G.M. Tamaš: Desnica je uništila mađarsko društvo

Kriza u evrozoni dovela je do sve češćih i glasnijih pitanja da li je ovakva Evropska unija moguća, koliko su zemlje EU ravnopravne te da li bi Unija preživela izlazak neke od zemalja članica iz evrozone. Paralelno sa ekonomskom krizom u EU raste podrška ekstremno desnim strankama, od kojih su neke i u parlamentima država članica.

Situacija u Mađarskoj je dobila nezasluženo malo prostora u javnosti, posebno zbog činjenice da je teret ekonomske i EU krize prebačen na Grčku. O tome kako vlada Viktor Orban, koje posledice to ostavlja po mađarsko društvo i samu državu te da li se Evropa menja i u kojem pravcu, razgovarali smo sa jednim od najpoznatijih mađarskih disidenata, filozofom i piscem Gašparom Miklošom Tamašem.

Tamaš je sedamdesetih emigrirao iz Rumunije u Mađarsku, da bi na Sveučilištu u Budimpešti bio otpušten zbog pisanja ilegalnih traktata. Godine 1990. izabran je u mađarski parlament, a 1991. postao je upravnik Instituta za filozofiju Mađarske akademije nauka i umetnosti. Godine 1994./1995. odstupio je s obe pozicije. Od maja 2010. predsednik je Zelene levice Mađarske. Kao i pre skoro 40 godina, Tamaš je danas u situaciji da će zbog svojih stavova izgubiti posao.

RSE: Mađarska akademija nauka i umetnosti vam je najavila da ćete ostati bez posla. Zašto?

Tamaš: Vlada je shvatila koja joj opasnost preti od inteligencije, i doslovno je uništavaju. Hiljade ljudi je izgubilo posao sa unverziteta, iz škola.... Svi direktori teatara su promenjeni, univerziteti su reorganizovani i profesori su ili oterani u penziju, ili degradirani ili jednostavno izbačeni. Mreža naučnih istraživača takođe. Meni je najavljeno da ću ostati bez posla u ovom mesecu, kao i većina mojih kolega koji su već otpušteni na Mađarskoj akademiji nauka i umetnosti. S obzirom da moje lice znaju sa televizije, to uopšte nije prijatno.

RSE: Imate li problema?

Tamaš: Naravno. Ljudi viču na mene na ulici, dobacuju mi ’gubi se, idi u Izrael ili Rumuniju’. Da su i iskreni nacionalisti ja bih za njih bio idealan jer sam transilvanijski Mađar, a to vam je kao bosanski Srbin u Srbiji, ali obzirom da sam levičar, to se na mene ne odnosi.

RSE: Evropska javnost poslednjih meseci fokusirana je na Grčku i još nekoliko zemalja koje se nalaze u ekonomskoj krizi. Mađarska je, čini se, potpuno zaboravljena. Šta se dešava sa javnošću u toj zemlji? Nakon ustavnih promena organizovane su antivladine demonstracije i nakon njih je usledila tišina.

Tamaš: Orban je iskoristio propagandu u nacionalnoj odbrani protiv stranog uticaja, i obzirom da je sve to došlo zajedno sa pritiskom Evrope u vezi politike štednje , koju Orbanova vlada svakako provodi ali na drugi način, Orban je uspeo da ubedi mađarske građane da je zaštitnik njihovih interesa i da smo, zapravo, napadnuti, da nas kolonizuju imperijalisti i slično. Nasuprot tih demonstracija, bile su ogromne provladine demonstracije, koje su bile veće od opozicionih, iz nekog razloga nazvane „Marš mira“, sa sloganom „Nismo kolonija“. Bile su jako uspešne, toliko uspešne da Mađarska sada ima zvaničnog neprijatelja, a to je Evropa.

Ranije u Mađarskoj nije bilo euroskepticizma, ali ni eurofilije, to prosto nije bila tema, Ali danas je EU, a to je glavna teorija, komunistička zavera vođena jevrejskim levičarima, tako da imamo uobičajenu teoriju zavere ekstremne desnice. Takva kombinacija je imala fantastičan uspeh i potpuno je razoružala opoziciju. Ispod ove propagande, antisocijalna politika je sve jača, porezi su porasli, razoren je obrazovani sistem, zdravstveni sistem, socijalno osiguranje, kultura... Sve vodi u pravcu velike socijalne i društvene katastrofe, ali uprkos tome mi nemamo proteste.

RSE: Zašto?

Tamaš: Zato što je zvanično to sve zapravo krivica stranaca, naše odgovornosti nema. Cenzura odlično funkcioniše i većina ljudi zna da u njihovim gradovima nema muzeja, bolnica, da voz tamo više ne staje, da su nekada imali tri škole, a sada imaju jednu i da je i ta jedna data Katoličkoj crkvi. Ali ne znaju da se ista stvar dešava u susednom mestu, jer nema televizije koja će to prikazati.

Budapeštanske opozicione novine ne dolaze u mala mesta. Glavni izvor informacija je još uvek javni servis, a mađarski javni servis je vladina agencija iz koje su svi producenti, urednici i novinari izbačeni, hiljadu ljudi je ostalo bez posla. Svi su zamenjeni mladim aktivistima desnice ili šta su već, koji su došli sa radio stanica i iz medija ekstremne desnice. Ako ne mogu da popune program, puste muziku. Sve komercijalne televizije prestale su da prikazuju vesti, a sada vesti proizvodi centralna uprava za medije koja je pod ingerencijom Veća za medije i u koordinaciji sa državnom novinskom agencijom. Sada radio i TV novinari više ne rade vesti, vesti radi centralna uprava i to tako da oni rade blokove vesti, koje kasnije prikazuju u programu. Novinari nemaju ni ovlašćenja više da proizvode vesti, njih može da proizvodi samo to telo.

RSE: To podseća pomalo na Orvelovu 1984.

Tamaš: Zapravo, mnogo je gore. Ovako nešto se u Mađarskoj nije dešavalo još od šezdesetih godina.

Kulturno uništavanje

RSE: Može li se porediti taj i period Orbanove vladavine i u čemu?

Tamaš: To su teška poređenja. Sada su mnogo drugačije metode i drugačije igre. Kasno lice komunističke diktature nije više bio staljinizam, nisu pokušavali da mobilizuju stanovništvo, pokušavali su da umire ljude, zadovljavajući ih sitnim stvarima. To su bile banalnosti vodećih ljudi. U Mađarskoj, inače, postoji ta tradicija da ljudi prave šale umesto da budu revoltirani, kao uostalom i u celoj istočnoj Evropi. Na taj način se pravi vakuum, tako da ljudi zapravo ne pričaju o propagandi i represiji.

Tadašnja politika je bila da sve drže pod kontrolom, ali da kompromisima svima ugode da bi bli mirni. Nije bilo nezavisnih medija, naravno, međutim vodeća štampa i TV su bili prilično liberalni, znali su da objave vesti o Rusiji sa AFP ili Rojtersa, a da ih potpisuju sa Tanjug ili TAS.
Imali smo veoma cinično, ali visoko profesionalno novinarstvo. Vodeće mađarske novine su u to vreme imale tiraž 800.000 primeraka, danas se te iste novine ne prodaju u više od 70.000, a i dalje su najčitanije novine u zemlji. Ja svako jutro kupujem novine i nije mi dobro od njih.

Danas recimo, imamo jednu opozicionu radio stanicu kojoj prete da će je ugasiti, ima neka čudna liberalna televizija koju vodi protestantska sekta, ali obzirom da je vrlo proamerička , imaju nekoliko programa koji mogu da se gledaju. I to je to. Arheološka iskopavanja su zaustavljena. Lokalni muzeji su zatvoreni, sva mala alternativna mesta su zatvorena, sva mesta gde je postojala bar mala šansa za pojavom otpora ili stvaranjem kritike, uništena su.

RSE: Šta je sa kulturom desnice?

Tamaš: Daću vam samo nekoliko primera: u poslednjih nekoliko godina kultnoj figuri ekstremne desnice, pesniku Albertu Wassu podignuta su čak 42 spomenika. U Budimpešti nema više Ruzveltovog trga, bio je suviše levo za Mađare. Ime je promenjeno na zahtev mog šefa, predsednika MANU koji je pojasnio svoj postupak rečima da je predsednik Ruzvelt bio jedan od čelnih ljudi neprijateljske koalicije. S druge strane, preko noći je uklonjen spomenik levičara grofa Kareja.

Postoji taj veoma snažan simboličan jezik koji kaže „Naši momci će biti besmrtni i u bronzi, a vaši momci će nestati sa lica zemlje“. To znači da je politički život toliko prljav, da se levica, šta god pod njom podrazumevali, promenila. Ranije su imali određeni jezik, bili pristojni, sada su prihvatili komunikaciju vlasti i mi imamo jedan strašan rečnik u javnosti, postali su brutalni, vulgarni... što nije nikada bio slučaj. Sve je to parapolitički, sve je zapravo u vezi sa simbolizmom i strahom, ali je i veoma praktično. Ako bi ljude videli, na primer, da na ulici čitaju opozicionu štampu, njihov šef bi bio obavešten i u opasnosti su da izgube posao. Posebno u malim sredinama, ljudi se ne usuđuju da kupuju novine.

RSE: Koje su posledice na duži rok?

Tamaš: Mađarska je uništena. Desilo se kulturno uništavanje koje ne možete da zamislite. Ona će na duže staze biti spašena, ali toliko je sve uništeno, da će trebati jako mnogo vremena za oporavak. U redu, znam da će se ljudi probuditi, nisu glupi, na kraju će oterati ovakvu vlast, ali ja jednostavno više ne želim da čekam. Mnogi mladi, dakle mnogo mlađi ljudi od mene, takođe ne žele da čekaju i zato jako mnogo Mađara emigrira iz zemlje. Ne možeš živeti u atmosferi koja je potpuno otrovna.

RSE: Kakva je slika opozicione Mađarske? Postoji li i jedna dovoljno jaka stranka da može da se suprotstavi Orbanu na izborima?

Tamaš: Nacionalistička propaganda je veoma jaka. Mi imamo opoziciju, ali su u pitanju nacionalisti i neonacisti. Ekstremno desna stranka Jobbik ima 22 posto glasova, i niko iz EU na to ne reaguje. S druge strane u Grčkoj je Zlatna zora osvojila sedam odsto glasova i cela Evropa vrišti. Poređenja radi, Socijalisitička partija u Mađarskoj ima 24 posto glasova. Ako se nastavi ovako i ako socijalno nezadovoljstvo bude i dalje hranjeno nacionalizmom, ekstremna desnica će rasti. Čak je i Orban bolji od toga, što on veoma zloupotrebljava. U 2014. on će pitati socijaliste šta im je bolje – on ili Jobbik. Orban jednostavno ne može da izgubi u trenutnoj situaciji.

RSE: Jobbik je samo jedna u nizu neonacističkih stranaka koje se nalaze u parlamentima u zemljama EU. Kako je došlo do porasta popularnosti ekstremne desnice?

Tamaš: Postoji razlika između desnice u zapadnoj i istočnoj Evropi. U Zapadnoj Evropi desnica je antiimigrantska, atimuslimanska, oni su kao austrijski fašisti, imaju liberalne korene, nisu nacisti u pravom smislu te reči, jesu rasisti, ali ne nacionalisti, oni su veoma opasne, neprijatne i, u suštini, populističke desne stranke.

U istočnoj Evropi je razlika s kim se zapravo identifikuju zbog različitog nasleđa iz Drugog svetskog rata. U Srbiji i Grčkoj očekivati da se ekstremni desničari identifikuju sa Nemcima je nemoguće, jer su bili na različtim stranama u WWII, ali u Mađarskoj i Nemačkoj je drugačije. Za mađarske neonaciste korišćenje nacističkih nemačkih simbola nije problem. To utire stazu prema nepoznatim opasnostima. Na primer , zapadna evropska ekstremna desnica prestala je biti otvoreno antisemitska, dok je u istočnoj Evropi to drugačije, kod nas čak i desnica ima antisemitske izjave. Imamo jedan bend koji je jako popularan nacistički rok bend, njihov pevač ima pesmu „Ljudi osvete“ i veoma plaši broj njegovih obožavalaca. Ovaj čovek je jedini muzičar koji ne svira klasiku, koji je dobio najviše prizanje od predsednika države, nagradu „Košut“ koja se obično dodeljuje velikim piscima.

Mafijaške vlade kao muzika

RSE: Na predavanju Tarika Alija i Slavoja Žižeka na Subversive Festivalu u Zagrebu rekli ste da situacija u Evropi mora da se shvati ozbiljno i da se nalazimo u periodu između revolucije i kontrarevolucije. Na šta ste tačno mislili?

Tamaš: Kriza u Evropi je uglavnom politička. Ekonomska kriza se može rešiti, ali politička može da se završi u veoma jednostavnom targetiranju neprijatelja i popularnoj mržnji protiv imigranata, intelektualaca, civilnog sektora, zaposlenih u javnom sektoru. Takvu situaciju već imamo u mediteranskim zemljama gde se na primer, prozivaju studenti jer su na državnim jaslama, penzioneri koji žive na račun države i slično. Dakle, svi koji ne učestvuju u proizvodnji, koji nisu produktivni društvu, smatraju se parazitima i krive se za probleme, što je najlakše.Takav stav neće doneti eksplicitno ekstremnu desnicu na vlast, ali će promeniti tradicionalnu desnicu u mnogo lošijem smislu. Pogledajte kako je bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi promenio svoju retoriku između dve kampanje. Tu je uvek nacionalizam i mobilizacija je uvek moguća.

Druga mogućnost koja se pominje jeste da se demokrate i levica probude i da shvate da imaju izbor, da pokušaju da uspostave sistem pre konzervativaca, vrate se idealima ranih sedamdesetih godina, ideji države blagostanja, više učešća građana u vlasti i drugim stvarima, ali ja mislim da to ne bi uspelo. Tehnološki i demografski i ideološki smo se promenili, država blagostanja traži ogromno ulaganje i disciplinu, a uz moderno društvo koje je automatizovano i sebično to jednostavno ne može da funkcioniše.

Treća opcija je da se revolucionarnim putem promeni sistem, što bi bilo najrazumnije jer ovo ovako jednostavno više ne funkcioniše. Istrošena je sva energija sistema u kojem trenutno živimo. Na kraju priče, pa i Vizantijsko carstvo je postojalo stotinama godina pa je nestalo. Možda to nije prijatno za čuti, ali je tako.

RSE: Ali, čini se da se nešto menja. Oland je pobedio u Francuskoj, Siriza jača u Grčkoj.

Tamaš: Kada se građani uplaše sukoba, tradicionalno se okreću levici i to se desilo u Grčkoj. Cipras danas govori svašta, ali jasno je da mora da bude taktičan. Ukoliko Siriza dobije najviše glasova na izborima u junu biće zanimljivo gledati šta će uraditi.

RSE: Ako se to ipak desi, kakvu reakciju očekujete od EU?

Tamaš: To može da bude velika pomoć za EU jer će moći da pokažu da čak, i ako ne vole političke promene, da mogu biti tolerantni i da ih prihvate, ako budu dovoljno pametni, ali nisam siguran da jesu.

RSE: Može li se reći da se leva opcija vraća na političku scenu?

Tamaš: To je mozaik. Kako imamo uspone u Grčkoj i Francuskoj, tako imamo i padove poput nemačke levice koja više nije jaka kao što je bila. Postoji poneki uspeh, ali izborno je levica dosta slaba, njeno prirodno biračko telo je dezintegrisano, radnička klasa više ne postoji.

RSE: U istočnoj Evropi stranke levice skoro da ne postoje. Zašto je to tako?

Tamaš: Zbog komunističke prošlosti i komunističke partije iz tog perioda. Komunističko nasleđe je drugačije u različitim zemljama, jer su te stranke u nekim državama bile deo establišmenta i u dvadesetim godinama prošlog veka.

Stranke levice u zapadnoj Evropi imaju drugačiji odnos prema komunizmu nego države kojima je komunistički režim posle Drugog svetskog rata doneo staljinizam.
Naravno, i javno mnjenje se menja. Niste mogli imati Subversive festival u Zagrebu pre sedam godina, ili u Bukureštu na primer.

Levičarski pokreti danas nisu napravljeni na temeljima starih komunističkih režima. Kao disident mogu da kažem da današnja levica nema ništa sa režimom pre promena 1989. godine.

Ljudi nisu zavedeni nacionalizmom, rasizmom i drugim antidemokratskim vulgarnim opresivnim ponašanjima u politici, ljudima je toga dosta. Pogledajte na primer Demokratsku stranku u Srbiji. Nju Zapad smatra proevropskom, sjajnim saveznikom, ali ona se ne razlikuje od Miloševićeve stranke. Tehnički to je ista stvar. Nemaju tu velikosrpsku, nacionalističku politiku, ali takođe nisu zapaljivi ni romantični kao prava šovinistička partija, tako da će ljudima na kraju dosaditi. Takva stranka, da bi održala dinamiku, mora da mobiliše ljude na način da pravi skandale ili neće ostati na vlasti. Mafijaške vlade moraju da budu kao muzika, da budu zabavne, inače ne traju.