Mediji u regionu kao da još uvek pripadaju istoj državno-političkoj zajednici jer ih opterećuju gotovo identični problemi. Izuzev Slovenije, sve države bivše Jugoslavije smatraju se delimično slobodnim za medije. Stevan Nikšić iz nedeljnika NIN-a navodi da je Srbija, osim te činjenice, specifična po velikom broju medija:
Svetski kongres Međunarodnog instituta za štampu, okupio je oko 400 najuglednijih novinara, urednika i manadžera iz celog sveta. Skup je u nedelju otvorio predsednik Srbije Boris Tadić. Dodelom nagrada "Free Media Pioneer 2008" levičarskom blogu političkih komentara "Talking Points Memo" iz Njujorka, skup se u utorak završava.
"U Srbiji u ovom trenutku ima 12 fakulteta na kojima se studira novinarstvo, to su hiljade mladih ljudi koji žele da budu novinari. Ali, ako pogledate srpske medije, to je katastrofa. Mediji u Srbiji nikada nisu bili gori nego što su danas, sa stanovišta kredibiliteta i ozbiljnosti onoga što u njima piše. Ljudi su počeli da se navikavaju na to da je ono što pročitaju u medijima koješta i bezveze – ljudi su počeli da veruju da je to normalno, a to nije normalno. Ovde veliki broj medija zbunjuje ljude, stvara se šund koji više zbunjuje javnost nego što je informiše i to zapravo defekt demokratije. Ova društva su hendikepirana zato što imaju ovakve medije."
Glavno pitanje za većinu medija u regionu je vlasništvo, koje i dalje nije transparentno, a ima i naznaka da su formalni vlasnici samo paravan za stvarne interese određenih ekonomsko-političkih grupa. Saša Leković iz Centra za istraživačko novinarstvo u Zagrebu navodi da mediji u Hrvatskoj u tom smislu izvesnoj meri nisu dovoljno slobodni:
"To znači da umnogome ovisi od toga ko je vlasnik. U Hrvatskoj, na primer, nema toliko klasičnih tabloida koliko ih ima u Srbiji, ali u Hrvatskoj, isto tako, nema ni ozbiljnih novina. Sve je na neki način polutabloidno, svi mediji, manje-više, nastoje da minimalizuju bilo kakav ozbiljan pristup novinarstvu. Sve se prodaje kroz zabavu, a to je zapravo prevara jer istovremeno dobijate vrlo jasne političke poruke ili poruke oglašivača, a vrlo je jasno i o kome ne možete pisati."
Po mišljenju Esada Hećimovića, novinara dnevnika BH Dani iz Sarajeva, najveći problem novinarstva u BiH je podeljenost društva i usitnjenost medijskog tržišta, koje za posledicu ima sledeće efekte:
"O nekim događajima, kao što su incidenti nakon fudbalske utakmice, u gradu u kojem se gleda utakmica između pripadnika druge dve države, činjenice saznajemo čitajući različite novine. Ne možemo se pouzdati samo u jedne jer novine koje izveštavaju o sukobu, uglavnom izveštavaju sa etničkih pozicija i samo reflektuju i produbljuju postojeću podelu u društvu."
Pitanje monopola u Crnoj Gori predstavlja glavnu prepreku za slobodno izveštavanje. Željko Ivanović, direktor dnevnih novina Vijesti, tvrdi da se pod silinom tog pritiska pojavljuje autocenzura, koja je po mišljenju Ivanovića opasnija od cenzure:
"Jer, kada znate da imate cenzuru, jer je ona zvanično uvedena u zemlji, onda znate da živite u nedemokratskom društvu, a ovako imate plašt i fasadu demokratije, evropskih integracija i kretanja ka standardima. U suštini imate jedno nedemokratsko i neslobodno društvo koje rađa tu autocenzuru što se naravno loše odražava na rad samih medija."
Politički faktori na Kosovu takođe nisu imuni na potrebu da kontrolišu medije. Međutim, tamo taj uticaj donosi mali rejting, kaže Agron Bajrami, glavni urednik dnevnog lista Koha Ditore i primećuje da su složene političke procese mediji, za razliku od prethodnog perioda, ispratili dosta profesionalnije:
"Mislim da su mediji u poslednjih nekoliko meseci, imajući u vidu sva dešavanja u poslednje vreme, pokazali da su dorasli trenutku, da ne istrčavaju sa senzacionalističkim pristupom i gledanjem stvari. Situacija je dosta drugačija u odnosu na 2004. godinu i onaj famozni mart."
