Iako Zakon o slobodnom pristupu informacijama u BiH postoji već petnaest godina, njegova primjena je na niskom nivou. Namijenjen je prvenstveno građanima, no najčešće ga koriste novinari, pri tome institucije vlasti i dalje nerado odaju informacije javnosti.
Iako je Zakon dobar, njegova je implementacija loša, a kako kaže urednik banjalučkog portala Buka Aleksandar Trifunović, „to još jednom potvrđuje tezu da u Bosni i Hercegovini postoji demokratija, ali ne postoji upustvo za njeno korištenje“.
Građani ili bolje rečeno poreski obveznici imaju pravo da znaju kako se troši budžetski novac, jer im je to omogućio Zakon o slobodnom pristupu informacijama u BiH.
„Svaki građanin ima pravo da zna sve ono što ga zanima, a da ne objašnjava za šta mu to treba. Mogu iz hira tražiti odgovor na pitanje zašto neki put koji se gradi našim novcem košta toliko ili ovoliko, ko je donio odluku da se gradi, ko su nabavljači. To su sve pitanja koje građani mogu da postave iz jednog osnovnog razloga, jer oni koji obnašaju javnu funkciju, a finasiraju se novcem koji građani obezbjeđuju moraju dati odgovor“, objašnjava Trifunović.
No, iako na to imaju pravo građani ovaj Zakon rijetko koriste, to su utvrdile brojne analize civilnog društva, institucija vlasti i ombudsmana za ljudska prava.
„U praksi moje institucije najčešće se dešava da slobodu pristupa traže upravo oni kojima je Zakon najmanje namjenjen a to su novinari, koji bi bez ikakavih procedura i bez formalnosti mogli i trebali da potražuju informaciju i da je u najskorijem roku odnosno hitno dobiju. Moguće je da svijest o postojanju Zakona i onom šta on zapravo omogućava nije dovoljno razvijena kod građana“, kaže Marina Kavaz–Siručić, portparolka Direkcije za evropske integracije BiH.
U svom radu novinari često koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Međutim, kada se novinari pozovu na članove ovog Zakona znaju upasti u neugodne situacije. Slične je doživjela novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Mirjana Popović.
„Ljudi vas obično napadaju intelektualno, odnosno, kada vi počnete braniti svoja prava, pozivajući se konkretno na ovaj Zakon, prozivaju vas da vi niste pravnik, da ste obično piskaralo, da ne možete znati šta neke odredbe Zakona znače...Možete onda misliti šta se dešava 'običnim' građanima koji nemaju tu mogućnost širenja informacije dalje“, kaže Popović.
Mnogo opravdanja
Opravdanja da se ne dostave informacije javnosti ima mnogo, kaže v.d. direktora Transparency intrenational Lejla Ibranović.
„Najčešći problemi ogledaju se u pogrešnoj primjeni pojedinih odredbi Zakona, ignorisanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama, ćutanje aministracije, te sve češće pozivanje institucija na Zakon o zaštiti ličnih podataka“, objašnjava Ibranović.
Zbog toga, odnos vlasti, građa i civilnog društva nije na zadovoljavajućem nivou.
„Otvaranje institucija vlasti prema javnosti je neminovnost, posebno ako uzmemo u obzir percepciju građana, koja javnu upravu doživljava kao izrazito netransparentnu, korumpiranu, te smatraju da ne služi javnom interesu“, kaže Lejla Ibranović iz TI-a BiH.
Ovaj Zakon i njegova primjena su ogledalo odgovornosti i transparentnosti vlasti i najveći podsticaj za uključivanje javnosti u proces donošenja odluka na svim nivoima vlasti. Nermina Voloder iz Centra za društvena istraživanja Analitika zato preporučuje:
„Institucije vlasti ne trebaju čekati formalni zahtjev građana, već trebaju djelovati proaktivno i otvoreno prema javnosti, te sami objavljivati sve važne informacije.“
Koliko su bh. institucije daleko od toga najbolje opisuje slučaj portala Buka, koju je za Radio Slobodna Evropa ispričao urednik Aleksandar Trifunović.
„Mi smo tražili podatke o tome na koji način su utrošena novčana sredstva Vlade Republike Srpske za pomoć medijima. Tražili smo da nam dostave kriterije, način odabira, ko je odlučivao o medijima kojiam će biti dodjeljena sredstva, ukratko da nam objasne kako je suma od 14 miliona KM potrošena. Tokom istraživanja smo primjetila da je sličnu donaciju medijima imala Vlada Švedske za medije u Švedskoj. Na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama smo poslali zahtjev Vladi Švedske i Vladi Republike Srpske. Za taj upit smo od Vlade Švedske dobili odgovor u roku tri sata, dok Vlada Republike Srpske nikada nije odgovorila. To samo govori o tome kako je u demokratiji to neka vrsta automatizma, te da funkcioner ne smije razmišljati da li da odgovori na pitanje , koje je u sferi ovog zakona“, smatra urednik portala Buka Aleksandar Trifunović.