RSE: Već dugo, još od 2000. godine, kada je došla nova demokratska vlast, govori se o tome da će se nekadašnji vlasnici obeštetiti, da će im se vratiti imovina, ako je moguće da se vrati, a ako nije moguće, da će biti isplaćeni. Koliko primećujemo, to traljavo ide - ili se ništa ne vraća, ili oni stalno ponavljaju staru priču. Da li će se to već jednom završiti?
ANTIĆ: Zadnji put, kada smo imali priliku da razgovaramo u studiju, bio sam poprilično siguran da će to biti poslednji put da razgovarati na način da je država Srbija jedina zemlja u regionu koja nema Zakon o restituciji. Prošlo je toliko vremena. Nalazimo se u 2008. godini, a mi još uvek nemamo opšti Zakon o restituciji koji obuhvata najširi mogući krug ljudi, obične građane kojima bi trebala da se vrati imovina.
Ipak, ne bi bilo u redu ako ne bi rekli da je po pitanju restitucije nešto ipak urađeno. Godine 2003, kada je usvojen Zakon o planiranju i izgradnji, kroz taj propis je ugrađena normativa kako vratiti neizgrađeno građevinsko zemljište, ne u svojinu jer to nije moguće, ali kako vratiti pravo korišćenja. Popriličan broj ljudi je ostvario to pravo. Neskromno bi bilo reći da nije doneto apsolutno ništa.
Treba napomenuti da kroz Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je usvojen 2006. godine, nije regulisano vraćanje, ali je regulisano da se bar ono poljoprivredno zemljište koje je prijavljeno, a koje je oduzeto, koje je danas formalno državna svojina, ne sme prodavati, a da se ono poljoprivredno zemljište, koje je na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju prijavljeno, može, uz odgovarajuću reakciju i na zahtev vlasnika, ograničiti od opterećenja, ne može se dati u dugoročni zakup duži od tri godine. Ali, to nije vraćanje i restitucija. Objektivno, sve one koji potražuju imovinu, pored činjenice da oni posle toliko godina još uvek nisu vlasnici, niti u posedu svoje imovine, najviše boli to da država vrlo često ustupa, ili nezakonito raspolaže, tom imovinom - ili je poklanja, ili je daje na besplatno korištenje ne tako velikom broju ljudi, nama opšte poznatim biznismenima.
RSE: To se dešava u Vojvodini?
ANTIĆ: Tako je i jedan od najboljih pokazatelja je ono što se dešava u PIK-u Bečaj. Mi godinama ukazujemo na sve ono što je pratilo rad nekadašnjeg socijalističkog dinosaurusa, jednog od retkih koji je preživeo i ostao toliko dugo. Sada vidimo da i dalje neko pokušava da, iako je on prešao u privatne ruke, još davno pre ove poslednje privatizacije, i dalje pod nekim izgovorom da je to neka opšta korist daje privilegiju nekim biznismena da oni imaju pravo na njega, a da oni koji su nekada bili vlasnici tog zemljišta po zakonu, nemaju pravo da ga ravnopravno zakupe, njih nezakonito lokalna samouprava i to preduzeće lišavaju tog prava.
RSE: Postoji priča da su tajkuni kupili tu zemlju, ne da bi nešto korisno uradili, ili da bi to bila podloga velikom trgovcu da tu pokrene neku proizvodnju, pa da tako svi imamo koristi, ali da čekaju ulazak u Evropsku uniju kada će zemlja biti višestruko skuplja nego što je u ovom trenutku?
ANTIĆ: Tu postoje dva aspekta. Prvi aspekt je kroz kupovinu kombinata. Mnogi od tih tajkuna ili biznismena nisu stekli u svojinu poljoprivredno zemljište u onom procentu, na onaj način i u onim površinama kako se to smatra. Ako neki kombinat ima 10 hiljada hektara, od 10 do 15 posto je u društvenoj svojini, što su oni mogli da kupe, da dobiju kao svojinu i da je kao takvu mogu prodavati kada uđemo u Evropsku uniju. Poenta je što je onih 85-90 posto državna svojina i nisu je kupili. To je sprečeno, hvala Bogu i hvala Bogu da smo nekada imali ministra gospođu Dujić, koja je uspela da progura Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Sprečeno je da oni postanu vlasnici najvećeg dela poljoprivrednog zemljišta, ali oni nastavljaju sa takozvanim 60-godišnjim besplatnim korišćenjem tog zemljišta. Oni naravno da imaju otpor prema primeni zakona jer je Zakon iz jula meseca 2006. godine decidno prekinuo besplatno korišćenje i obavezao i one kombinate, koji su besplatno koristili ovo zemljište, da mogu ravnopravno sa drugim, običnim paorima, da uđu u neku trku i uzmu to zemljište u zakup i da ga obrađuju, naravno ako posluju po tržišnim principima.
RSE: Koliko je tačno da uz poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište ima najveću vrednost?
ANTIĆ: Vrednost građevinskog zemljišta je danas jako teško utvrditi. Za razliku od poljoprivrednog, koga možete naći u privatnoj svojini, kao i u društvenoj svojini, koje je u prometu, građevinsko zemljište nije u prometu. Gotovo svo građevinsko zemljište je danas isključivo svojina Republike Srbije i pravog prometa u svojinskom smislu nema.
RSE: To je zakup na 99 godina?
ANTIĆ: Zakup na 99 godina je potpuno druga priča. Mada neko misli da je to svojina, to nije svojina. To ima svoju cenu, ali je ta cena, u uslovima monopola koji danas postoji, mnogo viša nego što bi bila onog trenutka kada bi se uspostavilo slobodno tržište i kada bi građani, kojima bi se to zemljište vratilo, ponudili to zemljište, ili na prodaju, ili bi ga oni možda dali u zakup, ili njime raspolagali na neki drugi način. Trebao bi da se otvori prostor za mnogo više učesnika, a ne da se to radi preko centralizovanih institucija ili javnih preduzeća, kako je danas. Svaki grad ili svaka opština ima preduzeće koje se bavi raspolaganjem građevinskog zemljišta.
Mislim da ste dotakli osnovnu i ključnu temu, a to je pitanje zemljišta. Kada se pogleda baza podataka nakon Zakona o prijavljivanju i evidentiranju, koja je formirana u Republičkoj direkciji za imovinu, sve što se potražuje - građevinsko, poljoprivredno i šumsko zemljište - predstavlja preko 98 posto one imovine koja se potražuje. Deluje neverovatno ali je istinito - u tih manje od dva posto spadaju stanovi, kuće, hale, fabrike, magacini, poslovni prostori i sve ostalo. Ključno je zemljište. Sada imamo paradoksalnu situaciju i nama ti argumenti i te činjenice odgovaraju, ali u isto vreme smo zbunjeni i ne možemo da se osvestimo da Srbija i dalja odugovlači sa donošenjem zakona. Neko pravi problem da se to zemljište vrati, neko ko bi želeo da ono ostane u javnim preduzećima, da to zemljište ostane kao predmet manipulacije od strane javnih preduzeća, a samim tim i političkih stranaka, koje, kroz funkcionisanje takvih javnih preduzeća, jako dobro umeju da izvuku korist samo za njih i za određene pojedince, ali ne i za građane.
RSE: Da li je moguće da oni ostanu većinski vlasnici kada se uđe u Evropsku uniju, bilo to za pet ili 10 godina, ali u svakom slučaju ulazak u Uniju obezvređuje to njihovo vlasništvo?
ANTIĆ: Što se tiče poljoprivrednog zemljišta, oni ostaju vlasnici i njima, na žalost, niko neće moći da ospori onaj manji deo. Njima nije dovoljno ni to što obstruišu primenu zakona i što mogu da dobiju po objektivno jeftinim cenama to zemljište u zakup. Oni bi hteli da sebe proglase, ili da im neko pokloni ostatak zemljišta koji su uzurpirali, ili je to zemljište još uzurpirano pre 60 godina, a oni su stekli besplatno pravo korišćenja ili ga nasledili od nekih kombinata. Nema govora o tome da u sadašnjoj situaciji oni mogu da profitiraju više nego što će profitirati na tom manjem delu. Ako im neko u vlasti bude omogućio da postanu vlasnici onoga što su uzurpirali, onda apsolutno možemo da govorimo o ekstremno velikim dimenzijama pljačke građana Srbije. Ne mogu to drugačije da nazovem, jer ipak gro tog zemljišta pripada, ili je nekada pripadalo, vlasnicima. Dobar primer kako se nedomaćinski gazduje sa imovinom Republike Srbije i kako je apsolutno, iz nama nepoznatih razloga, čitava državna struktura i državni aparat zakazao, je primer Robnih kuća Beograd, nekoliko objekata koji su zidani tridesetih ili dvadesetih godina prošlog veka, koji su prebačeni kao imovina nekog preduzeća koje je kroz stečaj prodato.
RSE: U javnosti je sada dosta bilo govora o tome. Šta će se tu desiti?
ANTIĆ: Tu i po postojećim zakonima, potpuno nevezano sa Zakonom o restituciji, postoje ozbiljne osnove i ozbiljne sumnje da ima elemenata ozbiljnog kriminala. Ono što niko ne može osporiti, a što je sud utvrdio, je da je tu u pitanju imovina Republike Srbije i da će, ako se na neki način ne ospori takva prodaja i takav postupak, Republika Srbija i njeni građani biti drastično oštećeni. Recimo, ako je za jedan deo poslovnog prostora koji je prodat u blizini robnih kuća, koje su nekada pripadale porodicima Radojlović i Mitić, dobiveno skoro 32 hiljade, ili više, eura po kvadratnom metru, samo za te robne kuće u Knez Mihajlovoj ulici možemo govoriti o nekoj potencijalnoj šteti za Republiku Srbiju od skoro 300 miliona eura, a tu štetu trpimo svi mi.
RSE: A koji je pravni lek?
ANTIĆ: Pravni lekovi se ogledaju, pre svega, u doslednoj i jasnoj primeni postojećih zakona. Bez obzira što ne postoje propisi kojima bi se omogućila neka opšta zabrana, kojima bi se uvela opšta zabrana prometa nepokretnosti, postoje propisi, kao što je Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o planiranju i izgradnji, propisi kojima je uređeno da se ta imovina ne otuđuje i ne opterećuje, što je važno. Ne mogu a da se ne osvrnem da je usvojeno i da je na snazi prvih devet rešenja Zakona o restituciji imovine crkava i verskih zajednica u Srbiji. Tim zakonom je, samo za crkve i verske zajednice rešeno to pitanje, ali to je ipak jedna veliki pomak.
RSE: A Kosovo?
ANTIĆ: Pitanje je da li je iko podneo zahtev za vraćanje imovine crkvama i verskim zajednica na Kosovu i Metohiji. Za to ne čujem i o tome se ništa ne govori. Smatram da je to jako bitno da se uradi. Podneto je preko 800 takvih zahteva, što govori o tome da se oni, koji potražuju svoju imovinu, nisu baš na najbolji način snašli.
RSE: U kom smislu se nisu snašli? Da li je trebalo da bude više ili manje zahteve?
ANTIĆ: Ne znam tačno koliko u Srbiji postoji verskih zajednica i crkava, ali pouzdano znam da ih nema 800. Definitivno jedne te iste crkvene ili verske zajednice su podnosile iste zahteve, nisu se dogovorile da podnesu objedinjeni zahtev, nego je podnošeno na nekoliko desetina, čak i stotina zahteva. To je jedno veliko iskustvo za same građane koji će, danas ili sutra, trebati da podnesu zahteve nakon što stupi kakav-takav Zakon o restituciji na snagu.
RSE: Šta savetujete građanima?
ANTIĆ: Da dobro prekontrolišu dokumentaciju. Jedan detalj se pokazao interesantan i upravo je vezan za građevinsko zemljište. Vrlo često građani nisu prijavljivali ili čak nemaju nikakvu dokumentaciju o građevinskom zemljištu. To je potpuno normalno jer za to rešenje o oduzimanju građevinskog zemljišta, koje je preko noći, 26. decembra 1958. godine, svima nama oduzeto, niko i ne zna. Mnogi građani nisu svesni da postoje posebna dokumenta iz kojih se vidi da je određena parcela tada nacionalizovana.
RSE: Gde mogu da nađu ta dokumenta?
ANTIĆ: U imovinsko-pravnim službama. Mi ćemo na našem site-u Mreže za restituciju postaviti jedan opšti obrazac na osnovu koga se mogu podnositi zahtevi. Tu samo upišete koja opština je u pitanju. Taj zahtev koristi Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Uputićemo ljude koju dokumentaciju da pribave jer po ovom optimističnom i dobrom nacrtu, koji je uradio Milan Parivodić, predviđen je rok od samo šest meseci u kojem mogu da se podnesu zahtevi za vraćanje građevinskog zemljišta. Ukoliko oni koji ga potražuju u roku od šest meseci ne podnesu zahtev na to zemljište, na to zemljište će polagati pravo neko drugi.
RSE: To znači, da ako građani nemaju tu informaciju i dokumente, izgubiće svoje zemljište?
ANTIĆ: Da, ukoliko nemaju kompletnu dokumentaciju.
RSE: Kome da se obrate?
ANTIĆ: Neka pogledaju Internet stranice Direkcijazarestituciju.org. To je Internet prezentacija Republičke direkcije za restituciju, zvanične organizacije koja se za sada bavi isključivo restitucijom imovine crkava i verskih zajednica. Tamo postoje obrasci, ali takvi obrasci će biti slični i onim obrascima na kojima će svi građani morati da podnesu zahteve. Mi ćemo kao institucija, Mreža za restituciju, na site-u naše organizacije, imati detaljna upustva, mnogo više informacija, kako prikupiti dokumentaciju i sve one obrasce i modele za ljude, da se dobro preslišaju da li su zaista u mogućnosti da podnesu zahtev. Sve ovo govorim pod uslovom da se u Srbiji donese Zakon o restituciji u nekom zaista razumnom roku. Objektivno, za bilo kakvo odlaganje usvajanja Zakona o restituciji, i za jedan jedini dan, ne postoji apsolutno nikakav razlog.