"Počelo je sa brutalnim silovanjem vlasnice jednog restorana u Novom Slankamenu, onda se nastavilo i preselilo u Hrtkovce, gde je ubijen jedan Hrvat, a zatim 1995. godine sledi i brutalno ubistvo tročlane obitelji u Kukojevcima. Šta očekivati kada se prolije krv? Ljudi su bili zastrašeni i tako je krenula ta prognanička lavina iz Srema."
Ovu hronologiju nasilja po sremskim selima pribeležio je Marko Kljajić, tada župnik u Petrovaradinu, a danas u crkvi Svetog Ivana Kapistranskog na Novom Beogradu. On je stradanje svojih sunarodnika podrobno opisao u knjizi „Kako je umirao moj narod“, koje je jedno od najautentičnijih hronika tih događaja. Posebno su na meti bili sveštenici, a njegov kolega Nikola Kraljević je nakon konstantnih pretnji pretučen gotovo do smrti:
"Nakon brutalnog zastrašivanja, pretnji i upada u župni ured šestorice ljudi sa noževima i oružjem, koji su pretili da će mi izvaditi oči, posoliti ih i naterati me da ih pojedem pred njima, ljudi su počeli da napuštaju svoje kuće i sela - od bivših Hrtkovaca do danas je ostalo samo ime. Nisu odlazili samo Hrvati, odlazili su i hrtkovački katolici, Mađari pa čak i neke obitelji koje su bile u mešovitim brakovima."
Pretnje su stizale na mnoge adrese, a Julijana Molnar je jedna od retkih iz Hrtkovaca koja je odbila da napusti svoju kuću:
"Došlo mi je njih desetak u dvorište i reklo mi da se moram iseliti, da ni oni tamo nisu ništa radili i da nisu krivi, a isterani su, pa da se zato moram i ja iseliti odavde - to su bile teške i ozbiljne pretnje. Kasnije smo dobili dve bombe da bi nas poterali još brže, ali se nismo uplašili. Bio je to veliki pritisak, ali je prošlo, ne ponovilo se nikome."
Tom nacionalno inspirisanom nasilju suprotstavili su se, pre svega, predstavnici građanske Vojvodine i Srbije, ali je vlast uglavnom ćutala, priča Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, tada predstavnik Pokreta za mir Vojvodine, koji je i sam učestvovao u pokušajima da zaustavi progon svojim sugrađana:
"To je bila strašna situacija, na svim tim skupovima su bili predstavnici državne bezbednosti, ali nije ništa činjeno. Na prvom skupu je bio, na primer, tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine gospodin Radenković koji nije rekao ni reč o patnjama Hrtkovčana i mi smo o tome obavestili građanske političke stranke i nevladine organizacije. Treba reći da su tamo od političara bili Nenad Čanak i Dragan Veselinov i da je nakon nedelju dana organizovan jedan autobus beogradskih intelektualaca. Na čelu tog karavana je bila gospođa Nataša Kandić. Smirivanje tenzija je praktično počelo nakon dolaska gospodina Milana Panića za premijera, tada je policija počela više da štiti meštane Hrtkovaca."
Danas je nakon svega, situacija ipak znatno bolja, kaže Ivica Živković, sadašnji župnik u Hrtkovcima:
"Situacija se smirila, nema više napetosti i progona. Na delu je status quo, ko je ostao ovde, ostao je i više nema pritisaka."
"Možda su shvatili da mi koji smo ostali nismo ostali da se svađamo i inatimo. Možda to sada shvataju bolje, prošlo je već 16 godina, nego onda kada su tek došli onako ojađeni. To su sve prevareni ljudi."
Problem je što posle više od decenije i po, osim Vojislava Šešelja, kojeg procesuira Hag, naše pravosuđe još nije stavilo na dnevni red „slučaj Hrtkovci“, kaže Đorđe Subotić:
"Vojvođanski klub kao organizacija civilnog društva procenjuje da je izuzetno loše što od toga nije ništa procesuirano, ne samo slučaj Hrtkovaca već i slučajevi iz Srema i Vojvodine - moramo se suočiti sa prošlošću. Proterivanje naroda zbog vere i nacije je nešto sa čime se sigurno moramo suočiti i to mora biti sankcionisano."
Vojvodnu je inače tokom devedesetih napustilo nekoliko desetina hiljada Hrvata, a najveći deo je upravo iz Srema.
