RSE
Prva Gitarijada koja je pre tačno četiri decenije održana u hali „Sajmišta“ u Beogradu, bila je samo potvrda da se neki tektonski pokreti dešavaju ispod površine ulepšane socijalističke stvarnosti. Sladunjavi pobednici San Rema, domaći šlageri i ono što se nazivalo izvornom narodnom muzikom, bilo je u jednom trenutku potpuno zbrisano pojavom Elipsa, Silueta, Crvenih koralja, Iskri, Zlatnih dečaka i svega drugog što je iz korena prodrmalo domaću muzičku scenu. No tu nije reč samo o muzici koja se svirala pod uticajem Shadowsa i drugih svetskih bendova, već pre svega o jednom radikalno drugačijem pogledu na svet koji je donela ta muzika. Jedan od osnivača sastava Siluete, Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Cela stvar je ustvari počela preko muzike. Muzika je najopipljivija zato što je najlakše prodirala. Okreneš Radio Luksemburg i slušaš nešto što je juče bilo hit. Juče je izašla ploča i to možeš da čuješ. Taj električni zvuk je bilo nešto što do tada nije postojalo. I kad se pojavi nešto tako revolucionarno, onda su odjednom svi kao hipnotisani tim zvukom. Novo je bilo i to što se uopšte promenio sistem vrednosti, muzike i svega toga. Pojavili su se električni instrumenti, što je bila jedna strahovito revolucionarna stvar. Sama pojava tih električnih instrumenata je ustvari dovela do potpune promene u muzici i u svemu ostalom.
RSE
Koliko god je domaći rok bio neka vrsta autentične pojave kakva nije postojala u drugim zemljama istočnog bloka, šezdesetih godina se svirala uglavnom tuđa muzika. Kornelije Kovač, kasnije osnivač Korni grupe, u to vreme je studirao u Sarajevu, nastupajući na igrankama u „Slozi“ i „Malom pozorištu“:
KOVAČ
Niko na ovim prostorima, nigde, ni u Sloveniji, ni u Makedoniji, ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji i Crnoj Gori, nije svirao, to jest nije stvarao svoje kompozicije, već se skidalo ono što je dolazilo spolja. Prvo zato što naša publika nije htela da čuje ništa domaće, naravno o rokenrolu pričam, već su se samo skidale strane stvari: Yardbirds, Kings, Herman Hermits, Manfred Man, Turtles…
RSE
Početkom šezdesetih su se igranke u Beogradu obično održavale po školama, a leti na Kalemegdanu, gde je neprikosnovena zvezda bio Mile Lojpur i njegov neprevaziđeni hit: „Mile broj jedan, Mile broj dva“. Te zabave su se obično završavale tučama koje su u svakom slučaju bile krajnje benigne u odnosu na današnje obračune. Zoran Simjanović je u to vreme nastupao sa sastavom Siluete:
SIMJANOVIĆ
Gde god smo se pojavljivali kao prvi u Beogradu, bilo je ludo. Deca su uživala u tome, mada sam ja bio vrlo skeptičan, smatrao sam da to još nije dovoljno dobro. Ne znam zašto. Verovatno zbog toga što je to bilo toliko novo. Na tim našim prvim koncertima smo imali tako slaba pojačala da se nismo ni čuli međusobno. To je bilo strašno, ali je publika to isto tako strašno volela. Znači bila je ta neka energija koja se pojavila. Jedino što je bilo negativno, ako se to može tako nazvati, to je da nismo imali originalne kompozicije ili smo ih imali vrlo malo. Zato što smo smatrali da je ta svetska muzika ustvari rokenrol i da je besmisleno da mi sad pravimo neki srpski rokenrol. Ja mislim da Srbi ni nemaju rokenrol. Nema šanse. Srbi mogu da kopiraju, da prave nešto što na to liči, ali to nije to.
RSE
Naravno, postavlja se pitanje otkud u jednom socijalističkom režimu, koliko god on bio mekši i fleksibilniji od onoga što je vladao u drugim zemljama s ovu stranu „gvozdene zavese“, razumevanje za jednu takvu subverzivnu pojavu? Rok kritičar i voditelj jedne od prvih emisija posvećenih rok muzici koja se zvala „Prijatelj zvezda“, Nikola Nešković:
NEŠKOVIĆ
Budimo realni, to je neko dozvolio. Ali je značajno da su postojale glave koje su rekle – e, ne može više, ljudi, stalno na jedan način da se radi, mora da dođe do otvaranja. To je refleks tih nekih procesa demokratizacije i u samoj Evropi.
RSE
Pri tom Zoran Simjanović ipak ne misli da su rokeri u to vreme bili neka vrsta opasnosti za sistem:
SIMJANOVIĆ
Mislim da rokeri nisu sami po sebi bili opasnost, nego jednostavno ta sloboda koja se sa rokerima pojavljivala. Mi smo smatrali da dolazi uopšte jedna strašna sloboda u kojoj će svako moći da kaže šta hoće, u kojoj će stvarno biti jedna demokratija, realna demokratija, da će svi lepo da žive… Mi smo ustvari bili idealisti u svakom slučaju i smatrali smo da će to tako biti. Tako da je država, bez obzira što se na neki način distancirala od rokera, radila na tome da se taj rokenrol na neki kontrolisan način ipak pusti u sistem.
RSE
Sloboda u muzičkom izrazu se vrlo brzo, prema mišljenju osnivača Korni grupe, Kornelija Kovača, prelila i u druge sfere života:
KOVAČ
S pojavom Beatlesa, mi smo se oduševili tom slobodom izvođenja, slobodom ponašanja, izrazom koji je bio slobodan. Mladi ljudi su se slobodno oblačili, slobodno puštali kosu, u to vreme se pričalo kako „vrište“. Ali je to, naravno, nama išlo u prilog, mi smo u tome videli neko izražavanje slobodoumlja u smislu – ja mislim da stvari treba da budu takve i tako ću i da se ponašam, ne interesuju me ni forme mojih roditelja, ni forme društva u kome živim.
RSE
To osećanje je, prema mišljenju rok hroničara Nikole Neškovića, i nešto što je bilo najzavodljivije u samom rok pokretu:
NEŠKOVIĆ
S jedne strane je bilo osećanje – ovo je naš prostor, ovo je naša sloboda, ovde ne moram nikog ništa da pitam, ovde mi se niko ne meša.
RSE
Za koji se sistem vrednosti, prema shvatanju jednog od najznačajnijih aktera tadašnje muzičke scene, Zorana Simjanovića, uopšte zalagala tadašnja rok generacija:
SIMJANOVIĆ
Mi smo se borili protiv nekih stega, protiv nekih uštogljenosti onog sistema. Mi nismo smatrali da je taj socijalizam koji je kod nas bio, bio baš toliko loš. Onaj istočnije od nas je bio mnogo lošiji. Ovde je bilo relativno pristojno, može se tako reći, ali i u okviru tog sistema i te pristojnosti bilo je katastrofalne administracije, bilo je nekih ljudi koji su bili „veći katolici od pape“ i takvih nekih stvari koje je trebalo razbucavati i mi smo to razbucavali. Recimo ideš ulicom sa malo dužom kosom, a onda ti neki viču: „bitls, bitls!“, hoće da te šišaju i tako dalje. Dakle, bile su takve neke stvari koje smo mi hladno rasčišćavali, uopšte nismo dozvoljavali da nas to pomeri.
RSE
Naravno, nešto takvo nije ni moglo, prema sećanju Nikole Neškovića, da prođe bez bilo kakvih otpora:
NEŠKOVIĆ
Bilo je i zabranjivanja svirke, pa nam prekinu igranku zbog toga što ansambl svira neku pesmu u Trećoj gimnaziji i tako dalje, ali to su više bili ekscesi, ne neki sistem. Bilo je u malim mestima, sekli su nogavice i tako dalje.
RSE
Duh kosmopolitizma, koji je bukvalno provalio u ovu sredinu sa rok muzikom, ipak ništa nije moglo zaustaviti. Jedan od osnivača Silueta i član Elipsi, Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Mi smo se osećali građanima sveta, pogotovo što smo u tom trenutku mogli da idemo gde smo hteli. U početku je bilo teško, sve pare koje bi zaradili smo davali na instrumente, ali smo ih mogli da kupimo, da ih donesemo. Tako da smo se osećali kao građani sveta.
NEŠKOVIĆ
Ako je kosmopolitizam komunikacija i otvaranje, onda je to svakako bilo to. Jer, u krajnjoj liniji, to je period kada se ostvaruje BITEF, to je period kada je ovde praktično jedna od svetskih premijera „Kose“. Posle toga tu odmah imate i „Ziger zagera“ na sceni u „Ateljeu 212“. Bitno je da su svi shvatili da to može i da nikome neće pasti glava zbog toga što drugačije misli, da neće biti javno spaljen.
RSE
Kako se uopšte nakon tog burnog perioda, čije se nasleđe oseća kako u muzici, tako u onome što boji svakodnevnicu, kasnije snašla ta rok generacija koja je sada već u poodmaklom životnom dobu? Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Ja mislim dobro. Svi ti prvi rokeri su ustvari postali neki sjajni ljudi – doktori, inženjeri, arhitekti… Oni koji su bili u rokenrolu, a bavili se nekim drugim poslom, ali sa onim iskustvom rokenrola, oni su dobro prošli.
RSE
Šta se četiri decenije nakon osvajanja tog područja sloboda zadržalo od sistema vrednosti za koje su se izborile rok generacije? Osnivač Korni grupe, Kornelije Kovač:
KOVAČ
Rok muzika uglavnom dobije neku svoju fizionomiju, povrati joj se boja u lice kao bolesniku, onog trenutka kada počnu neka velika društvena i socijalna kretanja, nepravde, ratovi, siromaštvo i tako dalje. U tim situacija rokenrol ponovo dolazi do izražaja, kao i za vreme ovih naših demonstracija protiv bivšeg režima, kada su se odjedanput pojavile i neke grupe koje se do tada nisu svirale niti na radiju, niti se za njih znalo i tako dalje. Ali su se pojavile, jer su imale šta da kažu, imale su smelosti da kroz tekstove i kroz muziku, koja je bila energična, govore o problemima i o razrešavanju problema tog društva. Tako da rok u mirnodopskom periodu ima tendenciju da pređe u čistu komercijalu i to se događa i u svetu. Ali, kažem, kad se dogode neke velike pretumbacije, da li ratovi, da li diktatorski režimi, onda je utvari rok muzika prva koja će da krene u prve redove. Taj njen duh nije zamro i najjasnije i najbolje se taj duh oseća i vidi u takvim situacijama.
* * * * *
RSE
O roku u Crnoj Gori govori za naš program Goran Nikčević, odnosno Brčko Brčković iz Podgorice - pisac i radio-televizijski voditelj i multimedijalni umetnik koji se predstavljao pod pseudonimom Brčko Brčković, kao i Aleksandar Tabaš, rok muzičar, generacija iz šezdeset i neke, Podgoričanin, nekadašnji pevač grupa Roli, Zona X, a potom i poznatog beogradskog benda U škripcu
RSE
Najpre da čujemo Gorana Nikčevića, odnosno Brčka Brčkovića, koji za sebe voli da kaže da je roker po životnom stilu i načinu razmišljanja:
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Ja sam imao tu sreću da sam zakačio taj čuveni novi talas koji se desio u onoj bivšoj Jugoslaviji krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih godina, kad su se recimo u jednom vrlo značajnom muzičkom časopisu koji se zove „Melody Maker“ i na top listama u Londonu pojavljivali i naši bendovi, recimo Šarlo akrobata i tako dalje. Ja sam zaista imao sreće što sam pripadao toj generaciji klinaca koji su ukapirali da je rokenrol jedna ogromna pokretačka energija i da je zapravo uobličio neke savremene postulate kad je u pitanju i šire popularna kultura a ne samo muzika.
RSE
Koje su osnovne vrijednosti koje rok sobom nosi?
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Pa prije svega je to recimo slobodoumlje, a onda potom i jednostavno neka unutarnja borba u čovjeku koja se izražavala kroz stremljenje kompletnih rokenrol generacija, počevši od ranih šezdesetih pa do kraja osamdesetih godina, da se jednostavno živi po svome i da rokenrol predstavlja ogromnu energiju koja, ne samo kod mladih, već i kod svih mislećih ljudi na planeti, predstavlja simbol apsolutne slobode. Rok je jedan socio-fenomen o kojem su se napisale knjige i knjige. Svi oni koji znaju o čemu pričam su nekada u životu osjetili tu količinu pozitivne energije, ona se jednostavno ne može opisati riječima. A svima onima koji u svojim životima, na žalost, nisu uspjeli da prepoznaju tu ogromnu stvaralačku i pokretačku energiju rokenrola, jedino mogu da kažem – ljudi, prespavali ste jednu veoma lijepu stvar.
RSE
Rokenrol je uvijek sobom nosio i izvjesnu univerzalnost i kosmopolitizam.
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Ja koji sam gotovo čitav svoj život proveo u Podgorici, imao sam tu sreću da posredstvom jednostavno ploča, odnosno rok kulture, zavirim u sve kutke planete, gdje se u tom trenutku, a i dan danas, prave neke stvari koje povezuju ljude čitavog svijeta, koji su imali sreće da odrastaju uz rok kulturu koja je sastavni dio savremene popularne kulture i koja je jedan od najznačajnijih segmenata u savremenoj kulturi. Dakle, postoji ona pozitivna vibracija, onaj dobri impuls koji jednostavno ljude povezuje. Čovjek, da se nalazi bilo gdje na ovoj našoj planeti, može da bude na istoj talasnoj dužini, odnosno da uživa u rok kulturi. Na žalost, duh onog Titograda nije uspio da opstane, ali interesantna je stvar da u posljednjih možda godinu-dvije dana mogu da prepoznam taj šmek u ovim novim snagama i mislim da će se opet pojaviti taj kvalitetni rok duh koji je tada zaživio u Titogradu. Od ljudi koji su se onda bavili rokenrolom na žalost niko nije ostao u tom poslu. Uglavnom rade neke druge stvari, bave se nekom takozvanom „mekšom“ vrstom muzike. Ali avaj, šta da se radi, možda će neke staronje opet okupiti ekipu i krenuti da se bave rokenrol muzikom. Što da ne? Moram spomenuti grupu Roli iz Titograda, koja je u tim pionirskim danima uvijek željela da nekako što tvrđe odsvira neki svoj komercijalni repertoar (svirali su recimo po nekim restoranima da bi mogli da skupe novac da kupe opremu) i njihovog čuvenog frontmena, a kasnije i frontmena grupe U škripcu, Acu Tabaša.
RSE
Brčko Brčković je prozvao našeg sledećeg sagovornika, Acu Tabaša, nekadašnjeg pevača benda U škripcu:
TABAŠ
Mislim da je rokenrol prije svega žudnja za slobodom, nekakvom individualnom. I ako hoćemo da kažemo da tu postoji nešto što je, uslovno rečeno, pretjerano, to je možda ta nekakva pozitivna infantilnost. Rokenrol je čist odnos u komunikaciji, bez ikakvih predrasuda u tim poimanjima ko je šta, bitan je samo kreativan impuls, čovjekova energija i to je dovoljno da ljudi mogu super funkcionisati, komunicirati. Rokenrol je sam po sebi jedna životna filozofija nekog slobodnog pojedinca koji izražava svoj temperament, energiju, nekakav kreativan impuls, kao individua. Mislim da je početkom osamdesetih na čitavom prostoru ex-Ju bila jedna kulminacija toga. Tada je bilo dosta bendova koji su funkcionisali u svim krajevima ex-Ju, ali to je trajalo dosta kratko, samo do kraja osamdesetih. Ja sam tada bio U škripcu, bendu koji su sačinjavali ljudi iz Beograda, Zagreba i Titograda. Eto i mi smo bili neki mikro kosmopolitizam. Tad smo se na neki način, kao rokeri ili ljudi koji bave rokenrolom, još uvijek igrali bezbrižno kao djeca u šumarku, urezujući u staru okoštalu bukvu recimo srce u kome piše – Azra voli Milovana. I onda dođe šumar i sve nas otjera.
RSE
Kako su se u životu, u praksi, manifestovale te veze, ta komunikacija? Pored vašeg benda U škripcu, tu su bili, možda najistaknutiji, beogradski Električni orgazam i zagrebački Film.
TABAŠ
Koliko se ja sjećam, recimo beogradski Partibrejkersi su bili popularniji u Zagrebu nego u Beogradu. Bili su oni popularni i u Beogradu, ali u Zagrebu više. To možda govori o tome da nismo imali uopšte potrebu da pitamo odakle je neko, nego je jednostavno funkcionisao taj princip rokenrola. Svuda i na svakom mjestu je ista stvar, nema nikakve razlike. To je bio zaista dobar period. Taj početak osamdesetih je bio stvarno sjajan.
RSE
Ko su i gdje su danas crnogorski rokeri?
TABAŠ
U Crnoj Gori u principu i nije bilo prave rokenrol scene kao u onim centrima kao što su Beograd, Zagreb, Sarajevo, Pula, Rijeka. Tako da se mi u Crnoj Gori prosto možemo na prste ruke prebrojati. Crnogorci nemaju osjećaj ni potrebe za nekim svojim rokerima. Većina je u tim nekim pop vodama, pravi kompozicije, aranžmane, otvara neka studija i tako dalje. Mislim da ih tu najviše ima. Ali neko kome se ja prosto divim je Rambo Amadeus. On je u ratnim godinama na neki način spašavao živote. Dok su mladi išli tamo i ovamo vođeni nekim ludim idejama, on je išao od grada do sela, pravio neke svirke i govorio klincima – dajte, hajte malo da se zezamo.
* * * * *
RSE
Drago Mlinarec, osnivač je i dugogodišnji frontmen Grupe 220 u Zagrebu, grupe koja je upisana u antologiju jugoslovenskog roka. Dragec se trideset i više godina nakon osnivanja benda i danas bavi muzikom. Sa porodicom živi pored Zagreba i kaže da su mu preokupacija muzika i zdrav život. Roker u duši i u ponašanju, Drago Mlinarec je u maju nastupao sa legendama rokenrola, grupom Jethro Tull u Zagrebu i Beogradu:
MLINAREC
U „Vjesniku“ nekada davno, kada je Elvis krenuo sa karijerom 1955. godine, bila je objavljena jedna njegova fotografija na zadnjoj stranici s komentarom. Tako je to došlo vizualno. Onda su kasnije došle ploče, odnosno radio je nešto stidljivo svirao, uz komentare da je to dekadentna pojava među mladima. Tada sam ja još bio klinac, nama to nije smetalo i mi smo počeli slušati ploče, kao vjerojatno i naši vršnjaci širom svijeta. To nije bilo vezano samo za tadašnju Jugoslaviju, nego i za cijelu Evropu, svijet je poludio za rokenrolom. Slušali smo ploče koje su stizale iz inostranstva, a koje su bile vrlo rijetke. Tako nam je slučajno jednog dana na gramofone došao Little Richard i mi smo rekli – to je naš čovjek. U principu je s pločama krenulo. Kasnije su se pojavili i filmovi. Sjećam se da smo išli gledati filmove s Elvisom Presleyem, one prve, ali nismo baš bili pretjerano ludi za njegovom glumom.
RSE
Da li je rokenrol rušio granice država?
MLINAREC
Naravno da jeste. Rušio ih je na jednom kulturološkom planu, jer smo svi isto slušali. I danas kad susretnete ljude u svetu, vidite da ste čitali ili iste knjige ili gledali iste filmove ili slušali istu glazbu. U vrijeme kada smo mi bili klinci, gramofoni su bili jedina mogućnost da slušamo svi isto, taj medij je bio onda popularan, odnosno bio je jedini dostupan. Na taj način se širilo razumijevanje i nekakva komunikacija, lakše su se ljudi sporazumijevali. Dakle, granice su se rušile.
RSE
Kaže se da rokenrol nije samo muzika, nego da je to i način življenja. Koliko je taj rokerski pokret zapravo bio raširen i tko je sve na takav način živio? Što je to zapravo rokerski način života?
MLINAREC
Ja mislim da je to više jedan marketinški potez, da je industrija iza svega toga. Na cijeloj planeti je industrija iza toga. Ono što još danas fascinira, nakon toliko godina od smrti Jerry Garcije iz Grateful Deada, mnogi, sad već penzioneri, još uvijek putuju po Americi za njima u trejlerima i idu na sve njihove koncerte. Možda je to nekakav način rokerskog života. Ali mislim da je taj rokerski život nešto što donosi industrija, kao što donosi recimo i ovu varijantu života koju klinci danas imaju, ili isto kao što je donijela new wave početkom sedamdsetih kad je krenulo sa punkom, oni su također imali nekakvu svoju modu i sve to. Ali rokenrol je u principu nekakav pojam slobode.
RSE
Kako tumačite to da i danas klici po garažama, po podrumima vježbaju svirati Deep Purple?
MLINAREC
Pa to ih veseli, isto kao što je i nas veselilo. Važno im je da se druže. Nas je zapravo najviše veselilo to druženje, biti članom benda, biti članom skupine koja ima nekakve planove u životu. Kao što Zappa veli u pjesmi „Joe's Garage“: „Nismo imali ni LSD, nismo se ni bockali, ali sredilo nas je pola boce piva i svi smo padali dole i svirali smo iste stvari“. Poslušajte „Joe's Garage“ od Zappe.
RSE
Znači li to da rokenrol još nije mrtav?
MLINAREC
Vikali su da je rokenrol mrtav nakon što je bio tek rođen, pa su onda vikali da je rokenrol mrtav nakon deset godina i pisali mu epitafe i nakon toga evo mi danas, gotovo pedeset godina otkad je Elvis ušao u Sun Studio još uvijek govorimo o rokenrolu.
RSE
Da li smatrate za sebe da ste završili rok karijeru?
MLINAREC
Ja sam jedan ovako više vremenski roker, roker u godinama, s određenim iskustvom, koji brije na nekakve druge načine. Nije ništa završeno. Danas to ide brže, danas se to radi s računalima. Ja recimo radim s računalima, na užas svojih prijatelja.
RSE
Da li se družite sa svojim kolegama, rokerima, iz drugih balkanskih država? U kakvim su oni situacijama, da li su oni završili sa svojim karijerama? Što vam kažu?
MLINAREC
Prošli mjesec sam bio u Beogradu sa Jethro Tull kao „predvozač“, kako ja to volim da kažem. U Zagrebu je bila jedna kolegica iz Slovenije, Tinkara Kovač, ne znam da li vam je ime poznato, jedna mlada djevojka koja je vrlo talentirana i koja svira flautu. U Beogradu sam sreo dečke koji se bave glazbom i koji su nešto mlađi od mene, ali smo zapravo generacijski jako blizu, pa smo razgovarali o nekim stvarima. Neki ljudi se i dalje bave glazbom, neki se ne bave. Nešto češće idem u Sloveniju, gdje imam dosta prijatelja, kao što su kantautori Jani Kovačić i Peter Andrej, onda Tomaž Domicelj i tako dalje. Svi mi sebe ubrajamo u ljude koji se bave glazbom i koji zapravo ne brinu toliko o granicama. Granice su uvijek bile jedna imaginarna, povučena crta u glavama ljudi koji se bave pričama koje se oduvijek ponavljaju. Uvijek dijele planetu nekakvim imaginarnim crtama; s jedne srane tvrde da je bolje, s druge strane tvrde da je lošije, pa izaberite stranu. Mi se i dalje bavimo time čime se bavimo i u to i dalje vjerujemo. Znamo da je to jedan utopistički pristup da se uopće čovjek bavi jednom takvom djelatnošću. Često mi se događa da sretnem nekoga iz svoje generacije, pa me pita uobičajeno pitanje – kaj stari, kaj još uvijek sviraš?
* * * * *
RSE
Naš sledeći sagovornik je Hrvoje Prnjak iz Splita, izvršni urednik splitskog „Feral Tribunea“ koji se bavi fenomenima rok kulture:
PRNJAK
U početku, dakle šezdesetih, kada električni zvuk i električna gitara dolaze na ove prostore, radilo se o pukom imitiranju zapadnih uzora, u vrijeme „bitlmanije“ i nekakvih prvih začetaka roka. Rok je imao širi društveni odjek i utjecaj tek kada se javio autorski izraz, kada se više nije svodio samo na imitaciju. Tada negdje, točnije od pojave novog vala početkom sedamdesetih, možemo govoriti o promoviranju nekakvih vrijednosti, koje su se uklopile u urbanu sredinu. To su nekakvi početci – prve levisice, prve električne gitare; prvi subkulturni oblici ponašanja omladine su dolazili upravo kroz glazbu. Kažem, pojavom prvih samosvojnih autora na ovim prostorima, pojavom Azre, nekakvih osviještenih autora, što je jedno vrijeme recimo bila i Riblja čorba, možemo govoriti o promociji vrijednosti. To su bile vrijednosti kao što je možda internacionalizam, pripadnost tom nekakvom rok plemenu kao tada već globalnom pokretu, jednom od prvih globalnih pokreta na toj civilnoj razini u 20. stoljeću. Da bi poslije dolazilo i do promocije čisto artističkih, pa i solipsističkih vrijednosti za manji broj konzumenata, kroz pojavu grupa kao što su EKV, Haustor, Lačni Franz, Bijelo Dugme, Laibach, koje su imale neke manje direktne vrste ekspresije.
RSE
Može li se kazati da je jugoslavenska državna vlast uvidjela veliku opasnost od rok pokreta upravo na studentskim demonstracijama 1968. godine?
PRNJAK
Želeći biti „većim papom od pape“, mnogi komunistički funkcionari su u tom pogledu postupili krivo. Naime, kao i svaki okoštali sistem, oni su u tadašnjoj rok avangardi u Jugoslaviji vidjeli subverziju, umjesto da u njoj vide saveznike, jer je to bila jedna od rijetkih dodirnih točaka tadašnje Jugoslavije sa svijetom. Upravo za rok glazbu, za taj novi val možemo kazati da je bio dodirna točka sa svijetom. Znamo da su se osnivale i one takozvane „komisije za šund“ koje su služile za cenzuru u to doba. Iako vidimo da su danas u neobuzdanoj demokraciji na djelu i na sceni autori koji propagiraju puno opasnije stvari u društvenom smislu, kao što su nacionalizam, šovinizam, šovinistički nacionalizam, pa čak i ustaštvo, a u istočnim krajevima nekakvo četništvo i slično. Zapravo, najpreciznije bi društveni angažman rok generacije sedamdesetih i ranih osamdesetih mogli definirati ako kažemo da je to bio jedan humanistički društveni angažman, prije nego ikakav politički ili čak anarhistički. No, međutim, rok kao takav je personifikacija otpora, kako u zemljama Zapada, gdje se on pojavio, tako i u zemljama istočnog bloka, gdje se on doživljavao kao nekakva subverzija tadašnjeg sistema i zato se na njega išlo đonom. Znamo da je Azrina pjesma „Kurvini sinovi“ imala jednu fusnotu na albumu i da je bilo još tih nekih par markica s kojima su se mnogi mladi buntovni ljudi tada identificirali. Danas nemamo tu vrstu subverzije, danas imamo subverziju u obliku promoviranja ekstremnih političkih, a ne i humanih, opredjeljenja. Danas na sceni u Hrvatskoj postoji nekakav Thompson, o čijoj glazbi ne treba ni trošiti riječi, ali ima društvenog odjeka zbog svog propagiranja ustaštva i pjevanja ustaških pjesama, jer se u demokraciji podrazumijeva kao nekakva slobodna mogućnost izražavanja, iako bi tu jedna „komisija za šund“ iz osamdesetih itekako imala posla.
RSE
Koliko je roku pomoglo nacionalno opredjeljivanje i svrstavanje rokera, recimo Prljavo kazalište, Riblja čorba?
PRNJAK
Da, to se koncem osamdesetih pokazalo upravo lukrativnim opredjeljenjem. Prljavo kazalište je na tome zaradilo novce. Oni su još prije raspada Jugoslavije počeli ignorirati istočno tržište tadašnje Jugoslavije, dok je s druge strane Bora Čorba na tome također namlatio pristojne novce. Oni koji su od početka imali jedan humanistički društveni angažman, bez primjesa nacionalizma, kao recimo Džoni Štulić, na kraju su dobrovoljno odustali od te igre, jer su shvatili da nemaju, baš kako je Džoni rekao, „ni s kim, a ni protiv koga“. Naravno, poslije devedesetih, takav jedan protuprirodni brak između roka i potpirivanja sitnih strasti se nastavlja i u Srbiji i u Hrvatskoj.
RSE
Što je danas sa rokom kao pokretom i što je sa pojedincima, ondašnjim idolima rok generacije?
PRNJAK
Pa evo s ovim Štulićevim „nemam ni s kim, ni protiv koga“ sam na neki način odgovorio kako su završili iskreni akteri tadašnjeg društveno angažiranog roka. Ovi koji su bili bliži nekakvom artističko-solipsističkom izražaju, kao što je Rundek, kao što je Koja, kao što je vrlo lukrativni Goran Bregović, oni su našli sebi mjesto, pa i na inozemnim pozornicama. Ostali su nestali zajedno s Jugoslavijom.
* * * * *
RSE
Branko Đurić, popularni Đuro, jedna je od legendi sarajevskog roka. Sada živi i radi u Ljubljani, režiser je u Televiziji Slovenija, kaže da je rok našao i u svom novom poslu:
ĐURIĆ
Pa meni je rokenrol stvarno dozvolio sve i nekako me uvalio u sve ovo što se događa. Najprije sam bio u rokenrolu, a onda sam tražio da upišem neki fakultet na kom nema matematike i koji bi bio onako blizak rokenrolu i tada sam mislio da je to gluma. I mislim da nisam pogriješio, jer mislim da sam nekako kroz glumu ustvari nastavio i sa rokenrolom. Paralelno sam radio s bendom, paralelno smo radili Nadrealiste i turneje Nadrealista na kojima se isto tako sviralo. Rokenrol je nekako kriv za sve to što sam radio i rokenrol je nekako dio toga cijelo vrijeme, uključujući film „Kako je propao rokenrol“ koji sam snimio. Meni je nekako sve to rokenrol. Gluma mi je posao kojim se u zadnje vrijeme i ne bavim toliko. Zadnjih deset godina radim isključivo kao režiser ovdje u Sloveniji na Televiziji Slovenija, dakle više se toliko ne bavim glumom, a niti muzikom. Ali sam i u režiji isto tako nekako našao rokenrol. Sve to što se tiče benda nadoknađujem tim da režiram spotove za druge bendove, nekako tu koristim svoje iskustvo iz rokenrola. Ali nedostaju mi prijatelji iz benda, više nego nastupanja. Nastupanja svakako imam preko glave, zato sam se i povukao i iz glume i iz svega.
Prva Gitarijada koja je pre tačno četiri decenije održana u hali „Sajmišta“ u Beogradu, bila je samo potvrda da se neki tektonski pokreti dešavaju ispod površine ulepšane socijalističke stvarnosti. Sladunjavi pobednici San Rema, domaći šlageri i ono što se nazivalo izvornom narodnom muzikom, bilo je u jednom trenutku potpuno zbrisano pojavom Elipsa, Silueta, Crvenih koralja, Iskri, Zlatnih dečaka i svega drugog što je iz korena prodrmalo domaću muzičku scenu. No tu nije reč samo o muzici koja se svirala pod uticajem Shadowsa i drugih svetskih bendova, već pre svega o jednom radikalno drugačijem pogledu na svet koji je donela ta muzika. Jedan od osnivača sastava Siluete, Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Cela stvar je ustvari počela preko muzike. Muzika je najopipljivija zato što je najlakše prodirala. Okreneš Radio Luksemburg i slušaš nešto što je juče bilo hit. Juče je izašla ploča i to možeš da čuješ. Taj električni zvuk je bilo nešto što do tada nije postojalo. I kad se pojavi nešto tako revolucionarno, onda su odjednom svi kao hipnotisani tim zvukom. Novo je bilo i to što se uopšte promenio sistem vrednosti, muzike i svega toga. Pojavili su se električni instrumenti, što je bila jedna strahovito revolucionarna stvar. Sama pojava tih električnih instrumenata je ustvari dovela do potpune promene u muzici i u svemu ostalom.
RSE
Koliko god je domaći rok bio neka vrsta autentične pojave kakva nije postojala u drugim zemljama istočnog bloka, šezdesetih godina se svirala uglavnom tuđa muzika. Kornelije Kovač, kasnije osnivač Korni grupe, u to vreme je studirao u Sarajevu, nastupajući na igrankama u „Slozi“ i „Malom pozorištu“:
KOVAČ
Niko na ovim prostorima, nigde, ni u Sloveniji, ni u Makedoniji, ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji i Crnoj Gori, nije svirao, to jest nije stvarao svoje kompozicije, već se skidalo ono što je dolazilo spolja. Prvo zato što naša publika nije htela da čuje ništa domaće, naravno o rokenrolu pričam, već su se samo skidale strane stvari: Yardbirds, Kings, Herman Hermits, Manfred Man, Turtles…
RSE
Početkom šezdesetih su se igranke u Beogradu obično održavale po školama, a leti na Kalemegdanu, gde je neprikosnovena zvezda bio Mile Lojpur i njegov neprevaziđeni hit: „Mile broj jedan, Mile broj dva“. Te zabave su se obično završavale tučama koje su u svakom slučaju bile krajnje benigne u odnosu na današnje obračune. Zoran Simjanović je u to vreme nastupao sa sastavom Siluete:
SIMJANOVIĆ
Gde god smo se pojavljivali kao prvi u Beogradu, bilo je ludo. Deca su uživala u tome, mada sam ja bio vrlo skeptičan, smatrao sam da to još nije dovoljno dobro. Ne znam zašto. Verovatno zbog toga što je to bilo toliko novo. Na tim našim prvim koncertima smo imali tako slaba pojačala da se nismo ni čuli međusobno. To je bilo strašno, ali je publika to isto tako strašno volela. Znači bila je ta neka energija koja se pojavila. Jedino što je bilo negativno, ako se to može tako nazvati, to je da nismo imali originalne kompozicije ili smo ih imali vrlo malo. Zato što smo smatrali da je ta svetska muzika ustvari rokenrol i da je besmisleno da mi sad pravimo neki srpski rokenrol. Ja mislim da Srbi ni nemaju rokenrol. Nema šanse. Srbi mogu da kopiraju, da prave nešto što na to liči, ali to nije to.
RSE
Naravno, postavlja se pitanje otkud u jednom socijalističkom režimu, koliko god on bio mekši i fleksibilniji od onoga što je vladao u drugim zemljama s ovu stranu „gvozdene zavese“, razumevanje za jednu takvu subverzivnu pojavu? Rok kritičar i voditelj jedne od prvih emisija posvećenih rok muzici koja se zvala „Prijatelj zvezda“, Nikola Nešković:
NEŠKOVIĆ
Budimo realni, to je neko dozvolio. Ali je značajno da su postojale glave koje su rekle – e, ne može više, ljudi, stalno na jedan način da se radi, mora da dođe do otvaranja. To je refleks tih nekih procesa demokratizacije i u samoj Evropi.
RSE
Pri tom Zoran Simjanović ipak ne misli da su rokeri u to vreme bili neka vrsta opasnosti za sistem:
SIMJANOVIĆ
Mislim da rokeri nisu sami po sebi bili opasnost, nego jednostavno ta sloboda koja se sa rokerima pojavljivala. Mi smo smatrali da dolazi uopšte jedna strašna sloboda u kojoj će svako moći da kaže šta hoće, u kojoj će stvarno biti jedna demokratija, realna demokratija, da će svi lepo da žive… Mi smo ustvari bili idealisti u svakom slučaju i smatrali smo da će to tako biti. Tako da je država, bez obzira što se na neki način distancirala od rokera, radila na tome da se taj rokenrol na neki kontrolisan način ipak pusti u sistem.
RSE
Sloboda u muzičkom izrazu se vrlo brzo, prema mišljenju osnivača Korni grupe, Kornelija Kovača, prelila i u druge sfere života:
KOVAČ
S pojavom Beatlesa, mi smo se oduševili tom slobodom izvođenja, slobodom ponašanja, izrazom koji je bio slobodan. Mladi ljudi su se slobodno oblačili, slobodno puštali kosu, u to vreme se pričalo kako „vrište“. Ali je to, naravno, nama išlo u prilog, mi smo u tome videli neko izražavanje slobodoumlja u smislu – ja mislim da stvari treba da budu takve i tako ću i da se ponašam, ne interesuju me ni forme mojih roditelja, ni forme društva u kome živim.
RSE
To osećanje je, prema mišljenju rok hroničara Nikole Neškovića, i nešto što je bilo najzavodljivije u samom rok pokretu:
NEŠKOVIĆ
S jedne strane je bilo osećanje – ovo je naš prostor, ovo je naša sloboda, ovde ne moram nikog ništa da pitam, ovde mi se niko ne meša.
RSE
Za koji se sistem vrednosti, prema shvatanju jednog od najznačajnijih aktera tadašnje muzičke scene, Zorana Simjanovića, uopšte zalagala tadašnja rok generacija:
SIMJANOVIĆ
Mi smo se borili protiv nekih stega, protiv nekih uštogljenosti onog sistema. Mi nismo smatrali da je taj socijalizam koji je kod nas bio, bio baš toliko loš. Onaj istočnije od nas je bio mnogo lošiji. Ovde je bilo relativno pristojno, može se tako reći, ali i u okviru tog sistema i te pristojnosti bilo je katastrofalne administracije, bilo je nekih ljudi koji su bili „veći katolici od pape“ i takvih nekih stvari koje je trebalo razbucavati i mi smo to razbucavali. Recimo ideš ulicom sa malo dužom kosom, a onda ti neki viču: „bitls, bitls!“, hoće da te šišaju i tako dalje. Dakle, bile su takve neke stvari koje smo mi hladno rasčišćavali, uopšte nismo dozvoljavali da nas to pomeri.
RSE
Naravno, nešto takvo nije ni moglo, prema sećanju Nikole Neškovića, da prođe bez bilo kakvih otpora:
NEŠKOVIĆ
Bilo je i zabranjivanja svirke, pa nam prekinu igranku zbog toga što ansambl svira neku pesmu u Trećoj gimnaziji i tako dalje, ali to su više bili ekscesi, ne neki sistem. Bilo je u malim mestima, sekli su nogavice i tako dalje.
RSE
Duh kosmopolitizma, koji je bukvalno provalio u ovu sredinu sa rok muzikom, ipak ništa nije moglo zaustaviti. Jedan od osnivača Silueta i član Elipsi, Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Mi smo se osećali građanima sveta, pogotovo što smo u tom trenutku mogli da idemo gde smo hteli. U početku je bilo teško, sve pare koje bi zaradili smo davali na instrumente, ali smo ih mogli da kupimo, da ih donesemo. Tako da smo se osećali kao građani sveta.
NEŠKOVIĆ
Ako je kosmopolitizam komunikacija i otvaranje, onda je to svakako bilo to. Jer, u krajnjoj liniji, to je period kada se ostvaruje BITEF, to je period kada je ovde praktično jedna od svetskih premijera „Kose“. Posle toga tu odmah imate i „Ziger zagera“ na sceni u „Ateljeu 212“. Bitno je da su svi shvatili da to može i da nikome neće pasti glava zbog toga što drugačije misli, da neće biti javno spaljen.
RSE
Kako se uopšte nakon tog burnog perioda, čije se nasleđe oseća kako u muzici, tako u onome što boji svakodnevnicu, kasnije snašla ta rok generacija koja je sada već u poodmaklom životnom dobu? Zoran Simjanović:
SIMJANOVIĆ
Ja mislim dobro. Svi ti prvi rokeri su ustvari postali neki sjajni ljudi – doktori, inženjeri, arhitekti… Oni koji su bili u rokenrolu, a bavili se nekim drugim poslom, ali sa onim iskustvom rokenrola, oni su dobro prošli.
RSE
Šta se četiri decenije nakon osvajanja tog područja sloboda zadržalo od sistema vrednosti za koje su se izborile rok generacije? Osnivač Korni grupe, Kornelije Kovač:
KOVAČ
Rok muzika uglavnom dobije neku svoju fizionomiju, povrati joj se boja u lice kao bolesniku, onog trenutka kada počnu neka velika društvena i socijalna kretanja, nepravde, ratovi, siromaštvo i tako dalje. U tim situacija rokenrol ponovo dolazi do izražaja, kao i za vreme ovih naših demonstracija protiv bivšeg režima, kada su se odjedanput pojavile i neke grupe koje se do tada nisu svirale niti na radiju, niti se za njih znalo i tako dalje. Ali su se pojavile, jer su imale šta da kažu, imale su smelosti da kroz tekstove i kroz muziku, koja je bila energična, govore o problemima i o razrešavanju problema tog društva. Tako da rok u mirnodopskom periodu ima tendenciju da pređe u čistu komercijalu i to se događa i u svetu. Ali, kažem, kad se dogode neke velike pretumbacije, da li ratovi, da li diktatorski režimi, onda je utvari rok muzika prva koja će da krene u prve redove. Taj njen duh nije zamro i najjasnije i najbolje se taj duh oseća i vidi u takvim situacijama.
* * * * *
RSE
O roku u Crnoj Gori govori za naš program Goran Nikčević, odnosno Brčko Brčković iz Podgorice - pisac i radio-televizijski voditelj i multimedijalni umetnik koji se predstavljao pod pseudonimom Brčko Brčković, kao i Aleksandar Tabaš, rok muzičar, generacija iz šezdeset i neke, Podgoričanin, nekadašnji pevač grupa Roli, Zona X, a potom i poznatog beogradskog benda U škripcu
RSE
Najpre da čujemo Gorana Nikčevića, odnosno Brčka Brčkovića, koji za sebe voli da kaže da je roker po životnom stilu i načinu razmišljanja:
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Ja sam imao tu sreću da sam zakačio taj čuveni novi talas koji se desio u onoj bivšoj Jugoslaviji krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih godina, kad su se recimo u jednom vrlo značajnom muzičkom časopisu koji se zove „Melody Maker“ i na top listama u Londonu pojavljivali i naši bendovi, recimo Šarlo akrobata i tako dalje. Ja sam zaista imao sreće što sam pripadao toj generaciji klinaca koji su ukapirali da je rokenrol jedna ogromna pokretačka energija i da je zapravo uobličio neke savremene postulate kad je u pitanju i šire popularna kultura a ne samo muzika.
RSE
Koje su osnovne vrijednosti koje rok sobom nosi?
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Pa prije svega je to recimo slobodoumlje, a onda potom i jednostavno neka unutarnja borba u čovjeku koja se izražavala kroz stremljenje kompletnih rokenrol generacija, počevši od ranih šezdesetih pa do kraja osamdesetih godina, da se jednostavno živi po svome i da rokenrol predstavlja ogromnu energiju koja, ne samo kod mladih, već i kod svih mislećih ljudi na planeti, predstavlja simbol apsolutne slobode. Rok je jedan socio-fenomen o kojem su se napisale knjige i knjige. Svi oni koji znaju o čemu pričam su nekada u životu osjetili tu količinu pozitivne energije, ona se jednostavno ne može opisati riječima. A svima onima koji u svojim životima, na žalost, nisu uspjeli da prepoznaju tu ogromnu stvaralačku i pokretačku energiju rokenrola, jedino mogu da kažem – ljudi, prespavali ste jednu veoma lijepu stvar.
RSE
Rokenrol je uvijek sobom nosio i izvjesnu univerzalnost i kosmopolitizam.
NIKČEVIĆ (BRČKOVIĆ)
Ja koji sam gotovo čitav svoj život proveo u Podgorici, imao sam tu sreću da posredstvom jednostavno ploča, odnosno rok kulture, zavirim u sve kutke planete, gdje se u tom trenutku, a i dan danas, prave neke stvari koje povezuju ljude čitavog svijeta, koji su imali sreće da odrastaju uz rok kulturu koja je sastavni dio savremene popularne kulture i koja je jedan od najznačajnijih segmenata u savremenoj kulturi. Dakle, postoji ona pozitivna vibracija, onaj dobri impuls koji jednostavno ljude povezuje. Čovjek, da se nalazi bilo gdje na ovoj našoj planeti, može da bude na istoj talasnoj dužini, odnosno da uživa u rok kulturi. Na žalost, duh onog Titograda nije uspio da opstane, ali interesantna je stvar da u posljednjih možda godinu-dvije dana mogu da prepoznam taj šmek u ovim novim snagama i mislim da će se opet pojaviti taj kvalitetni rok duh koji je tada zaživio u Titogradu. Od ljudi koji su se onda bavili rokenrolom na žalost niko nije ostao u tom poslu. Uglavnom rade neke druge stvari, bave se nekom takozvanom „mekšom“ vrstom muzike. Ali avaj, šta da se radi, možda će neke staronje opet okupiti ekipu i krenuti da se bave rokenrol muzikom. Što da ne? Moram spomenuti grupu Roli iz Titograda, koja je u tim pionirskim danima uvijek željela da nekako što tvrđe odsvira neki svoj komercijalni repertoar (svirali su recimo po nekim restoranima da bi mogli da skupe novac da kupe opremu) i njihovog čuvenog frontmena, a kasnije i frontmena grupe U škripcu, Acu Tabaša.
RSE
Brčko Brčković je prozvao našeg sledećeg sagovornika, Acu Tabaša, nekadašnjeg pevača benda U škripcu:
TABAŠ
Mislim da je rokenrol prije svega žudnja za slobodom, nekakvom individualnom. I ako hoćemo da kažemo da tu postoji nešto što je, uslovno rečeno, pretjerano, to je možda ta nekakva pozitivna infantilnost. Rokenrol je čist odnos u komunikaciji, bez ikakvih predrasuda u tim poimanjima ko je šta, bitan je samo kreativan impuls, čovjekova energija i to je dovoljno da ljudi mogu super funkcionisati, komunicirati. Rokenrol je sam po sebi jedna životna filozofija nekog slobodnog pojedinca koji izražava svoj temperament, energiju, nekakav kreativan impuls, kao individua. Mislim da je početkom osamdesetih na čitavom prostoru ex-Ju bila jedna kulminacija toga. Tada je bilo dosta bendova koji su funkcionisali u svim krajevima ex-Ju, ali to je trajalo dosta kratko, samo do kraja osamdesetih. Ja sam tada bio U škripcu, bendu koji su sačinjavali ljudi iz Beograda, Zagreba i Titograda. Eto i mi smo bili neki mikro kosmopolitizam. Tad smo se na neki način, kao rokeri ili ljudi koji bave rokenrolom, još uvijek igrali bezbrižno kao djeca u šumarku, urezujući u staru okoštalu bukvu recimo srce u kome piše – Azra voli Milovana. I onda dođe šumar i sve nas otjera.
RSE
Kako su se u životu, u praksi, manifestovale te veze, ta komunikacija? Pored vašeg benda U škripcu, tu su bili, možda najistaknutiji, beogradski Električni orgazam i zagrebački Film.
TABAŠ
Koliko se ja sjećam, recimo beogradski Partibrejkersi su bili popularniji u Zagrebu nego u Beogradu. Bili su oni popularni i u Beogradu, ali u Zagrebu više. To možda govori o tome da nismo imali uopšte potrebu da pitamo odakle je neko, nego je jednostavno funkcionisao taj princip rokenrola. Svuda i na svakom mjestu je ista stvar, nema nikakve razlike. To je bio zaista dobar period. Taj početak osamdesetih je bio stvarno sjajan.
RSE
Ko su i gdje su danas crnogorski rokeri?
TABAŠ
U Crnoj Gori u principu i nije bilo prave rokenrol scene kao u onim centrima kao što su Beograd, Zagreb, Sarajevo, Pula, Rijeka. Tako da se mi u Crnoj Gori prosto možemo na prste ruke prebrojati. Crnogorci nemaju osjećaj ni potrebe za nekim svojim rokerima. Većina je u tim nekim pop vodama, pravi kompozicije, aranžmane, otvara neka studija i tako dalje. Mislim da ih tu najviše ima. Ali neko kome se ja prosto divim je Rambo Amadeus. On je u ratnim godinama na neki način spašavao živote. Dok su mladi išli tamo i ovamo vođeni nekim ludim idejama, on je išao od grada do sela, pravio neke svirke i govorio klincima – dajte, hajte malo da se zezamo.
* * * * *
RSE
Drago Mlinarec, osnivač je i dugogodišnji frontmen Grupe 220 u Zagrebu, grupe koja je upisana u antologiju jugoslovenskog roka. Dragec se trideset i više godina nakon osnivanja benda i danas bavi muzikom. Sa porodicom živi pored Zagreba i kaže da su mu preokupacija muzika i zdrav život. Roker u duši i u ponašanju, Drago Mlinarec je u maju nastupao sa legendama rokenrola, grupom Jethro Tull u Zagrebu i Beogradu:
MLINAREC
U „Vjesniku“ nekada davno, kada je Elvis krenuo sa karijerom 1955. godine, bila je objavljena jedna njegova fotografija na zadnjoj stranici s komentarom. Tako je to došlo vizualno. Onda su kasnije došle ploče, odnosno radio je nešto stidljivo svirao, uz komentare da je to dekadentna pojava među mladima. Tada sam ja još bio klinac, nama to nije smetalo i mi smo počeli slušati ploče, kao vjerojatno i naši vršnjaci širom svijeta. To nije bilo vezano samo za tadašnju Jugoslaviju, nego i za cijelu Evropu, svijet je poludio za rokenrolom. Slušali smo ploče koje su stizale iz inostranstva, a koje su bile vrlo rijetke. Tako nam je slučajno jednog dana na gramofone došao Little Richard i mi smo rekli – to je naš čovjek. U principu je s pločama krenulo. Kasnije su se pojavili i filmovi. Sjećam se da smo išli gledati filmove s Elvisom Presleyem, one prve, ali nismo baš bili pretjerano ludi za njegovom glumom.
RSE
Da li je rokenrol rušio granice država?
MLINAREC
Naravno da jeste. Rušio ih je na jednom kulturološkom planu, jer smo svi isto slušali. I danas kad susretnete ljude u svetu, vidite da ste čitali ili iste knjige ili gledali iste filmove ili slušali istu glazbu. U vrijeme kada smo mi bili klinci, gramofoni su bili jedina mogućnost da slušamo svi isto, taj medij je bio onda popularan, odnosno bio je jedini dostupan. Na taj način se širilo razumijevanje i nekakva komunikacija, lakše su se ljudi sporazumijevali. Dakle, granice su se rušile.
RSE
Kaže se da rokenrol nije samo muzika, nego da je to i način življenja. Koliko je taj rokerski pokret zapravo bio raširen i tko je sve na takav način živio? Što je to zapravo rokerski način života?
MLINAREC
Ja mislim da je to više jedan marketinški potez, da je industrija iza svega toga. Na cijeloj planeti je industrija iza toga. Ono što još danas fascinira, nakon toliko godina od smrti Jerry Garcije iz Grateful Deada, mnogi, sad već penzioneri, još uvijek putuju po Americi za njima u trejlerima i idu na sve njihove koncerte. Možda je to nekakav način rokerskog života. Ali mislim da je taj rokerski život nešto što donosi industrija, kao što donosi recimo i ovu varijantu života koju klinci danas imaju, ili isto kao što je donijela new wave početkom sedamdsetih kad je krenulo sa punkom, oni su također imali nekakvu svoju modu i sve to. Ali rokenrol je u principu nekakav pojam slobode.
RSE
Kako tumačite to da i danas klici po garažama, po podrumima vježbaju svirati Deep Purple?
MLINAREC
Pa to ih veseli, isto kao što je i nas veselilo. Važno im je da se druže. Nas je zapravo najviše veselilo to druženje, biti članom benda, biti članom skupine koja ima nekakve planove u životu. Kao što Zappa veli u pjesmi „Joe's Garage“: „Nismo imali ni LSD, nismo se ni bockali, ali sredilo nas je pola boce piva i svi smo padali dole i svirali smo iste stvari“. Poslušajte „Joe's Garage“ od Zappe.
RSE
Znači li to da rokenrol još nije mrtav?
MLINAREC
Vikali su da je rokenrol mrtav nakon što je bio tek rođen, pa su onda vikali da je rokenrol mrtav nakon deset godina i pisali mu epitafe i nakon toga evo mi danas, gotovo pedeset godina otkad je Elvis ušao u Sun Studio još uvijek govorimo o rokenrolu.
RSE
Da li smatrate za sebe da ste završili rok karijeru?
MLINAREC
Ja sam jedan ovako više vremenski roker, roker u godinama, s određenim iskustvom, koji brije na nekakve druge načine. Nije ništa završeno. Danas to ide brže, danas se to radi s računalima. Ja recimo radim s računalima, na užas svojih prijatelja.
RSE
Da li se družite sa svojim kolegama, rokerima, iz drugih balkanskih država? U kakvim su oni situacijama, da li su oni završili sa svojim karijerama? Što vam kažu?
MLINAREC
Prošli mjesec sam bio u Beogradu sa Jethro Tull kao „predvozač“, kako ja to volim da kažem. U Zagrebu je bila jedna kolegica iz Slovenije, Tinkara Kovač, ne znam da li vam je ime poznato, jedna mlada djevojka koja je vrlo talentirana i koja svira flautu. U Beogradu sam sreo dečke koji se bave glazbom i koji su nešto mlađi od mene, ali smo zapravo generacijski jako blizu, pa smo razgovarali o nekim stvarima. Neki ljudi se i dalje bave glazbom, neki se ne bave. Nešto češće idem u Sloveniju, gdje imam dosta prijatelja, kao što su kantautori Jani Kovačić i Peter Andrej, onda Tomaž Domicelj i tako dalje. Svi mi sebe ubrajamo u ljude koji se bave glazbom i koji zapravo ne brinu toliko o granicama. Granice su uvijek bile jedna imaginarna, povučena crta u glavama ljudi koji se bave pričama koje se oduvijek ponavljaju. Uvijek dijele planetu nekakvim imaginarnim crtama; s jedne srane tvrde da je bolje, s druge strane tvrde da je lošije, pa izaberite stranu. Mi se i dalje bavimo time čime se bavimo i u to i dalje vjerujemo. Znamo da je to jedan utopistički pristup da se uopće čovjek bavi jednom takvom djelatnošću. Često mi se događa da sretnem nekoga iz svoje generacije, pa me pita uobičajeno pitanje – kaj stari, kaj još uvijek sviraš?
* * * * *
RSE
Naš sledeći sagovornik je Hrvoje Prnjak iz Splita, izvršni urednik splitskog „Feral Tribunea“ koji se bavi fenomenima rok kulture:
PRNJAK
U početku, dakle šezdesetih, kada električni zvuk i električna gitara dolaze na ove prostore, radilo se o pukom imitiranju zapadnih uzora, u vrijeme „bitlmanije“ i nekakvih prvih začetaka roka. Rok je imao širi društveni odjek i utjecaj tek kada se javio autorski izraz, kada se više nije svodio samo na imitaciju. Tada negdje, točnije od pojave novog vala početkom sedamdesetih, možemo govoriti o promoviranju nekakvih vrijednosti, koje su se uklopile u urbanu sredinu. To su nekakvi početci – prve levisice, prve električne gitare; prvi subkulturni oblici ponašanja omladine su dolazili upravo kroz glazbu. Kažem, pojavom prvih samosvojnih autora na ovim prostorima, pojavom Azre, nekakvih osviještenih autora, što je jedno vrijeme recimo bila i Riblja čorba, možemo govoriti o promociji vrijednosti. To su bile vrijednosti kao što je možda internacionalizam, pripadnost tom nekakvom rok plemenu kao tada već globalnom pokretu, jednom od prvih globalnih pokreta na toj civilnoj razini u 20. stoljeću. Da bi poslije dolazilo i do promocije čisto artističkih, pa i solipsističkih vrijednosti za manji broj konzumenata, kroz pojavu grupa kao što su EKV, Haustor, Lačni Franz, Bijelo Dugme, Laibach, koje su imale neke manje direktne vrste ekspresije.
RSE
Može li se kazati da je jugoslavenska državna vlast uvidjela veliku opasnost od rok pokreta upravo na studentskim demonstracijama 1968. godine?
PRNJAK
Želeći biti „većim papom od pape“, mnogi komunistički funkcionari su u tom pogledu postupili krivo. Naime, kao i svaki okoštali sistem, oni su u tadašnjoj rok avangardi u Jugoslaviji vidjeli subverziju, umjesto da u njoj vide saveznike, jer je to bila jedna od rijetkih dodirnih točaka tadašnje Jugoslavije sa svijetom. Upravo za rok glazbu, za taj novi val možemo kazati da je bio dodirna točka sa svijetom. Znamo da su se osnivale i one takozvane „komisije za šund“ koje su služile za cenzuru u to doba. Iako vidimo da su danas u neobuzdanoj demokraciji na djelu i na sceni autori koji propagiraju puno opasnije stvari u društvenom smislu, kao što su nacionalizam, šovinizam, šovinistički nacionalizam, pa čak i ustaštvo, a u istočnim krajevima nekakvo četništvo i slično. Zapravo, najpreciznije bi društveni angažman rok generacije sedamdesetih i ranih osamdesetih mogli definirati ako kažemo da je to bio jedan humanistički društveni angažman, prije nego ikakav politički ili čak anarhistički. No, međutim, rok kao takav je personifikacija otpora, kako u zemljama Zapada, gdje se on pojavio, tako i u zemljama istočnog bloka, gdje se on doživljavao kao nekakva subverzija tadašnjeg sistema i zato se na njega išlo đonom. Znamo da je Azrina pjesma „Kurvini sinovi“ imala jednu fusnotu na albumu i da je bilo još tih nekih par markica s kojima su se mnogi mladi buntovni ljudi tada identificirali. Danas nemamo tu vrstu subverzije, danas imamo subverziju u obliku promoviranja ekstremnih političkih, a ne i humanih, opredjeljenja. Danas na sceni u Hrvatskoj postoji nekakav Thompson, o čijoj glazbi ne treba ni trošiti riječi, ali ima društvenog odjeka zbog svog propagiranja ustaštva i pjevanja ustaških pjesama, jer se u demokraciji podrazumijeva kao nekakva slobodna mogućnost izražavanja, iako bi tu jedna „komisija za šund“ iz osamdesetih itekako imala posla.
RSE
Koliko je roku pomoglo nacionalno opredjeljivanje i svrstavanje rokera, recimo Prljavo kazalište, Riblja čorba?
PRNJAK
Da, to se koncem osamdesetih pokazalo upravo lukrativnim opredjeljenjem. Prljavo kazalište je na tome zaradilo novce. Oni su još prije raspada Jugoslavije počeli ignorirati istočno tržište tadašnje Jugoslavije, dok je s druge strane Bora Čorba na tome također namlatio pristojne novce. Oni koji su od početka imali jedan humanistički društveni angažman, bez primjesa nacionalizma, kao recimo Džoni Štulić, na kraju su dobrovoljno odustali od te igre, jer su shvatili da nemaju, baš kako je Džoni rekao, „ni s kim, a ni protiv koga“. Naravno, poslije devedesetih, takav jedan protuprirodni brak između roka i potpirivanja sitnih strasti se nastavlja i u Srbiji i u Hrvatskoj.
RSE
Što je danas sa rokom kao pokretom i što je sa pojedincima, ondašnjim idolima rok generacije?
PRNJAK
Pa evo s ovim Štulićevim „nemam ni s kim, ni protiv koga“ sam na neki način odgovorio kako su završili iskreni akteri tadašnjeg društveno angažiranog roka. Ovi koji su bili bliži nekakvom artističko-solipsističkom izražaju, kao što je Rundek, kao što je Koja, kao što je vrlo lukrativni Goran Bregović, oni su našli sebi mjesto, pa i na inozemnim pozornicama. Ostali su nestali zajedno s Jugoslavijom.
* * * * *
RSE
Branko Đurić, popularni Đuro, jedna je od legendi sarajevskog roka. Sada živi i radi u Ljubljani, režiser je u Televiziji Slovenija, kaže da je rok našao i u svom novom poslu:
ĐURIĆ
Pa meni je rokenrol stvarno dozvolio sve i nekako me uvalio u sve ovo što se događa. Najprije sam bio u rokenrolu, a onda sam tražio da upišem neki fakultet na kom nema matematike i koji bi bio onako blizak rokenrolu i tada sam mislio da je to gluma. I mislim da nisam pogriješio, jer mislim da sam nekako kroz glumu ustvari nastavio i sa rokenrolom. Paralelno sam radio s bendom, paralelno smo radili Nadrealiste i turneje Nadrealista na kojima se isto tako sviralo. Rokenrol je nekako kriv za sve to što sam radio i rokenrol je nekako dio toga cijelo vrijeme, uključujući film „Kako je propao rokenrol“ koji sam snimio. Meni je nekako sve to rokenrol. Gluma mi je posao kojim se u zadnje vrijeme i ne bavim toliko. Zadnjih deset godina radim isključivo kao režiser ovdje u Sloveniji na Televiziji Slovenija, dakle više se toliko ne bavim glumom, a niti muzikom. Ali sam i u režiji isto tako nekako našao rokenrol. Sve to što se tiče benda nadoknađujem tim da režiram spotove za druge bendove, nekako tu koristim svoje iskustvo iz rokenrola. Ali nedostaju mi prijatelji iz benda, više nego nastupanja. Nastupanja svakako imam preko glave, zato sam se i povukao i iz glume i iz svega.
