Inicijative umetnika iz Srbije: Kosovo između realnosti i propagande

Grupa filmskih radnika iz Srbije zatražila je od države da finansijski pomogne snimanje filmova kojima bi se “reafirmisao status Kosova u sastavu Srbije”. Potpisnici peticije mišljenja su da je vreme da kultura preuzme kormilo u zastupanju srpskih interesa. Druga grupa umetnika, koja decenijama unazad kulturom povezuje ljude iz Srbije i sa Kosova, upozorava da je upravo ovakva vrsta brige dovela do razdora, ne samo na Kosovu, već i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji.

U pismu Ministarstvu kulture kojim predlažu osnivanje posebnog fonda za sufinansiranje filmova o Kosovu, potpisnici navode da u pogledu zastupanja interesa Srbije u procesima vezanim za Kosovo kultura mora preuzeti inicijativu. Jedan od ciljeva filmova koje bi snimali bio bi “reafirmisanje statusa Kosova i Metohije u srpskom državnom sastavu”. Jedan od potpisnika Dimitrije Vojnov kaže za RSE da kroz filmske priče mogu da postignu jako puno.

„Ukoliko mi govorimo o tome i ukoliko to postoji kao deo naše kolektivne svesti, kao nešto što je prisutno u našim životima, to će zauvek ostati deo naše države. Kao što neka naša zajednička prošlost i dalje postoji kao naša zajednička prošlost uprkos pokušajima da se prošlost rasprača, ali ta prošlost postoji na primer kroz partizanske filmove“, kaže Vojnov.

Autori, među kojima su i Emir Kusturica i Dragan Bjelogrlić, bi, kako navode u peticiji, kroz filmove podržavali “kulturu pomirenja koja će za rezultat imati novi model zajedničkog života multietničke zajednice u našoj pokrajini”. “Naravno da su Albanci takođe deo naše zajednice na Kosovu i Metohiji i teme vezane za njih su dobrodošle da budu prikazane”, navodi Vojnov.

Tematizovali bi, kako se navodi u peticiji, kulturno bogatstvo Srbije, ukazivali na teškoće nealbanskog stanovništva i Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica na Kosovu.

“Mislim da filmovi ne treba da budu propagandni, ali ukoliko neko želi da pravi propagandni film i ima kvalitetnu ideju za to, i ukoliko taj film može da bude ubedljiv, ne bih mogao da imam bilo kakvu primedbu”, rekao je Vojnov.

Reagujući na ovu inicijativu, dramaturškinja Borka Pavićević kaže da joj cela priča zvuči kao ironija. “Ta nas je propaganda dovela do proneveravanja interesa ljudi koji tamo žive”, navodi ona.

Reč je o autorima koji su, kaže reditelj Stevan Filipović, u prošlosti prednjačili u korišćenju državnih fondova pa su, prema njegovom mišljenju, filmove koje predlažu mogli i do sada da snime. Budući da bi se vraćali u prošlost i obrađivali istorijske teme, on postavlja i sledeće pitanje.

“Da li bi taj fond onda podržao film o, recimo, ratnim zločinima na Kosovu koje je vršila srpska vojska, policija, paravojne formacije i da li bi finansirao film o tome kako je ova država ubijala decu i zakopavala njihove leševe u Batajnici?“.

Za razliku od filmskih stvaralaca koji filmom ustaju u odbranu “srpskih interesa”, jedna druga grupa ljudi iz Srbije već decenijama unazad kulturu stavlja u službu drugačijih ciljeva – shvatanja realnosti i spajanja mostova ka budućnosti. Jedna od takvih institucija je Centar za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević.

“To su saradnje koje dugo traju. Centar ima dugogodišnju saradnju sa Multimediom iz Prištine. U umetnosti to pre svega teče na osnovu zajedničkih interesa, tema. Oni koji potpisuju ovu peticiju treba da idu na Kosovo, da vide kako to izgleda. Čemu vodi ta vrsta propagande?”, navodi Borka Pavićević.

Povezivanje ljudi je ono što će interesom za budućnost nazvati ova druga grupa umetnika iz Srbije. Uz ulogu Azema u filmu “Besa”, glumac Miki Manojlović je na prošlogodišnjem festivalu u Mitrovici spojio mlade sa obe strane barikadama podeljenog grada, i to je ono što smatra značajnim. Pisac Vladimir Asenijević inicijator je brojnih okupljanja umetnika iz Srbije i sa Kosova. U osvrtu na pomenutu peticiju, upozorava da je takva vrsta brige dovela do stanja kakvo je danas, te da se ono neće promeniti „stalnim produbljivanjem razlika između ljudi koji žive na Kosovu“.

„Mene ovo sada jako, jako podseća na one teze iz devedesetih da nekako mi treba da učinimo nešto da oni istine famozne prodru u svet. I sada, pošto se to očigledno ne događa na političkom nivou odjednom su Kusturica, Bjelogrlić, i cela ta ekipa koja ide iza, odlučili da je baš jako interesantno da se time bave filmovi. To je didaktički odnos prema umetnosti koji pretpostavlja njenu edukativnu, pa i manipulativnu svrhu“, ocenjuje Arsenijević.

Potpisnici peticije predlažu osnivanje konkursa koji bi na bijenalnom principu birao po jedan dugometražni film - igrani, dokumentarni ili animirani.

„Kad sam ja bio mali, bio je jako popularan strip ’Alan Ford’. Imao sam sreću da tu predstavu i režiram. Tamo je postojalo Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena, tako se zvalo. E, pa ovo je dostojno poteza jednog alanfordovskog ministarstva, jedna apsolutna besmislica. Ne možemo večito lamentirati nad nečim što ima status kakav trenutno ima. Možda bi bilo dobro da nam neko predloži da vratimo Vojvodinu, koja nikada nije bila naša, i da nam se vrati Kosovo, koje je uvek bilo naše, pa da time završimo celu tu priču. I da mađarski umetnici zauvek traže da im se finansiraju projekti, koji dokazuju da je Vojvodina oduvek i zauvek mađarska, pa da uđemo u neke nove ratove po mogućstvu“, kaže reditelj Kokan Mladenović.