Nekadašnji ministar inostranih poslova SFRJ, jugoslovenski i srpski funkcioner i publicista Mirko Tepavac umro je u Beogradu u 93. godini.
Kako je objavljeno, Tepavac je umro 28. avgusta, a kremiran je po sopstvenoj želji u najužem porodičnom krugu.
Rođen u Zemunu 1922. godine, Tepavac je bio predratni aktivista Komunističke partije Jugoslavije, partizan i ilegalac u toku Drugog svetskog rata, a od 1969. do 1972. ministar inostranih poslova SFRJ.
Sa te funkcije se povukao u vreme "čistke liberala" 1972. godine. Bio je ambasador FNRJ u Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969.
Tepavac je direktor Radio Beograda bio od 1955. do 1959. godine, a bio je i direktor i glavni urednika Politike, predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine od 1965. do 1967.Autor je knjiga: "Demokratija ili despotija" (1994), "Mirko Tepavac - sećanja i komentari" (1998, sa Aleksandrom Nenadovićem), "Države, državnici i stradalnici" (2009), "Moj drugi svetski rat i mir" (2012).
Početkom 90-ih bio je aktivan u Beogradskom krugu nezavisnih intelektualaca koji su se suprotstavili Miloševićevoj ratnoj mašineriji i nacionalističkoj politici.
Njegov prijatelj, bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, za RSE kaže kako je danas malo principijelnih ljudi kakav je bio Tepavac.
"Upoznao sam rad Mirka Tepavca prije nego što sam njega osobno upoznao. Dakle, pratio sam njega na raznim funkcijama, a posebno na funkciji ministra vanjskih poslova. Bio je častan čovjek, bio je čovjek principa, koji je to ostao do kraja života. Bio je antifašist, čovjek koji je volio ljude, a ljudi su voljeli njega. Ja znam da će kao takav nedostajat, jer danas nije lako ljudima koji se drže principa. A on je to bio do kraja života. Sretao sam ga nakon njegove funkcije, sretao sam ga na druženjima antifašista, a bio sam i na promociji njegove knjige. Mogu reći da mi je bila čast što me je Mirko Tepavac smatrao svojim prijateljem", rekao je Mesić.
Beograđani su godinama mogli vikendom sretati poznatu četvorku na dunavskom šetalištu od hotela Jugoslavija do Brankovog mosta. Mirko Tepavac, Živorad Kovačević, takođe bivši šef jugoslovenske diplomatije, poznati novinar urednik Politike iz njenog zlatnog doba i dopisnik iz Vašingtona i Moskve Aleksandar Nenadović i novinar Dragoš Ivanović.
Ta četvorka žestokih kritičara, kako partijskih dogmi tako Miloševićevog nacionalizma, godinama se krunila. Odlazili su jedan po jedan. Poslednji je otišao Mirko Tepavac koji se nije pojavljivao u javnosti izuzev sa svojim tekstovima u časopisu Republika i objavljivanjem nekoliko knjiga, nije propuštao regionalna druženja antifašista na Fruškoj Gori. I ove godine, uz pomoć svoje Renate, Mirko nije propustio fruškogorski susret kod Saše Popova. Bilo je to poslednje viđenje sa njim.
„U dogovoru sa Živoradom Kovačevićem inicirao sam da se 9. maja, povodom Dana pobede nad fašizmom, svake godine okupe aktivisti Igmanske inicijative. Pošto je Dan pobede nad fašizmom ujedno i dan Centra za regionalizam, antifašizam je osnovna ideologija Igmanske inicijative. Na moju veliku radost, te 2004. godine, kad je održan prvi susret, okupilo se preko 50 ljudi, među kojima je bio i Mirko Tepavac. Bil je praksa da prilikom svakog susreta neko od uglednih članova Igmanske inicijative održi zdravicu. Jednom prilikom, mislim da je to bilo pre jedno šest godina, tu zdravicu je održao Mirko Tepavac i tu je napomenuo da je fašizam i dalje živ i da je jako važna stalna borba protiv neofašizma i da je posebno dragoceno što u Inicijativi učestvuje dosta mladih koji moraju da preuzmu štafetu te borbe.
On je, zajedno sa svojom suprugom, bio učesnik skoro svih susreta – do sad ih je bilo deset. Bio je i pre dva meseca na Fruškoj gori, na jubilarnom desetom okupljaju. Kada jednom prilikom zbog porodicnih obaveza nije mogao da dođe, rekao sam: ’Šteta, jer će se na Fruškoj gori okupiti sve što vredi u regionu.’ Tada je na svoj način ironično prokomentarisao: ’Da, i to sve što vredi stane na jedan ranč na Fruškoj gori’“, priseća se Aleksandar Popov.
