Ovih dana izgleda da je klupko počelo da se odmotava. Milan Petrović, koji je pre dvadeset i devet godina nestao iz porodilišta u Vršcu, uz zvanično objašnjenje da je umro nakon porođaja, pomoću DNK testa prvi je stigao do istine i susreo se sa svojom majkom i sestrama.
Petrović je zapravo slušajuci seriju priloga novinara Radija Slobodna Evropa, Branka Vučkovića, o ovom problemu, krenuo u potragu za svojim biološkim roditeljima i tako ih pronašao. Branko Vučković je nakon srećnog završetka bio u prilici da prvi razgovara sa Petrovićem i njegovom majkom, zatim sa Petrovićevom pomajkom koja ga je decenijama podizala. Sledi njihova potresna ispovest:
Milanova odiseja počinje pre dvadeset i devet godina u porodilištu u Vršcu, gde mu se gubi svaki trag:
„Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine kao nedonošče i završavam u Beogradu, u Centru za nedonoščad. Odatle mi se gubi svaki trag. Pošto je moj otac bio u vojsci (otišao je u vojsku 14. jula), majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije, odnosno upale pluća. Moje postojanje je ozvaničeno 25. juna 1979. godine, kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak između Gospave i Milorada propada, Gospava posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu, na Detelinari, provodim ceo raspust kod Milorada u Futogu, gde se on odselio s drugom ženom, gde mi on priznaje da mi on nije otac, niti da mi je Gospava majka. Tu, dakle, saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad, gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u …, provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzima bračni par Petrović iz Kragujevca, Periša i Gorgina.“
U domu Gorgidne i Periše Petrovića Milanu se konačno osmehnula sreća:
„Ovde sam završio osnovnu školu, završio sam srednju školu, reći stepen mašin-bravar, oženio se još za vreme rata, 1999. godine, pošto sam bio mobilisan u ovde jedno selo blizu …, odakle je moja supruga Zorica. Dobili smo dvoje dece, Stefana i Milicu. Živimo skromno, ali zadovoljno.“
Milan Petrović ovako opisuje svoj susret sa sestrama i pravom majkom:
„Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom – plač, radost… Eto posle toliko godina saznam da imam dve sestre, da nisam sam, da ipak imam nekoga. Posle dva dana odlazimo u Vršac, u porodičnu kuću u Vršcu, gde znači napokon vidim svoje rođene roditelje. Ponovo šok, radost, neverica, tuga… Zašto nama takve stvari uopšte da se dese?“
Majka Bosiljka Groza još uvijek se oporavlja od šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji je nestao pre dvadeset i devet godina:
„On je živeo u nama. Mi smo non-stop pričali o njemu. Uvek smo mu palili sveću kad smo išli u crkvu.“
Bosiljka se i dalje seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga:
„Pravljen mi je carski rez. Beba je imala sedam meseci, bila je velika, napisali su težinu… Ja sam bebu videla, oni su je prebacili za Beograd, mene su držali posle operacije, posle carskog reza, jedno trinaest dana u bolnici. Gde to postoji? Pa nisam operisala kičmu, već samo imala carski rez. Tako da su oni svoju stvar završili, da bi nam onda telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.“
Bosiljka Groza kaže da je uvek sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe. Dugo joj je trebalo da u to uveri i svog muža:
„Muž mi je bio u vojsci. Kad je izašao iz vojske, rekla sam mu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek, nikada ništa niti je ukrao, niti mu je padalo napamet da se kradu deca na takav način. Ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam bila ubeđena da je dete ukradeno i to nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome, to šta su uradili.“
Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku, Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina:
„To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar, kao kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas, njegove sestre grle mene, grle decu, grle mi snahu, kukaju, plaču… Razbolela sam se od toga dana i ne mogu se oporaviti. Kod mene dvadeset godina, nije to tako malo – školovao se, pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Sve sam mu pružila, samo što ga nisam rodila.“
Posle svega, Milanova osećanja su pomešana:
„Često se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači prvo da se meni vrati identitet.“
Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako ostati, uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete:
„Bez obzira što se to sve desilo, što sam napokon našao svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu koja me je odgojila. Mi samo možemo da budemo jedna velika porodica, bez ikakvih deoba.“
Petrović je zapravo slušajuci seriju priloga novinara Radija Slobodna Evropa, Branka Vučkovića, o ovom problemu, krenuo u potragu za svojim biološkim roditeljima i tako ih pronašao. Branko Vučković je nakon srećnog završetka bio u prilici da prvi razgovara sa Petrovićem i njegovom majkom, zatim sa Petrovićevom pomajkom koja ga je decenijama podizala. Sledi njihova potresna ispovest:
Milanova odiseja počinje pre dvadeset i devet godina u porodilištu u Vršcu, gde mu se gubi svaki trag:
„Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine kao nedonošče i završavam u Beogradu, u Centru za nedonoščad. Odatle mi se gubi svaki trag. Pošto je moj otac bio u vojsci (otišao je u vojsku 14. jula), majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije, odnosno upale pluća. Moje postojanje je ozvaničeno 25. juna 1979. godine, kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak između Gospave i Milorada propada, Gospava posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu, na Detelinari, provodim ceo raspust kod Milorada u Futogu, gde se on odselio s drugom ženom, gde mi on priznaje da mi on nije otac, niti da mi je Gospava majka. Tu, dakle, saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad, gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u …, provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzima bračni par Petrović iz Kragujevca, Periša i Gorgina.“
U domu Gorgidne i Periše Petrovića Milanu se konačno osmehnula sreća:
„Ovde sam završio osnovnu školu, završio sam srednju školu, reći stepen mašin-bravar, oženio se još za vreme rata, 1999. godine, pošto sam bio mobilisan u ovde jedno selo blizu …, odakle je moja supruga Zorica. Dobili smo dvoje dece, Stefana i Milicu. Živimo skromno, ali zadovoljno.“
Milan Petrović ovako opisuje svoj susret sa sestrama i pravom majkom:
„Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom – plač, radost… Eto posle toliko godina saznam da imam dve sestre, da nisam sam, da ipak imam nekoga. Posle dva dana odlazimo u Vršac, u porodičnu kuću u Vršcu, gde znači napokon vidim svoje rođene roditelje. Ponovo šok, radost, neverica, tuga… Zašto nama takve stvari uopšte da se dese?“
Majka Bosiljka Groza još uvijek se oporavlja od šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji je nestao pre dvadeset i devet godina:
„On je živeo u nama. Mi smo non-stop pričali o njemu. Uvek smo mu palili sveću kad smo išli u crkvu.“
Bosiljka se i dalje seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga:
„Pravljen mi je carski rez. Beba je imala sedam meseci, bila je velika, napisali su težinu… Ja sam bebu videla, oni su je prebacili za Beograd, mene su držali posle operacije, posle carskog reza, jedno trinaest dana u bolnici. Gde to postoji? Pa nisam operisala kičmu, već samo imala carski rez. Tako da su oni svoju stvar završili, da bi nam onda telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.“
Bosiljka Groza kaže da je uvek sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe. Dugo joj je trebalo da u to uveri i svog muža:
„Muž mi je bio u vojsci. Kad je izašao iz vojske, rekla sam mu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek, nikada ništa niti je ukrao, niti mu je padalo napamet da se kradu deca na takav način. Ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam bila ubeđena da je dete ukradeno i to nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome, to šta su uradili.“
Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku, Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina:
„To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar, kao kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas, njegove sestre grle mene, grle decu, grle mi snahu, kukaju, plaču… Razbolela sam se od toga dana i ne mogu se oporaviti. Kod mene dvadeset godina, nije to tako malo – školovao se, pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Sve sam mu pružila, samo što ga nisam rodila.“
Posle svega, Milanova osećanja su pomešana:
„Često se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači prvo da se meni vrati identitet.“
Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako ostati, uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete:
„Bez obzira što se to sve desilo, što sam napokon našao svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu koja me je odgojila. Mi samo možemo da budemo jedna velika porodica, bez ikakvih deoba.“
