Slobodan Milošević umro je pre dve godine u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala, gde mu je suđeno za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i Hrvatskoj i genocid u BiH. I pored napora njegovih partijskih kolega i pristalica da bude sahranjen u Beogradu, Milošević je, bez prisustva članova najuže porodice, sahranjen u sumrak, u dvorištu porodične kuće svoje supruge Mirjane Marković u Požarevcu. Na ovom mestu, rukovodstvo Socijalističke partije Srbije, u prisustvu oko 200 građana, obeležilo je dvogodišnjicu njegove smrti:
“Bio je velikan i pravedan čovek, koji je hteo narod da štiti od najmanjeg do najvećeg.”
“Takav se neće na Balkanu roditi za narednih najmanje sto godina, i dok je mrtav biće za nas predsednik!”
Iako Miloševićeva nema već dve godine, njegove ključne poruke u Srbiji još uvek žive. Paradoksalno, one nisu prisutne samo u njegovoj stranci već ih zastupa deo čelnika vladajuće koalicije u Srbiji. Predsedsednik Socijalista Ivica Dačić poručuje:
“To se najbolje vidi iz izjava svih članova državnog rukovodstva koji kada govore o Kosovu i Metohiji govore na isti način kako smo i mi vodili politiku u tom periodu. I baš zato je Socijalistička partija Srbije stalno ukazivala da se ovde ne radi o nekom kultu ličnosti već se radi isključivo o nekim principima nacionalne politike koji su i danas živi.”
Sa ovom ocenom slažu i naši sagovornici. Opasnost od nove izolacije, sukob sa svetom, nasilje kao način obračunavanja sa svim vrstama različitosti i društvo u stanju permanentne krize samo su deo današnje slike Srbije. Književnik Filip David sažima viđenje iste martice ponašanja Miloševićevog režima i dela današnje vlasti:
“I početkom devedesetih godina dominirali su neki stereotipi na kojima je zapravo bila zasnovana čitava politika, a to je da postoji neka zavera protiv Srbije, da nas mrze iz nekih posebnih razloga zato što smo bolji, pošteniji, časniji nego drugi. Onda je postojalo uverenje da postoje strani plaćenici, izdajnici, to su obično bili nezavisni novinari, nezavisni intelektualci, i taj stereotip postoji i danas. Ne postoji poštovanje prema manjinama, bilo nacionalnim, verskim ili političkim. Dakle, postoji jedna netolerantnost prema svemu što je drugo i drugačije.”
Problem Kosova vratio je na scenu i politiku podele. Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa:
“I u tom smislu je Slobodan Milošević zapravo bio vrlo vešt jer je on učinio da je srpska prošlost postala srpska sadašnjost. U tom smislu je, srećom, gospodin Koštunica ispao manje vešt ili su se okolnosti tako razvijale da su ga naterale da postavi to pitanje potpuno otvoreno. I meni je drago da je prvi odgovor građana zapravo bio sadašnjost, a ne prošlost.”
Ipak profesor Fakulteta političkih nauka Milan Podunavac ukazuje na problem najizrazitije forme Miloševićevog političkog nasleđa - prisustvo snažnih političkih aktera koji su bili oslonac njegovog režima, Šešeljvih radikala:
“Važan znak, koji je na duži rok blokirao proces demokratske konsolidacije Srbije, jeste činjenica da ti ključni akteri koji su bili osnov starog režima nisu u ovih deset godina prošli jedan proces političke normalizacije, bez čega se ne može govoriti o stabilnoj i izvesnoj političkoj budućnosti Srbije.”
Stavovi ovih aktera bivšeg režima umnogome se poklapaju sa stavovima dela srpskih vlasti, što je dovelo do toga da se Miloševićevi obrasci danas pojavljuju u izrazitijoj formi nego što je to bilo devedesetih, kaže Filip David:
“Milošević je bio pragmatista koji je povremeno pokušavao da se pred svetom predstavi kao demokrata i tako dalje, a mi danas zapravo na vlasti imamo jednu koaliciju, novu koaliciju, radikala i Koštunice gde postoji jedno čvrsto nacionalno tobože uverenje da su u pravu. Jedna vrsta fanatizma. I to je ono što može da uplaši jer sa fanaticima je vrlo teško pregovarati.”
Nemiri u Beogradu, napadi na strane ambasade i fizički obračuni sa političkim neistomišljenjicima eskalirali nakon mitinga koji su premijer Koštunica i lider radikala Nikolić organizovali, prema mnogima, po istom principu kako je to činio i Milošević. Psiholog Jelena Vlajković zaključuje da je među građanima, kao i u Miloševićevo vreme, prisutno stanje opšte nesigurnosti i straha:
“Mnogi građani pamte šta je bilo. Vi vidite ko su osobe koje brane, kako nam je sam Koštunica rekao, međunarodni poredak. Mislim na one koji su napadali ambasade, krali patike i tako dalje. Te osobe su mladi ljudi, koje je naravno jako lako zavesti i koji ne pamte 1990., 1993., hiperinflaciju i sve ono kroz šta smo prošli. Oni koji pamte, koji nisu dementni, znaju da nas ovakva vrsta politike vodi u izolaciju i da se Srbiji ne sprema ništa dobro.”