatno ne preterano prijatnih razgovora Angele Merkel sa njenim beogradskim domaćinima. Sada, kada je „haško pitanje“ u svom najbitnijem i najosetljivijem delu rešeno, na red neminovno dolazi regulisanje odnosa sa Kosovom. Bez toga naprosto ne može biti ni ozbiljne kandidature, kamoli članstva u Evropskoj uniji, i ovo silno ritualno „iznenađivanje“, pa čak i uvređeno spominjanje nekakvih „novih uslova“ koje da je Angela Merkel donela u Beograd, naprosto je neozbiljno i demagoško. Šta je zaista „novo“ u tome? Ako ćemo pravo, nema tu ničega suštinski „novog“ još od juna 1999, a naročito od 2008, otkad je samoproklamovanu nezavisnost Kosova priznala glavnina Evrope i zapadnog sveta uopšte. Ko ozbiljan može verovati da ozbiljne države i vlade ne izvlače logične konsekvence iz sopstvenih poteza, to jest, da će nekoj teritoriji prvo priznati državnost, a onda se ponašati kao da te državnosti zapravo i nema, a sve ne bi li time učinile plezir vlastima neke druge države? Pri tome još i države koja ima žarku egzistencijalnu potrebu da se pridruži njihovom „visokom društvu“ (to jest, Evropskoj uniji), a ne one njenom.

Jasno je, naime, da stanje „zamrznutog konflikta“ na severu Kosova, i čudno dvovlašće (iliti institucionalna konfuzija) koje tamo vlada, jer se taj prostor ovde i dalje sasvim zvanično tretira kao nekakav „prirodan“ deo Srbije, nije nešto što Srbiju preporučuje za Evropsku uniju. Uvoz „novog Kipra“ ipak nikome nije potreban, a ako se iko nadao da će zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova zaboraviti na, iz njihovog ugla više nego prirodne, zahteve za omogućavanjem delovanja Eulexa na celom Kosovu ili ukidanje „paralelnih institucija“ severno od Ibra, onda je ta nada bila... pa, u najmanju ruku diletantska. I nedostojna ljudi koji se ozbiljno i profesionalno bave politikom i državničkim poslovima.

Problem je, dakle, sve vreme baš u tome. Naše su postmiloševićevske „demokratske elite“ - u nekoliko svojih „inkarnacija“ - sve vreme manje ili više zataškavale pravo stanje stvari oko Kosova, a naročito oko sasvim neminovne povezanosti tog pitanja sa sudbinom evrointegracijskog procesa, valjda se nadajući nekakvom čudesnom spasenju koje će u međuvremenu iskrsnuti odnekud, i tako sa njihovih leđa svaliti preteško breme istorijske kosovske katastrofe Srbije, a koju im je Slobodan Milošević ostavio u nasleđe, a oni tragično nezrelo propustili svoju jedinu dobru priliku: onu da mu, doslovno odmah po preuzimanju vlasti od njega, za Kosovo (kao i za toliko drugog) ispostave primeren istorijski račun.

Nemačka kancelarka, za koju znamo da je inače nesklona pukom fraziranju i okolišanju, došla je u Beograd da stvari razjasni čak i onima koji su na tzv. korisnim nejasnoćama izgradili celu jednu nemuštu političku strategiju. Sada je, naravno, na potezu Srbija. Borisu Tadiću nije ni najmanje lako, ispada da ga je zapalo da podmiri jedan tragičan dug koji nije sam stvorio, ni on ni njegova stranka ni ova politička garnitura i politička generacija uopšte, ali to je znao ili morao znati još onda kada je prvi put pomislio da bi mogao poželeti da pokuša da postane predsednik Srbije.

Suočen sa situacijom u kojoj bi bio primoran da prekoračuje neke svoje „crvene linije“, a ne uspevajući da za svoju „tvrdu“ političku agendu dobije većinsku podršku birača, prethodni premijer Srbije Vojislav Koštunica na neki je način „abdicirao“, i zaveštao taj neprijatan dug nekome drugom. Sada i Boris Tadić spominje „crvene linije“ koje Srbija ima, i koje „nikada neće preći“. Naravno da ta vrsta izlaza uvek postoji, ali izlaz je lažan, „napolju“ nema ničega, iza je zapravo zazidano. Drugim rečima, ni neka druga vlast ne bi imala izbora nego da se suoči sa jednim te istim problemom u nekoj još nepovoljnijoj verziji, a ni Srbija ne bi, ako bi „između Kosova i Evrope izabrala Kosovo“, kako je nedavno rekao i sam Tadić - mada ostajemo čvrsto uvereni da on sam najbolje zna da ta rečenica ne znači savršeno ništa suvislo - na taj način postigla ama baš ništa za sebe. A ponajmanje bi, kao obeštećenje za izgubljenu „Evropu“ dobila „Kosovo“, šta god to značilo iz perspektive Srbije godine dve hiljade i jedanaeste.

Ima negde u dubini severnoameričke prerije - „uslikao“ ga je u svom znamenitom putopisu Žan Bodrijar - gradić neobičnog naziva: Truth or Consequences, što će reći - Istina ili posledice. E pa, možda je krajnje vreme za istinu. „Posledice“ su ionako već odavno tu, svugde oko nas.