Azilanti, privremeno smešteni u hotelu na ulazu u opštinu Obrenovac, prilično su zbunjeni i uplašeni dočekom koji im je priređen u sredu.
Nakon bega iz njihovih uglavnom ratom zahvaćenih zemalja i posle privremenog utočišta pod vedrim nebom u šumama oko Bogovađe, premešteni su u Obrenovac gde je, do okončanja procedure njihovih zahteva za azil, trebalo da budu smešteni u barakama kod termoelekratne.
Dočekala ih je, međutim, blokada puta i protest meštana okolnih sela, zbog čega su gotovo 14 sati proveli u autobusima.
"Juče je bilo problema: 13-14 sati smo bili u autobusu dok su ljudi oko nas protestovali. Kao što je na ruci pet različitih prstiju, tako su i ljudi različiti. Neki su dobri, neki loši", rekao je jedan od azilanata za RSE, a njegov prijatelj dodaje:
"Želim da kažem da mi nismo teroristi. Mi smo došli jer u našim državama nema života. Nismo teroristi. Mi smo obični ljudi, dobri ljudi."
"Mislim da su čuli mnogo loših priča o nama i zato mislim da nas se boje. Nisu nam dali šansu."
U predvorju hotela, čiji ulaz sada čuva policija, u razgovoru sa grupom azilanata zatičemo jednog starijeg meštanina Obrenovca. Kaže nam je da je zgrožen ponašanjem njegovih sugrađana od prethodnog dana i da je došao da obiđe azilante koje je video na televiziji.
"Ono što se dogodilo juče sa ovim dobrim svetom koji je otišao iz svojih zemalja zbog muke, stvarno je sramota za Srbiju", kazao je.
Dvadesetak kilometara od hotela, nalazi se radničko naselje u kome je bilo predviđeno da azilanti budu smešteni. Tamo zatičemo zgarište jedne od baraka predviđenih za smeštaj. Vatru je primetio radnik koji je u noći između srede i četvrtka radio na opremanju tih objekata.
„Video sam plamen, pozvao sam kolegu koji je bio tu. Otvorio sam baraku i video veliki dim. Pozvao sam policiju, hitnu pomoć... došli su i lokalizovan je požar koji je trajao dugo“, rekao nam je.
Policija je u četvrtak saopštila da je uhapsila jednog muškarca pod sumnjom da je zapalio baraku zbog najavljenog smeštanja azilanata, a Vlada Srbije je, uz osudu podmetanja požara, odredila da imigranti još neko vreme ostanu u hotelu, inače objektu obrenovačkog preduzeća za ugostitetljstvo i trgovinu "Sava-Tent", kao i u objekte na teritoriji opština Sjenica i Tutin, na osnovu saglasnosti dobijenih od tih opština.
U međuvremenu, mediji javljaju da su meštani sela Vračevići kod Lajkovca blokirali prilaz Bogovađi, gde se nalazi Centar za azilante. Prema tim navodima, razlog je što je u to selo, kako tvrde meštani, smešteno 180 azilanata.
Predsednik Mesne zajednice Vračević, Jovan Ivanović, rekao je da zahtevaju da se azilanti odmah isele, a da se u Centar u Bogovađi smesti onoliko stranih državljana koliko u njemu ima kreveta.
Frapantna neosetljivost za probleme drugih
Kako se može objasniti tolika doza neosetljivosti za patnje drugih u Srbiji koja je i sama u nizu prethodnih godinama višestruko patila?
Ne samo da su meštani sela Ušća kod Obrenovca blokirali put kako bi onemogućili azilantima iz Sirije, Avganistana, Pakistana i drugih zemalja da u barakama prebrode bar zimu, nego se među njima našao i neko ko je podmetnuo požar u jednu od tih baraka.
Pisac Vladimir Arsenijević u razgovoru sa Brankom Trivić tu otvrdlu lokalnu sebičnost, u kojoj nema mesta ni za elementarnu ljudsku empatiju, ocenjuje kao čudan efekat nesreće koju su građani Srbije doživeli i dožiljavaju još od druge polovine osamdesetih godina.
„Nijedna nesreća koja je zadesila druge nekako se nije činila ravnopravnom bilo kojoj našoj nesreći. Mislim da je čudno, bolno i poprilično tužno što smo morali na svojoj koži da naučimo da susret sa tragedijom, bolom i jednom trajnom mizerijom ne razultira pojačanim osećajem empatije za one koji sada trpe u nešto malo promenjenim okolnostima nego, naprotiv, jednom zatvorenom sebičnošću koja je potpuno nezainteresovana za bilo koga drugog izuzev za pitanje sopstene kože, da ne kažem to na malo ružniji način. U tom smislu, i ova izbeglička drama i način na koji naša država i naša javnost reaguje na njihove probleme govori zapravo samo u prilog tome“, kaže Arsenijević.
Gubitak empatije za nesreću drugih dobio je neljudske razmere. Azilantima se čak i usred snega i zime onemogućuje smeštaj u bednim barakama, pri čemu se, kao da to nije podmeće i požar u jednoj od tih baraka.
Arsenijević podseća da su slične reakcije građana bile i kad god je pokušavalo da se reši pitanje obezbeđivanja smeštaja Roma. "
Mislim da su ljudi naprosto ostali „zabljesnuti“ sopstvenim problemima, sopstvnim tegobama i sopstvenom patnjom i da je to, iako se meni čini pomalo nelogičnim, rezultiralo pojačanom neosetljivošću na probleme drugih; reklo bi se da ćete i sami trpite lakše razumeti trpnju i patnju drugih. Moguće je da ljudi i razumeju, ali im tuđa patnja smeta jer kao da im oduzima pravo na njihov lični problem. Verujem da bi se to moglo popraviti i dodatnom brigom roditelja u nekim formativnim godinama dece, a mislim da bi i škole trebalo da uče decu empatiji. Ovaj problem se mora videti i u kontekstu jednog nacionalističkog pogleda na svet, gde su vam ljudi interesanti ako pripadaju jednim, ali ne i drugim, grupama, pa sada vi razumete, recimo, probleme Srba, ali odbijate da razumete probleme Roma ili probleme Albanaca ili probleme izbeglica iz Sirije jer u njima zapravo ne vidite jednake ljude“, ocenjuje Arsenijević.
Nakon bega iz njihovih uglavnom ratom zahvaćenih zemalja i posle privremenog utočišta pod vedrim nebom u šumama oko Bogovađe, premešteni su u Obrenovac gde je, do okončanja procedure njihovih zahteva za azil, trebalo da budu smešteni u barakama kod termoelekratne.
Dočekala ih je, međutim, blokada puta i protest meštana okolnih sela, zbog čega su gotovo 14 sati proveli u autobusima.
"Juče je bilo problema: 13-14 sati smo bili u autobusu dok su ljudi oko nas protestovali. Kao što je na ruci pet različitih prstiju, tako su i ljudi različiti. Neki su dobri, neki loši", rekao je jedan od azilanata za RSE, a njegov prijatelj dodaje:
"Želim da kažem da mi nismo teroristi. Mi smo došli jer u našim državama nema života. Nismo teroristi. Mi smo obični ljudi, dobri ljudi."
"Mislim da su čuli mnogo loših priča o nama i zato mislim da nas se boje. Nisu nam dali šansu."
U predvorju hotela, čiji ulaz sada čuva policija, u razgovoru sa grupom azilanata zatičemo jednog starijeg meštanina Obrenovca. Kaže nam je da je zgrožen ponašanjem njegovih sugrađana od prethodnog dana i da je došao da obiđe azilante koje je video na televiziji.
"Ono što se dogodilo juče sa ovim dobrim svetom koji je otišao iz svojih zemalja zbog muke, stvarno je sramota za Srbiju", kazao je.
Dvadesetak kilometara od hotela, nalazi se radničko naselje u kome je bilo predviđeno da azilanti budu smešteni. Tamo zatičemo zgarište jedne od baraka predviđenih za smeštaj. Vatru je primetio radnik koji je u noći između srede i četvrtka radio na opremanju tih objekata.
„Video sam plamen, pozvao sam kolegu koji je bio tu. Otvorio sam baraku i video veliki dim. Pozvao sam policiju, hitnu pomoć... došli su i lokalizovan je požar koji je trajao dugo“, rekao nam je.
Policija je u četvrtak saopštila da je uhapsila jednog muškarca pod sumnjom da je zapalio baraku zbog najavljenog smeštanja azilanata, a Vlada Srbije je, uz osudu podmetanja požara, odredila da imigranti još neko vreme ostanu u hotelu, inače objektu obrenovačkog preduzeća za ugostitetljstvo i trgovinu "Sava-Tent", kao i u objekte na teritoriji opština Sjenica i Tutin, na osnovu saglasnosti dobijenih od tih opština.
U međuvremenu, mediji javljaju da su meštani sela Vračevići kod Lajkovca blokirali prilaz Bogovađi, gde se nalazi Centar za azilante. Prema tim navodima, razlog je što je u to selo, kako tvrde meštani, smešteno 180 azilanata.
Predsednik Mesne zajednice Vračević, Jovan Ivanović, rekao je da zahtevaju da se azilanti odmah isele, a da se u Centar u Bogovađi smesti onoliko stranih državljana koliko u njemu ima kreveta.
Frapantna neosetljivost za probleme drugih
Kako se može objasniti tolika doza neosetljivosti za patnje drugih u Srbiji koja je i sama u nizu prethodnih godinama višestruko patila?
Ne samo da su meštani sela Ušća kod Obrenovca blokirali put kako bi onemogućili azilantima iz Sirije, Avganistana, Pakistana i drugih zemalja da u barakama prebrode bar zimu, nego se među njima našao i neko ko je podmetnuo požar u jednu od tih baraka.
Pisac Vladimir Arsenijević u razgovoru sa Brankom Trivić tu otvrdlu lokalnu sebičnost, u kojoj nema mesta ni za elementarnu ljudsku empatiju, ocenjuje kao čudan efekat nesreće koju su građani Srbije doživeli i dožiljavaju još od druge polovine osamdesetih godina.
„Nijedna nesreća koja je zadesila druge nekako se nije činila ravnopravnom bilo kojoj našoj nesreći. Mislim da je čudno, bolno i poprilično tužno što smo morali na svojoj koži da naučimo da susret sa tragedijom, bolom i jednom trajnom mizerijom ne razultira pojačanim osećajem empatije za one koji sada trpe u nešto malo promenjenim okolnostima nego, naprotiv, jednom zatvorenom sebičnošću koja je potpuno nezainteresovana za bilo koga drugog izuzev za pitanje sopstene kože, da ne kažem to na malo ružniji način. U tom smislu, i ova izbeglička drama i način na koji naša država i naša javnost reaguje na njihove probleme govori zapravo samo u prilog tome“, kaže Arsenijević.
Gubitak empatije za nesreću drugih dobio je neljudske razmere. Azilantima se čak i usred snega i zime onemogućuje smeštaj u bednim barakama, pri čemu se, kao da to nije podmeće i požar u jednoj od tih baraka.
Arsenijević podseća da su slične reakcije građana bile i kad god je pokušavalo da se reši pitanje obezbeđivanja smeštaja Roma. "
Mislim da su ljudi naprosto ostali „zabljesnuti“ sopstvenim problemima, sopstvnim tegobama i sopstvenom patnjom i da je to, iako se meni čini pomalo nelogičnim, rezultiralo pojačanom neosetljivošću na probleme drugih; reklo bi se da ćete i sami trpite lakše razumeti trpnju i patnju drugih. Moguće je da ljudi i razumeju, ali im tuđa patnja smeta jer kao da im oduzima pravo na njihov lični problem. Verujem da bi se to moglo popraviti i dodatnom brigom roditelja u nekim formativnim godinama dece, a mislim da bi i škole trebalo da uče decu empatiji. Ovaj problem se mora videti i u kontekstu jednog nacionalističkog pogleda na svet, gde su vam ljudi interesanti ako pripadaju jednim, ali ne i drugim, grupama, pa sada vi razumete, recimo, probleme Srba, ali odbijate da razumete probleme Roma ili probleme Albanaca ili probleme izbeglica iz Sirije jer u njima zapravo ne vidite jednake ljude“, ocenjuje Arsenijević.
